Pročitaj mi članakOdluka Arbitražnog suda je konačna i obavezujuća za obe države. Ista pravila važila bi i u slučaju da spor Hrvatske i Srbije oko granice na Dunavu dođe do Arbitražnog suda.
Хаг пресудио — Словенији припада више од половине Пиранског залива. Спор дуг скоро две деценије између Хрватске и Словеније добио је епилог на Арбитражном суду. Одлука гласи да Словеније добија три четвртине Пиранског залива и пролаз кроз део хрватског мора, одлучио је Арбитражни суд. Судије су навеле и да је копнена граница Словеније и Хрватске већином неспорна.
Званична Хрватска је и пре пресуде изнела став да је арбитражни споразум за Хрватску „мртво слово на папиру“, као и да је потребно на миран и трезвен начин тражити другу опцију решавања територијалног спора у вези са морском границом. Словенија је, са друге стране, саопштила да одлука Арбитражног суда о граничном спору мора да се поштује.
Да ли је Хрватска у обавези да поштује одлуку овог суда и да ли из епилога ове пресуде може да се повуче паралела са спором који Хрватска има са Србијом на граници на Дунаву?
Славка Којић, стручњак за међународно право, за Спутњик каже да су овакве одлуке обавезујуће за обе стране.
„Спор траје од 2015. године, али су још тада хрватски званичници најављивали да је тај поступак компромитујући и да у суштини немају намеру да признају одлуку Суда. Међутим, такав начин, да се у току спора који је у поодмаклој фази, унапред оспорава одлука, кад се вероватно већ назирао и исход, не може да ослободи Хрватску обавеза да поштује одлуку Арбитражног суда“, истиче наша саговорница.
Којићева, као потврду својих речи, наводи реаговање из међународних кругова које су уследиле на одлуку Суда, превасходно из Берлина, одакле је стигла подршка у којој се наводи да је међународно арбитражно судство „вредан инструмент међународног права, и да се начело у решавању међународних спорова између држава мора поштовати, нарочито између држава–чланица Европске уније“.
„Овде се ради о управо о две државе које су чланице ЕУ. Уколико једна страна не буде поштовала ову одлуку, то може да постане извор даљих несугласица и проблема између те две државе, али са правне тачке одлука арбитраже је коначна и на ту одлуку не постоји право жалбе“, истиче она.
С обзиром да и Србија има нерешен проблем са Хрватском на граници на Дунаву, Којићева каже да се у начелу примењују иста правила у оваквим споровима.
„Уколико државе повере решавање проблема Арбитражном суду у Хагу и поступак почне, после доношења одлуке она би такође била правно обавезујућа, уколико не дође до формирања неке посебне арбитраже за решавање тог спора, а то може да зависи од држава којима би се обратили да буду арбитри и какав би споразум они могли да направе“, напомиње она.
За Љубљану су у овом спору била кључна питања границе у Пиранском заливу и могућности директног контакта Словеније са отвореним морем.
