Pročitaj mi članakMnogi Srbi[1] su čuli za Stounhendž[2], mitsko svetilište u južnoj Engleskoj[3], ali verovatno malo njih zna da je najstariji (po imenu poznat) narod, koji je živeo na ovom podrčju nosio naziv – SRBI! To je područje u kome se nalazi i Sorbiodunum[4] (današnji Solsberi[5]), odnosno grad-tvrđava Srba.
Уобичајени латинско-германски назив за Србе био је Сораби,[6] или чешће – Сорби[7] (http://de.wikipedia.org/wiki/Sorben или http://en.wikipedia.org/wiki/Sorbs).
Овај назив се појављује паралелно са називом Венди[8].
Иначе, сами Срби никада себе нису називали Сорби, нити Венди.
Такође, мало коме је познато да по западно- сербском племену Љутића[9] носи назив и данашња енглеска грофовија Вилтшир[10] у којој се и налази овде поменуто светилиште – Стоунхенџ.
Срби су ово подручје настанили долазећи са подручја данашње Лужице[11], у коју су много раније стигли исељавајући се са Хемског полуострва (Балкана[12]).
Није нам познато, како се у старом веку називало подручје источно од Лабе[13], али нам је познато, да је у раном средњем веку, исто носило назив – Бела Сербија[14] (или Велика Сербија[15]).
Грана Срба на северу, одвојила се давно од ове матичне на југу, кретајући се најпре на исток Европе и Азију, а потом ка Истоку Европе, односно њеном Западу. Пратећи миграције становништва, знамо (на основу генетских истраживања) да је 25% популације данашњих Мађара насељено са Хема пре 5.000 година, док је 57% данашњих Пољака[16] насељено са Хема пре око 4.500. до 4.600 година, а 40% популације Чеха и Словака насељено је са Хема пре неких 4.200 година. Веома је интересантно да су кроз досадашњу европску историју (чак и пре појаве нове научне дисциплине, познате као »ДНК генеалогија«), многи од хроничара/историчара, археолога, антрополога и лингвиста схватили, да је прапостојбина Срба и Славена[17] био Хем.
На нашу срећу, већина њих је те своје тезе изнела у јавност, кроз њихово објављивање у сопственим делима или научним радовима, чиме су себи оставили неизбрисив траг у савременој историјској науци.[18]
Само име Срби, за један индоевропски етнички корпус[19], појавило се веома рано у историји, док је име Славени помиње тек од 6. века, о чему су још у XIX веку писали француски научници Моноар[20] (1830-1901) и Прико[21] (1843-1899), а свакако највише француски географ, историчар и етнограф Висканел[22] (1803-1867), кога ћемо овде и цитирати :
»Стара национална и страна имена Славена – Интересантно је истраживати етнографско порекло разних имена датих славенским племенима. Назив Венди, као корен има Винд, али ова основна форма се дели на две главне гране: на немачком Винде и Венде, и на финском Вене, Ване. Све остале варијације (Венеди, Венети[23], Винди, Инди, Велети, Хуинди, итд.) спадају под ове две основне форме, и само су њихове нијансе. Истраживања о значају имена Винди могу да послуже само да покажу беспрекорност етимологије. Та истраживања само утврђују да је то име дато Славенима од стране странаца, а да им је Серби национално име, и да је Прокопиос[24] формирао своју реч – Спори[25], која је иначе непозната, од античног имена Срб, које је у свом основном значењу: означава породицу-нацију. Назив Анти[26] или Енти никада није било намењен као Винди или Серби за целокупну нацију. То име не налазимо нигде у националним изворима, већ оно своје порекло вероватно дугује Немцима, и вероватно потиче од англо-саксонског „ent“, у множини „entas“ (у старом немачком „anzi“„enz“). Како је даје, име Анти није имало вулгарну употребу више од два века (од Прокопиоса у 552. години, до Павла Ђакона[27] у 770. години). После имена Серби, највеће ширење међу Славенима су имали називи Лехи[28], и Полани[29] (Пољаци[30]).«[31]
Мађарски историчар Калај[32] (1839-1903), као и хрватски Рачки[33] (1828-1894) имали су исто мишљење.
