Pročitaj mi članakZašto su Srbi u problemu sa državljanstvom? Zato što nisu u mogućnosti ni da kao Srbi opstaju u sopstvenoj otadžbini?
Фото: Стандард
Најважнија гласина данашњег епохалног стања је да либерализам завршава у апсурдима као још једна парадигма која сама нема своју истину. Јер, уместо са слободом, либерално светско друштво се сад сусреће са суштинском немоћи слободе, али и са апсурдима у репрезентацији живота. Тек као волунтаризам, који перверзно презентује тривијалне чињенице човека и његове природе, а самим тим и друштва, као и природе као такве у радикалној поетици пуког конструктивизма уобразиља, који само прича приче о расположењу као вечном стању, али не и о егзистенцији смртнога бића као што је то човек.
Низ све бројнијих неуспеха западне политике, који се не прекида, уз све израженији процес друштвеног распадања набијеног политичко-социјалним и културним конфликтом наводи на дилему: да ли је ту још реч о неуспесима који се могу поправити или о промашајима несавремености, и то из саме парадигме, која је себе цивилизацијски довела у питање отвореном релативизацијом (стихија друштво) и темељним уништавањем (Либија и све потоње ратне операције) људске сигурности.
При чему цела ова нова фаза историје изгледа као да је тек почела и да жељено стање, иако има дугу предисторију, и јесте манифестација више појава (о чему се понешто говорило у прошлом тексту). Јучерашње заблуде постале су данашњи апсурди, из којих се не види излаз за све у уништавању цивилизацијске потенције сигурности да би то било коме свесном могло бити и жељено стање. Као дивља река која носи све пред собом, догађаји нас још једном превазилазе са неизвесним исходом.
ЦИВИЛИЗАЦИЈСКО ЗАРАВЊЕЊЕ
Преслагавање и уклапање Србије у ове светске токове изгледа као нерешива загонетка, постајући део свакодневног живота у немоћи да се и разуме. Стварајући онај проклети вишак историје, због које је, са једне стране, завладала зебња да нећемо опстати у историји, стварамо културни образац у коме смо наводно недовршени Балкан, склон великом цивилизацијском заравњању. Једном је то било османско, потом католичко и германско, а сад англосаксонско и глобално. Изнова се преноси међу нама да, као што нисмо схватили Османлије – иначе не би било Косовске битке, мита и јовановске природе Срба (Жижек) – тако сад не разумемо ни појаву ЕУ.
Понављамо и да нисмо разумели пад Берлинског зида, без питања да ли смо могли, посебно егзистенцијално, јер је за ЕУ данас јасно да је реч о регионализацији простора Европе без држава. Тако је очигледно англосаксонска глобализација водила супремацији њихових компанија и коначно светској управи, коју би опослили на светском тржишту региона, што представља TTIP а подржавају Бертелсманова фондација организујући „Округли сто европских индустријалаца“ и ЕУ као пука „организациона компанија“.
ЕУ дакле никад и није требала да буде држава, него наднационална контролна управа европским регионима по компанијском праву, у којем државе постоје само по имену, немају свој капацитет институција, док компанијско право замењује институционално, грађено на суверенитету грађана. Зато није никаква случајност овај формат ЕУ, него је димензионисан према будућем стању које би требало да уследи. Док су неки Срби покушавали томе да угоде, постали смо једино могуће – неко чији је опстанак озбиљно у питању.
Зато смо данас више објекат историје него субјект, какав смо били 1912, или 1918. У те године стигли смо стално растући, јер је у Србији пред Први српски устанак, кажу, било 120.000-150.000 српских душа (податак цитиран од академика Стојанчевића у тексту Димитрија Ђорђевића). Век касније било нас је 30 пута више, преко четири милиона, док се данас одавде искључиво одлази у гроб или у свет из државе у којој је највећи број ствари у лажном стању односа (лекари лече у болницама, а шаљу пацијенте по својим лабараторијама, приватне школе штанцују вишак незналица, судови хронично не суде, утеривчи дивљају, расту само ти стари и нови тошкови као нотари, комуналци, и само се смишљају још новији).
Модерну историју српске државе започело је дакле 100.000 душа, али са импулсом да су убрзо успоставили своју државу. Потом су изабрали једног међу собом да им буде краљ, као једина земља која је саму себе промовисала у монархију. Исто као што је прва ушла у ослобађање од Османлија и прва донела устав (занимљиво, још увек нема немачке литературе која би то релативизовала). Србија је тако постала у модерној историји једина држава слободних сељака која је и сама самосталним избором своје власти очувала своју суштину народне државе. Таква, постала је стварни узор свим другим народима на Балкану, било да су живели под Османлијама или у Аустро-Угарској.
ПРИРОДА И ДРЖАВНИ КОНТИНУИТЕТ
Та сељачко-народска природа наше државе вероватно ће остати у њеном темељу све док је буде. Тако све колизије долазе кад се прекине нит са српским сидром слободе, која је у достојанственом формату живота слободног човека, политички и материјално независног и збринутог српског сељака, домаћина који је према себи створио и своју државу.
Нико му је није поклонио, а многи су хтели да је узму. Зато је све промене требало саобрзити са живим кореном државности Срба – то је смисао наше традиције, а не пуки фолкористички елемент; то је наставак духа Светог Саве међу Србима и смисао политичког мита Косовске битке.
