Pročitaj mi članakI dok je veoma mučno je i slušati i gledati Vučićeva obraćanja srpskoj javnosti (uostalom, isto koliko i njegova udvorička ponižavanja pred političarima najmoćnijih zemalja) ostaje pitanje: zbog čega se opozicionari ne brane odlučnije od napada i uvreda Malog Aleka.
Од првих дана како се, као приправник и штићеник др Шешеља, појавио у Народној скупштини Србије, А. Вучић је одавао утисак осионог и васпитно запуштеног јуноше, аутентичне копије свога заштитника, коме ни родитељски дом ни школа нису успели да усаде основне појмове о пристојности и уважавању других људи – посебно оних који му нису истомишљеници. Он их је, међутим, увек доживљавао као непријатеље у животној борби и безобирно насртао на њих кад год би му се учинило да су му препрека коју, по сваку цену, мора да уклони.
Нажалост, пошто је после 2012. године успео да овлада већином најутицајних медија у Србији – како штампаних тако и електронских – он је у могућности да се у свакој прилици, чим му падне на памет и помисли да је то неопходно ради учвршћивања своје апсолутне власти, обрати јавности и упозори је на опасне људе који не само да мисле различито од њега, већ и својим замеркама и противљењем покушавају да угрозе напредовање Србије на путу у ЕУ.
Пошто нема смелости да се са својим политичким противницима сретне очи у очи, он прибегава знатно једноставнијем и за њега безболнијем решењу. На некој од телевизијских станица које контролише он сâм смисли тему, сâм себи поставља питања и даје одговоре – и увек је у праву, пошто нема никога да му противуречи. Опозициони политичари нису у прилици да му одговоре и да се бране од оптужби на истом месту и под истим условима, а ако се и неким случајем деси да се њихово реаговање помене у истом медију, онда је оно добро „исфризирано” те је прави смисао изгубљен.
Ретко ће када у овим изјавама за јавност пропустити подсмевање опозицији због неуспешних и безизгледних покушаја да победи на изборима, због тога што је разједињена и што нема никакав програм, већ им је једина права инспирација мржња према њему и његовим присталицама. А никад неће изоставити ни причу о томе како су данашњи опозиционари, док су били на власти, лоше радили, покрали „све живо што су могли”, те он данас мучи Танталове муке како би Србију стала на своје ноге и почела да напредује.
У власти „лопова и неспособњаковића” до 2012. године, коју Вучић никад не пропусти да нападне, учествовали су и неки од његових данашњих коалиционих партнера. Они су се, после пораза на изборима лепо „снашли” и једноставно претрчали на победничку страну, али AV њих некако увек заборави да уброји у крадљивце и упропаститеље наше земље . Они, опет, „ни лук јели ни лук мирисали”, мудро ћуте и не препознају себе у ликовима са којима се Мали Алек свакодневно обрачунава путем својих послушних медија.
И то нису једини греси које приписује опозиционарима. Они непрестано критикују његов рад јер га мрзе и што су страни плаћеници. Иако не каже изричито одакле тај новац стиже, ипак се може наслутити да се банке налазе на Западу, а што лепо звучи народним масама, и онако увереним да им главно зло долази са те стране света.
Прича о страним плаћеницима у овом случају, међутим, и није много логична, јер је сам AV главни експонент управо тог Запада. Он послушно испуњава све захтеве који стижу из Вашингтона и Берлина, па је заиста невероватна прича како му управо одатле раде о глави. Што, разуме се, уопште не значи да нема људи који ће у њу поверовати.
И док је веома мучно је и слушати и гледати Вучићева обраћања српској јавности (уосталом, исто колико и његова удворичка понижавања пред политичарима најмоћнијих земаља) остаје питање: због чега се опозиционари не бране одлучније од напада и увреда Малог Алека? Истина, како им нису доступни најутицајнији медији које он контролише, не може се ни очекивати да њихово реаговање има бар приближно сличан домет и ефекат као његово непрестано сатанизовање политичких противника, али би они вероватно имали доста основа да га за клевете туже суду.
Шта су за ЕУ људска права? https://t.co/iHoFaiJ8iH
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 3, 2018
На то питање могућа су три одговора, а ниједан не улива много оптимизма у боље дане за Србију. Или политичари који су стална мета Вучићевих напада добро знају како наши судови суде и пресуђују или су Председникове оптужбе засноване на веродостојним подацима које је он годинама брижљиво прикупљао да би могао да уцењује могуће политичке противнике. Трећа верзија, кулоарска, гласи да и њима одговара да буду у опозицији „док Вучић испоручи Косово“. Било како било, довољно је разлога да се грађани Србије хватају за главу.