Немачки историчар и оријенталиста Ајхорн[34] (1752-1827), описујући рану историју Срба напомиње нам и следеће :
»Када се Славени формирају као посебан народ, они су вероватно називани Савромати (можда чак Северни Међани), од којих ће временом настати („назив“ – прим. превод.) Сервомати или Сербомати, а ти опет постају Срби и Сармати. Најстарији име које је користио овај народ у својој историји је Срби. Рано је („тај народ“ – прим. превод.) подељен на два дела, на Србе и Сармате. Некадашњи Срби су рано запосели Пољску, Шлезију, Лужицу и Мајсен, а други, Сармати били су некада у Дакији, где су сами себе назвали Јазиги или Седловати (тј. Метанасти, дошљаци) или су то („име“ – прим. превод.) преузели од својих суседа. Од („имена“ – прим. превод.) Седловати се накнадно („развија име“ – прим. превод.) Словати, Словани (по Нестору Словјени) и настају Словени, те на крају искварено Славени.«[35]
Ајхорнов земљак Цојс[36] (1806-1856) је као признати историчар, лингвиста и келтолог, неких тридесет година касније нагласио и величину античке Србије :
»Срби имају краљевство такве величине, да из њега проистекоше сви славенски народи, што и сами[37] потврђују.«[38]
Кунстман[39] (1923-2009), чувени немачки слависта и професор са Лудвиг Максимилијан Универзитета у Минхену[40], о прошлости Славена нам наводи неколико веома интересантних података :
»За познатије Руске, Пољске и Бохемијске писце, Славени су дошли наиме са југа, тачније са Дунава, са Балкана.«[41]
Нешто касније он своји излагање наставља овим речима :
»Код Далмила[42], праотац Чех долази из Хрватске, из земље која припада сербском народу: V srbském jazyku jest země, jiež Charvátci est jmě.[43] Под „сербским народом“ овде се очигледно подразумевају сви Славени. Тенденцију да се изједначе Серби са Славенима, такође налазимо код других средњовекних писаца, као што је Лаоникос Халкокондилис[44], који о Сербима такође каже да су „најстарије и највеће племе целе земаљске кугле“.«[45]
Независно од (на пример) др Анатолија Кљосова[46] (1946-), руско-америчког експерта за »Y хромозом« (наследство по мушкој линији), горе изнету Кунстманову тезу, несвесно је потврдио и водећи живи (европски) лингвиста (иначе, Немац по националности) – Харалд Харман[47] (1946-) у свом раду (који се бави настанком Индоеврпоске цивилизације) – „Das Rätsel der Donauzivilisation. Die Entdeckung der ältesten Hochkultur Europas.“ (Munich: Beck’sche Reihe, 2011).
Наравно, као Немац, професор др Харман користи двоструке (читај: антисербске) стандарде 19. века из тзв. „Германске историјске школе“[48], јер када говори о пореклу Индоевропљанима (а самим тим и Праславена, као једној од основних грана те групе народа), односно о њиховој прапостојбини, он не примењују до сада свуда присутне стандарде.
Тако ову културу „крсти“ називом „Дунавска цивилизација“[49], избегавајучи да именује носиоца Културе Лепенског вира или Винчанске културе, а не „Сербска цивилизација“, јер ДНК генеалогија потврђује ранија антрополошка истраживања[50] да данашње становништво на Хему припада потомцима твораца те цивилизације.
То се занемарује, па су Немци измислили термин „Дунавска цивилизација“.
Када су рецимо у питању Кинези, примењују се другачији критеријуми, па тако нико не говори о „Јангце цивилизацији“, већ искључиво о „Кинеској цивилизацији“, мада оснивачи исте нису били садашњи Хан[51] Кинези, већ Хака[52] народ, који данас живи на југу Кине и драстично се разликује (културно и језички) од етничких Хан Кинеза.
Готово да јасно можете уочити да се нешто „муља“ у новијој историјској науци, чим приметите овакве двоструке стандарде, који никако не могу да иду руку под руку са иоле озбиљним научним истраживањима.