Таква себи својствена народска особина, коју српска државност има и данас, изазвала је, разумљиво, велику колизију у 19 веку са западним уређењима, дворовима и монархијама. То се могло наставити и са настајућом српском буржоазијом, која је повезана за растућу администрацију, изникла пре на трговини него на индустријализацији. Док су прве три српске школе за време Устанка биле по селима, која су то остала и данас, трговина је постала искључиво градска, не допуштајући да се у селима развија дистрибуција роба.
Слично је било и са настајањем радништва и њихових покрета у условима слабих почетака индустријализације, која је довела до опште функционалне диференцијације урбанизације и индустријализације. Културни производи које су зачели нови слојеви упали су у историјски слепи развој путем претежне имитација. Олако не разумевајући потребе развоја, скоројевићевски су се отклањали и од свог порекла (на задовољство комедиографа) а затим суштински и од националне културе, јер нису разумевали било коју културу, него су је само имитирали на свој начин. (Отуд, су домаћини које још памтим при одласцима на имање, показивали много више достојанства и здравог разума него многи етаблирани Срби које сам касније у животу сретао.)
Под утицајем центра англосаксонског света, сад слаби та кохезиона сила међу Србима, забављена питањем како да поврати држављанство и свој садржај наспрам регионализације и опште корпоративизације енглеског дана. За Србе је постало најважније питање да ли други морају бити већи Срби од Срба. Као што је недавно био задњи час и за неке друге, неочекивано и за моћну Британију.
Држављанство које је Доналд Трамп, на запрепаштење глобалне ИФ-мреже неолиберала поново превео у легитимно питање, колико данас је исте елите принудило да, као Ангела Меркел, изговоре да се држављанство не може више добијати по било каквом аутоматизму. Тим се и тежиште међународног права враћа државама. Због тога усташку Хрватску тек има да заболи глава, јер њихови дугови постају поново видљиви. Како су, на пример, Србима испразнили држављанство, а онда заратили и извршили насиље над њима и коначно их – оргијастички убијајући чак и митраљезима из авиона по колонама збегова – истерали и опљачкали.
Укинули су им држављанство, потом тражећи од њих да селективно потписују приступнице за „ново-старо“ држављанство. А данас би хтели школске књиге и у Србији, у којима би се учило да су усташе савез Горана, само што су они нешто друго садили. Енглези, чак све очитије и Немци, не желе да доживе судбину Срба, препуштајући своје државе „несрећним људима без државе“, који би се после полакомили као Хрвати, па мало „весело клали“ и мало вршили геноцид.
БОРБА ЗА ДРЖАВЉАНСТВО
Утолико је поново почела борба за држављанство и за оно што оно стварно значи. Свакако, реч је о борби која се одиграва и у Француској, као још једном делу шаховске табле. Како о томе извештава Олга Четверикова, описујући тамошњи проблематичан закон о раду. (Уопште, ако се погледа прошломесечни извештај Еурофонда о раду у кући, јасан је тренд да се и кућни рад корпоративизује и унифицира као општа компанијска парадигма у општој економизацији међуљудских односа).
Још проблематичнији је закон о контроли и надзору над људима, који је направљен, по угледу на амерички „Патриотски акт“, са тенденцијом да га ЕУ орган извршава. Тако се са оба закона тенденциозно релативизује држављанство. Реализује се свака могућност да се институционализује корпоративизација, која редукује људе на две крајње апстрактне димензије – информативну и финансијску. Реч је, наравно, о још једној колективно прихваћеној уобразиљи, а не чињеници да је живот старији, а сигурност вредност.
Истовремено, и српско држављанство празни се од свог садржаја. И то се чини крајње просто, на пример, у зградама са више станова које ће откупљивати инвеститори и где ће се сигурно наћи један станар који неће да прода, где ће се схватити сва беда механизма, јер он се у том сгтану родио, хоће у њему и да умре и остави га потомству, док за то владајућа парадигма неће имати никакво разумевање јер све је то само бизнис. Ради се о економији којој мора милом или силом да се повинујејер ови имају прећутно право да га избаце ако не прихвати „разумну“ цену. Или било коју цену. (Да ли нам то изгледа познато, посебно нашим Србима на КиМ?)
Такво је у економској рационалности аналитичко разумевање света, па самим тим и живота, што се пред изазовима чињеница показује недовољним. Јер изоставља држављанства – која су и сама постојање, а не случајност – није тек пука туристичка дестинација бачености у свет. Није то таква географија, по којој су све тачке исте, само су неке боље или егзотичније. Него су људи бољи или гори, заједно стварајући своје место чињеница живота (а не обмана).
Држављанство заправо јесте и конформитет и индентитет, али и слобода и постојање (зар се не жртвују и најбољи људи због своје отаџбине), који се досад препознају у најпотпунијем облику у националној држави као на стварном месту.
Зашто је тако? Зато што човек егзистенцијално јесте увек локалан ако је свет стваран, а не солипсистичка конструкција. Онда подразумева да и сам човек има своје место и не може га конструисати ни на небу ни на земљи, као ни туристички мењати. То, уосталом, већина оних који су живели на више места познају као стални зов завичаја, јер то је оно место на коме сви најбоље примају и дају, док друга места увек остају у преводу, ма колико добра за живот.
Зашто онда Срби имају проблем са својим држављанством? Зато што нису у могућности ни да као Срби опстају у сопственој отаџбини? Ко се тога одриче, ко је све то заборавио и како сме?
