Pročitaj mi članakSpajanje Klintonove i neokona dugo je predviđano. Oni imaju toliko toga zajedničkog. Prosto pripadaju jedni drugima.
Спајање Клинтонове и неокона дуго је предвиђано. Они имају толико тога заједничког. Просто припадају једни другима.
Клинтонова ће Трампа представити као ризик за светски поредак. Баш као што је у четвртак учинио и Њујорк тајмс на насловној страни, извештавајући о великом спољнополитичком говору Хилари Клинтон у Сан Дијегу.
На унутрашњим странама наслов је модификован да би још једном подвукао поенту: Клинтонова ће описати Трампа као ризик за свет. Тајмс је говор представио као „жустри, далекосежни и застрашујући приказ господина Трампа, који ће Клинтонова у кампањи громогласно представљати бирачима у наредним месецима“.
Шта се овде догађа? Будући да Трамп циља радничку класу демократа, потежући питања попут нефункционалности америчких граница и трговинских катастрофа Била Клинтона (као што је, на пример, NAFTA), Хилари Клинтон покушава да придобије републиканце и страначки неопредељене бираче, приказујући Трампа „карактерно неподобним“ за место врховног комаданта.
Клинтонова тврди да би Трампово председниковање било национална срамота; да његове идеје крше консензуални двопартијски мејнстрим у спољној политици; да је презрив према нашим демократским пријатељима и склон нашим антидемократским противницима. Описујући Трампа као неприхватљиву алтернативу, Клинтонова ће наћи истомишљенике у републиканском естаблишменту и међу неконима из Кристоловог и Кејгановог табора, од којих су многи већ потписали отворено писмо у којем одбијају да подрже Трампа.
ХИЛАРИНЕ СПОЉНОПОЛИТИЧКЕ КАТАСТРОФЕ
Вилијам Кристол је регрутовао Дејвида Френча да покрене националну ревију Недељни стандард (The Weekly Standard), настојећи да откине таман онолико гласова републиканских гласача од Трампа колико је Клинтоновој неопходно да освоји колебљиве државе.
Роберт Кејган написао је колумну за Вашингтон пост, у којој је изнео став да Трампова кампања осликава „начин уласка фашизма у Америку“.
Ипак, ако Клинтонова мисли да потеже питање спољне политике, то није битка коју би Трамп требало да избегава, будући да дама има катастрофалну евиденцију спољнополитичких потеза и извештај о раду који обилује неуспесима. Као сенаторка, Клинтонова је гласала за давање овлашћења председнику Бушу да нападне и изврши инвазију на Ирак, који није желео да нас нападне и који није желео рат са нама.
Клинтонова тај потез назива својом највећом грешком, што је само други начин да се каже како је у најважнијем гласању у којем је икада учествовала донела катастрофалну одлуку за своју земљу – одлуку која је довела до губитка 4.500 живота америчких војника и неколико хиљада милијарди долара. Та инвазија била је највећа грешка у америчкој историји и катализатор катастрофе на Блиском истоку из које, све су прилике, нећемо бити способни да се ишчупамо у догледно време.
Са позиције државног секретара Клинтонова је подржала ничим изазвани САД-НАТО напад на Либију, касније ликујући због линча Муамера Гадафија речима „Дођосмо. Видесмо. Он умрије“ (We came. We saw. He died). Чак се и Барак Обама данас слаже да је либијски рат почет без претходно осмишљеног плана поступања у случају Гадафијевог пада. А баш то одсуство планирања, тј. неуспех у који је Клинтонова директно умешана, Обама сада зове својом највећом председничком грешком.
Да ли је Клинтонкина улога у почињању два рата, који су изазвали катастрофе за њену земљу и цели Блиски исток, нешто што је препоручује за место председника САД? Да ли је по среди слоган „Пустимо Клинтонову да поправи штету за коју је сама делимично одговорна?“
Без обзира на то да ли је Клинтонова била саучесник у дебаклу у Бенгазију, како неко може да одбрани њено обмањивање породица жртава причом о проналаску злочинца који је наводно направио видео који је све то изазвао? Чак и тада је знала боље.
ТРАМП МОЖЕ ДА ПОБЕДИ У СПОЉНОПОЛИТИЧКОЈ ДЕБАТИ
Колико је државних секретара оптужено од њихових сопствених надлежних инспектора за кршење правила управљања државним тајнама, обману истражитеља и – заједно са кликом коју је са собом довела у кабинет државног секретара – системску опструкцију рада одељења које је водило истрагу? Где се у свему томе може пронаћи и најмањи траг квалификација – изузев истанчаног инсинкта за политичко преживљавање – које наговештавају да ће Клинтонова избавити Америку из мочваре у коју су је увукли она и пропала спољнополитичка елита које се око ње окупила?
Ако Трамп настави доследно да промовише своју поруку, он може победити у спољнополитичкој дебати, као и у изборној трци, јер његови ставови представљају оно што Американци заиста желе. Они не желе још блискоисточних ратова. Не желе да се боре са Русима за Балтик или Украјину, или са Кинезима за некакве стене у Јужном кинеском мору.
Они разумеју да, као што је Труман морао да се договара са Стаљином, Ајзенхауер са Хрушчовом, Никсон са Брежњевом и Реган са Горбачовом – амерички председник би требало да разговара са Владимиром Путином како би се избегли сукоби, које ниједна земља не жели нити може из њих да профитира.
Предстојеће спајање Клинтонове и неокона дуго је предвиђано на овим странама (овде аутор мисли на себе, тј. свој сајт; прим. прев.). Они имају толико тога заједничког. Просто припадају једни другима. Али ова земља неће преживети као последња суперсила ако не одбацимо самопрокламовану улогу „незамењиве нације“, која креира и спроводи правила у „светском поретку базираном на правилима“ и која увек прва одговара на свако мало веће пушкарање на планети.
Оно на шта Трамп циља и оно што ова земља хоће – то је спољна политика која би била у служби заштите виталних интереса САД и председник који ће увек и свуда стављати Америку на прво место.