Упркос свему, бар је јасно да је савремени научни свет најзад прихватио да је уместо Украјнине, Русије, Индије и Ирана, колевка Индоевропљана и Праславена ипак био Хем, односно доњи слив Дунава који покрива данашња Сербија, Румунија и Бугарска.
![]()
Жан Батист
Жан Батист Боургуигнон де Анвиле (Париз, 11. јул 1697 – Париз, 28. фебруар 1782), француски картограф и географ који је деловао у Паризу током 18. века.
Значајно је унапредио картографске стандарде свог времена; за разлику од бројних савременика није копирао старије радове већ је инсистирао на оригиналном истраживању, нарочито код античких приказима. Подручја недовољно истражених континената остављао је празнима и истицао је све противречности због чега му карте у ликовном смислу изгледају празно, но у научном су врло веродостојни. По њему је назван кратер Анвил на Месецу .
Извор и назив дела:
Наслов : Compendium of Ancient Geography, Том 2
Compendium of Ancient Geography, Jean Baptiste Bourguignon d’ Anville
Том 2 књиге Compendium of Ancient Geography: Translated from the French. Illustrated with Maps, Carefully Reduced from Those of the Paris Atlas, in Imperial Folio; with a Map of Roman Britain, from the Learned John Horsely … and with Prolegomena and Notes by the Translator, Jean Baptiste Bourguignon d’ Anville
Аутор : Jean Baptiste Bourguignon d’ Anville
Превео/ла : John Horsley
Издавач : R. M’Dermut and D.D. Arden, 1814
Оригинал из : Јавна библиотека града Њујорка
Clack!: Сорбиодунум (лат. Sorbiodunum), антички сербски град-тврђава у Енглеској
Опис: Sorbiodunum (Old Sarum, тј. Salisbury) & Серби[1] (Sorbi[2])
Извор и назив дела:
Назив: „Clack! A Journal of Literary, Scientifick, and Artistick Talk for One and All in Ye Counties of Devon and Cornwall“
Страна: 141
Издавач : Houlston and Wright
Место штампања : Лондон[3] (Уједињено Краљевство Велика Британија и Ирска[4]: 1801-1927)
Година издања : 1865
Језик : енглески
Писмо : латиница
[1] Грч. Σέρβοι, или лат. Serbi / Servi.
[2] Горњелуж.-серб. Serbja, или доњелуж.-серб. Serby, односно лат. Sorabi, нем. Sorben, или енг. Sorbs, односно лат. Venedi, нем. Wenden (раније: Winden), или енг. Wends (стар. енг. Winedas).
[3] Енг. London.
[4] Енг. United Kingdom of Great Britain and Ireland.
![]()
Вилијам Кемден
Вилијам Кемден (2 маја 1551 у Лондону – 9. новембар 1623 у Числхарсту), био је енглески антиквар, историчар, топограф, и гласник, најпознатији као аутор Британије (Britannia), први је извео хорографичка истраживања острва Велике Британије и Ирске, и Аналеса, и аутор првог детаљног историјског приказа владавине Елизабете I.
William Camden (2 May 1551 in London – 9 November 1623 in Chislehurst) was an English antiquarian, historian, topographer, and herald, best known as author of Britannia, the first chorographical survey of the islands of Great Britain and Ireland, and the Annales, the first detailed historical account of the reign of Elizabeth I of England.
Вилијам Кемден: Сорбиодунум (лат. Sorbiodunum), антички сербски град-тврђава у Енглеској
Опис: Сорбиодунум (лат. Sorbiodunum), антички сербски град-тврђава у Енглеској
Наслов Britannia : Or a Chorographical Description of Great Britain and Ireland (etc.) Written in Latin and Translated Into English. 2. Ed. – London, Asonsham Churchhill 1722
Том 1 књиге Britannia : Or a Chorographical Description of Great Britain and Ireland … Written in Latin … and Translated Into English … the Second Edition, William Camden
Назив мапе: Britannia Romana.
