Pročitaj mi članakProlaze dani, meseci i godine, njih 17 do sad, ali neke rane će zauvek ostati otvorene.
Србија је у смирај 20. века била изложена једном од најбезочнијих злочиначких подухвата, када је НAТО алијанса одлучила да казни невине људе бомбама под изговором заштите људских права на Косову.
На хиљаде мртвих, рањених, небројено срушених зграда и много уништених живота и породица. Последице осирумашеног урианијума и данас осећамо, а бол појединаца који су изгубили најмилије никада није ни престајала.
Прошло је скоро две деценије пре него што је један званичник злочиначке алијансе успео да преко уста протури „извини“ српском народу. Први човек НAТО-а, Јенс Столтенберг је после састанка са премијером Србије Aлександром Вучићем упутио формално извињење „невиним“ српским жртвама НAТО агресије. Оно што је Столтенберг заборавио да каже заправо више говори од самог извињења.
Обратио се само невиним жртвама, јер очигледно постоје и оне које то нису. Очигледно је према јеванђељу НAТО окупатора да они који бране своју земљу од агресора нису невине жртве. Јасно је да према истини господина Столтенберга и остале западњачке клике погинули војници и сви они који су живот дали да се одбране од НAТО агресије нису невине жртве.
О политици тадашњих српских власти на Косову могу да се воде полемике, али оно што је јасно као дан јесте да НAТО авиони који су напали Србију нису ништа друго до чист злочин и демонстрација силе. Зато је сваки војник који је бранио Србију био жртва агресије. Сваки пилот, сваки артиљерац, сваки официр који је дао живот вршећи своју дужност, био је невина жртва којима Јенс Столтенберг и они пре њега и после њега дугују извињење. Иако их оно неће вратити у живот и поништити све што се десило, заслужују да цео свет зна да су били хероји који су бранили своју земљу од бесрамних напада.
Зато је и извињење Јенса Столтенберга заправо најобичније лицемерје. Иако је хришћански и људски праштати, иако треба наставити даље и градити бољу будућност, на новим темељима, остављајући прошлост уз собом, да ли то значи да треба да се задовољавамо баченим коскама и прихватимо све што нам неко нуди, не питајући шта је то? Јер ако прихватимо да постоје невине жртве и оне које то нису, не газимо ли тако по сопственом достојанству и гробовима оних који су се борили за сваког од нас? Да ли због ситних дневнополитичких поена треба да прихватимо мало лажног извињења и згазимо на сопствену трагедију?
Господо, неке ставри се никада не могу заборавити, а да би се опростиле, потребно је мало више од неколико безначајних, протоколарних фраза.
