Pročitaj mi članakBez spremnosti na pobunu i proteste ne mogu se izvojevati nikakvi uslovi za slobodne izbore od ovakve vlasti. Oni koji nisu spremni da izađu na ulice ti nisu spremni ni da dođu na glasanje. Ako ne bude stalnog pritiska i interesa naroda da se nešto promeni, sve priče o nekakvim platformama i pregovorima uz pomoć EU postaće još jedan luft balon.
За почетак опозиција би морала да захтева враћање цензуса на 5 одсто. Ако верују у себе, у своје програме, у своја истраживања, нема разлога да ову једну од мрвица са Вучићевог стола о снижењу цензуса не одбаце са јасном индигнацијом. Поготово ако већ кажу како се боре за промену система, а не за сопствене привилегије, да нису цензусоловци, већ истински борци за слободу и демократију. То би, ако ништа друго, пре свега било поштено да предложе због великог броја људи, потенцијалних гласача, који су подржали идеју о бојкоту.
Подсетимо Вучић је победио на изборима само са две теме. Једна је да ће одбранити Космет који су жути продали и похапсити жуте лопове који су опљачкали државу. И ту причу врти све време већ 9 годину. У међувремену је, Вучић, наравно, на опште задовољство Албанаца, ЕУ и српских грађаниста, тзв. држави Косово предао све атрибуте државности – граничне прелазе, царине, српско правосуђе са севера Космета је силом интегрисао у тзв косовске институције, телекомуникације са све позивним бројем, и на крају је предао комплет електроенергетски систем. У најављеној „одбрани“ Космета Вучићу је остало још да омогући лажној држави Косово столицу у УН. Кад то учини формални чин признавања више неће ни бити потребан, јер Вучић у договору са Едијем Рамом и њиховим заједничким спонзорима, увелико ради преко мини шенгена на остварењу вековног сна свих Албанаца – стварању Велике Албаније. Не би било превелико изненађење да једног дана у Приштини, поред Клинтоновог споменика осване и Вучићев.
Што се тиче другог изборног обећања и ту је Вучић поступио доста оригинално – све жуте лопове је учланио код себе у странку или их убедио да буду његови симпатизери и сателити. И сада тако удружени, заједничким снагама, пљачкају и уништавају Србију до изнемоглости.
Дакле, Вучић једино може пасти на ове две своје, иначе, омиљене теме – Косову и бесомучној крађи и пљачки народа. Њима би требало обавезно придодати и трећу, а то је брутално загађење воде коју пијемо и ваздуха који удишемо. Проблем је што се делу српске опозиције то не допада, као ни онима из ЕУ који безрезервно подржавају Вучића и у предаји Космета и пљачки сопственог народа, али и у увозу најпрљавијих технологија. И то све време.
Отуда је за неверовати да председник САНУ дозвољава себи да упадне у замку и јавно говори оно што искључиво Вучићу одговара, а онда му, исти тај Вучић организује, мали, давно већ виђен удбашки игроказ, са кривичном пријавом „Наших“, односно „Њихових“ за издају. Само како би показао, ево кад они за изговорену реч проглашавају председника САНУ издајником шта ће тек мени да раде. Сувише провидно за оне који умеју да гледају. Уместо да уважени лекар и академик др Костић, испред Академије којој председава, покрене иницијативу за утврђивање разлога огромног броја смрти својих колега током пандемије короне. Тада би видели како би се дежурни Вучићеви кербери по задатку разјарили и почели да лају сви у глас. Али, то очигледно није циљ. Ни академиков, ни Вучићев.
У Србији је страдало 70 лекара, у Хрватској 1, а у Словенији ниједан! Зар то није прилика да се упале сви аларми и да комплетна стручна јавност устане. Зар то није разлог да устану сви грађани Србије. Уосталом, зар то није могућност да се споје и фриленсери и лекари и сви ојађени људи које Вучићев режим третира као робље. И сви њихови појединачни захтеви да постану јединствени и сажети у један – ова власт мора хитно отићи, за добро Србије и свих њених грађана! А не да, са небеских научних висина констатујемо како Косово није наше. Па, ако заиста није, зашто га, баш од нас толико траже.
Сама најава владике Григорија да има намеру да окупи 30 или 300 људи, од 30 до 60 година, спремних да се жртвују за Србију, изазвала је више реакција у тзв. опозиционим круговима него у самој власти. Зашто? Па зато што већина опозиционих странака или покрета не може да скупи ни 10 људи од интегритета, а камоли оне који су спремни да се жртвују за Србију. Страх да то владика може, а знају да може, их додатно излуђује. Посебно су екстремни у својим ставовима тзв. грађанисти или левичари који су српском народу нанели више зла него сви окупатори заједно. Они чак ни не крију у својим иступима да је боље да Вучић остане, него да тамо неки поп саставља опозицију и прави нову владу. Мржња према СПЦ, и свему што је српско је толика да им и Јожа из Кумровца може позавидети. Он им је као доказани никоговић омогућио да се и они као никоговићи осећају битним и важним. Али најпре им је тражио, а они се обавезали, да се одрекну себе, своје вере и свог имена и порекла. Комунистички прозелитизам у Србији је оставио стравичне последице. И још је активан. Не посустаје. Ону мржњу који су им родитељи упијали у разним политичким школама, почев од Кумровца па надаље, они разрађују током распродаје диплома код Миће Мегатренда и разних „школа“ никлих на ливади.
Најчешће без икаквог знања и образовања, они су себи узели за право да попују свима и постављају стандарде ко шта може, а ко шта не. Па чак и то шта је улога људи у мантијама. Уколико пажљиво погледате, видећете како су њихови налози на друштвеним мрежама постали здравствени картони, а оно што тамо објављују, заправо дијагнозе! И то је једино добро, јер народ то може да види и сагледа уколико хоће. Чим се пробуди из апатије.
Из летаргије мора да се покрене и опозиција и мане се ћорава посла са личним сујетама и разним самопромоцијама различитих кандидата који нити разумеју, нити познају Србију. Притом, осим у делу својих обожавалаца и повремених ботова никога не могу да победе на некаквим изборима, јер у Србији нико ни не зна за њих, нити су икоме битни, како мисле. Осим себи. Стога су залудне приче о томе како је потребно да се услише жеље некаквих европарламентараца, било либерала или оних других, јер они никакво добро нису донели ни овом народу, ни Србији као држави.
Крајње је време да опозиција коначно пита Србију шта и кога жели. То се само може на улици, током протеста и побуне утврдити, а не на фокус групама. Јер, овај је народ жељан истине и правде. И не занима га много шта мисле и конкретно желе европарламентарци и ко су им стварни, а ко прикривени фаворити. За једног сигурно знамо. И тај већ девет година уз њихову нескривену подршку уништава Србију и све што у њој још мрда. Зато само ми можемо и морамо да га зауставимо. И нико други. Уз владику или без њега, свеједно. Ко то не разуме, тај ништа не схвата.