Аутор: William Camden
Издавач: Asonsham Churchhill, 1722
Оригинал из: Аустријска национална библиотека
![]()
Вилијам Фаден
William Faden (1749 – 1836) was an English cartographer and a publisher of maps. He was the royal geographer to King George III.
He replaced Thomas Jeffreys in that role.[4] The title of “geographer to the king” was given to various people in the 18th century, including John Senex, Herman Moll, Emmanuel Bowen and Thomas Jeffreys.
All of these men, including William Faden, were engravers and publishers, not scholars or academics. Their part was to publish and supply maps to the crown and parliament.
Фото галерија:
Извор и назив дела :
Наслов: Atlas minimus universalis, or, A geographical abridgement ancient and modern of the several parts of the earth : in fifty-five maps composed principally for the use of schools, &c
by Faden, William, 1749-1836; Conder, Thomas, 1746 or 7-1831; Hatchett., engraver. 796; Foot, Thomas, fl. 1790-1827, engraver; Palmer, William, fl. 1766-1808, engraver; Baker, Benjamin, fl. 1766-1824, engraver; Faden, William, 1749-1836. Publisher
Назив мапе : Britannie facies antiqva
Година издања: 1798.
Издавач : Wm Faden, 1798
William Faden: Сорбиодунум (лат. Sorbiodunum), антички сербски град-тврђава у Енглеској
Опис: Сорбиодунум (лат. Sorbiodunum), антички сербски град-тврђава у Енглеској
Извор и назив дела :
Наслов: Atlas minimus universalis, or, A geographical abridgement ancient and modern of the several parts of the earth : in fifty-five maps composed principally for the use of schools by Faden, William, 1749-1836; Conder, Thomas, 1746 or 7-1831; Hatchett., engraver. 796; Foot, Thomas, fl. 1790-1827, engraver; Palmer, William, fl. 1766-1808, engraver; Baker, Benjamin, fl. 1766-1824, engraver; Faden, William, 1749-1836. Publisher
Назив мапе : Britannie facies antiqva
Година издања: 1798.
Издавач : Wm Faden, 1798
The English Historical Review: Сорбиодунум (лат. Sorbiodunum), антички сербски град-тврђава у Енглеској
Опис: Сорбиодунум (лат. Sorbiodunum), антички сербски град-тврђава у Енглеској
Извор и назив дела:
Наслов: The English Historical Review
Страна: 13
Назив мапе: Britannia Romana.
Уредници: Mandell Creighton, Justin Winsor, Samuel Rawson Gardiner, Reginald Lane Poole, Sir John Goronwy Edwards
Издавач: Oxford University Press, 1915
![]()
Семјуел Равсон
Samuel Rawson Gardiner (March 4, 1829 near Alresford, Hampshire– February 24, 1902 in Sevenoaks) was an Englishhistorian, who specialized in 17th-century English history, and is regarded as the foremost historian of the Puritan revolution and the English Civil War.
Samuel Rawson Gardiner: Сорбиодунум (лат. Sorbiodunum), антички сербски град-тврђава у Енглеској
Опис: Сорбиодунум (лат. Sorbiodunum), антички сербски град-тврђава у Енглеској
Извор и назив дела:
Наслов: A school atlas of English history
Назив мапе: Britannia Romana
Уредник: Samuel Rawson Gardiner
Издавач: Longmans, Green & Co., 1902
Дужина: 23 страница
![]()
Семјуел Батлер
Samuel Butler FRS (30 January 1774 – 4 December 1839) was an English classical scholar and schoolmaster of Shrewsbury, and Bishop of Lichfield.
His grandson was Samuel Butler (1835–1902), noted author of the novel Erewhon.
Наслов: „The Atlas of Ancient and Classical Geography“
Назив мапе: Britannia
Аутор : Samuel Butler (1774-1839), енглески историчар
Уредник: Енглез Ernest Percival Rhys (1859-1946)
Издавач: Richard Clay & Sons, Limited
Место штампања: Boston и New York (United States of America: 1776-)
Година издања: 1907
Језик: енглески
Писмо латиница
![]()
Реџиналд Лејн
Reginald Lane Poole (1857–1939) was a British historian. He was Keeper of the Archives and a lecturer in diplomacy at the University of Oxford, where he gave the Ford Lectures in 1912 on the subject of “The Exchequer in the Twelfth Century”. Son of Edward Stanley Poole: the “Lane” in his surname comes from his paternal grandmother Sophia Lane Poole, author of An Englishwoman in Egypt (1844).
Father of Austin Lane Poole (1889–1963), also a historian and Ford’s Lecturer. Brother of Stanley Lane-Poole, nephew of Reginald Stuart Poole, great-nephew of Edward William Lane.
Reginald Lane Poole: Сорбиодунум (лат. Sorbiodunum), антички сербски град-тврђава у ЕнглескојОпис: Сорбиодунум (лат. Sorbiodunum), антички сербски град-тврђава у Енглеској
Извор и назив дела:
Наслов: Historical atlas of modern Europe from the decline of the Roman empire : comprising also maps of parts of Asia and of the New world connected with European history
Section XVI Map page of Anglia Sacra from Historical atlas of modern Europe from the decline of the Roman empire : comprising also maps of parts of Asia and of the New world connected with European history
Аутор: Poole, Reginald Lane, 1857-1939.
Издање: Oxford : Clarendon Press ; London ; New York : H. Frowde, 1896-1902.
![]()
Макс Лудвиг
Макс Лудвиг Волфрам Лаистнер (Max Ludwig Wolfram Laistner (* 10. октобра 1890 у Лондону, † 10. децембра 1959. Итака, Њујорк) био је британско-амерички историчар, који је посебно био посвећен изучавању античке и средњовековне историје.
Max Ludwig Wolfram Laistner: Сорбиодунум (лат. Sorbiodunum), антички сербски град-тврђава у Енглеској
Опис : Сорбиодунум (лат. Sorbiodunum), антички сербски град-тврђава у Енглеској
Извор и назив дела:
Наслов: „A survey of ancient history to the death of Constantine“
Назив мапе : Roman Britain
Аутор : Max Ludwig Wolfram Laistner (1890-1959), енглески историчар
Издавач : D. C. Heath & Co.
Место штампања : Boston и New York (United States of America: 1776-)
Година издања : 1929
Језик : енглески
Писмо : латиница
![]()
Џон Вилијам
William John Conybeare (1 August 1815 – 1857) was an English vicar, essayist and novelist.
He was the son of Dean WD Conybeare, and was educated at Westminster and at Trinity College, Cambridge, where he was elected fellow in 1837.
From 1842 to 1848 he was principal of the Liverpool Collegiate Institution (later Liverpool College), which he left for the vicarage of Axminster.
He published Essays, Ecclesiastical and Social, in 1856, and a novel, Perversion, or the Causes and Consequences of Infidelity, but is best known as the joint author (with JS Howson) of The Life and Epistles of St Paul (1851). He died at Weybridge in 1857, and is buried in Brompton Cemetery, London.
Извор и назив дела:
Наслов : Early Britain: Roman Britain Early Britain
Аутор : John William Edward Conybeare
Издање : 2
Издавач : Society for promoting Christian knowledge, 1911
Оригинал из : Универзитет у Мичигену
Дужина : 275 страница
![]()
Џон Бартоломеј
John Bartholomew Junior (25 December 1831 – 29 March 1893) was a Scottish cartographer.
John Bartholomew Junior: Сорбиодунум (лат. Sorbiodunum), антички сербски град-тврђава у ЕнглескојОпис: Сорбиодунум (лат. Sorbiodunum), антички сербски град-тврђава у Енглеској
Извор и назив дела:
Назив мапе : Britain Under the Romans
Извор (назив дела) : „The Collegiate Atlas“
Аутор : John Bartholomew Junior (1831-1893), шкотски картограф
Издавач : William Collins, Sons & Co.
Место штампања: London (United Kingdom of Great Britain and Ireland: 1801-1922)
Година издања : 1872
Језик: енглески
Писмо латиница
![]()
Џон Багнел
John Bagnell Bury (16 October 1861 – 1 June 1927), known as J. B. Bury, was an Irish historian, classical scholar,Medieval Roman Historian and philologist.
He objected to the label “Byzantinist” explicitly in the preface to the 1889 edition of his Later Roman Empire.
Опис: Сорбиодунум (лат. Sorbiodunum), антички сербски град-тврђава у Енглеској
Извор и назив дела:
Наслов:„Historical atlas of modern Europe from the decline of the Roman empire : comprising also maps of parts of Asia and of the New world connected with European history“ (Part VII)
Назив мапе: Europe 565 A.D.
Map page of Section III Europe 527-750 A.D from Part VII of Historical atlas of modern Europe from the decline of the Roman empire : comprising also maps of parts of Asia and of the New world connected with European history
Аутор : John Bagnell Bury (1861-1927), ирски историчар и филолог
Уредник : Reginald Lane Poole (1857-1939), енглески историчар
Издавач : Clarendon Press
Место штампања : Oxford (United Kingdom of Great Britain and Ireland: 1801-1922)
Година издања : 1897
Број за месец: мај
Језик : енглески
Писмо латиница
Источници:
[1] Грч. Σέρβοι, или лат. Serbi / Servi.
[2] Енг. Stonehenge.
[3] Енг. England (раније: Englaland).
[4] Лат. Sorbiodunum (или Sorviodunum). Старо сербско утврђење-град налази се на брду, око три километра северно од модерног Солсберија, у непосредној близини пута A345.
[5] Енг. Salisbury. Раније се појављивао назив Salisburie, норманско-француски облик Sarisberie (Seresberi), Old Salisbury (Old Sarum), као и старо-енглески назив Searoburh (Searobyrig или Searesbyrig). Старо-енглески суфикс „-burh“ (тврђава) са својим модификацијама (-bury, -burgh, или -borough) карактерише крајеве ових назива, који су само изведенице из назива ранијег утврђења које је носило романско-келтски име – Сорбиодунум (Сербски град/тврђава).
[6] Лат. Sorabos (или Sorabi).
[7] Горњелуж. -серб. Serbja, или доњелуж. -серб. Serby, односно лат. Sorabi, нем. Sorben, или енг. Sorbs.
[8] Лат. Venedi, нем. Wenden (раније: Winden), или енг. Wends (стар. енг. Winedas). Измишљање нових имена за Сербе, је касније постао манир Германа (Немаца, Аустријанаца и Енглеза), а у последње време и Американаца. Тако данас имамо називе за исти народ – Сербе (оригинално, изворно име): те Сорби, Венди (Винди), Тот (мађ. Tót; Серби на територији и око средњовековне Мађарске), Рашани (Раци), Срби, а потом и модерне називе који су рођени крајем 17., током 18., 19. и почетком 20. века Шокци (још у 19. веку себе су у пописима називали Серби католици) и Буњевци (у прво време се зову Серби католици), да би средином 19. века настале „синтетичке нације“: Македонци (1945), Црногорци (1945), Муслимани (од 1970. године), тј. исти мењају име у Бошњаци (1993-1995), под притиском (1993) Американаца (CIА: U.S. Interagency Balkan Task Force). Америчка обавештајна служба (Central Intelligence Аgency, скр. CIА), је цео проблем око националне припадности Муслимана (Серба, исламског верског опредељења), решила увођењем (нимало случајно) територијалног термина „Бошњак“, јер тиме Сербе и „Хрвате у Босни“ (у новом веку покатоличене Сербе) проглашава (у очима спољног Света) националним мањинама! Дакле, можемо јасно да видимо да тек уз озбиљну помоћ Американаца, тзв. „Бошњаци“, постају следбеници изворних становника средњовековне Босне, а Свет добија једну нову (до тада непознату) четврту нацију (после Хрвата, Црногораца и Македонаца) насталу од Серба – тзв. „Бошњаке“.
[9] Нем. Lutizen, Lutitzen, Luitizen, Wieleten, или Wilzen, односно енг. Veleti, Wilzi, или Wiltzes. Код Серба на Хемском полуострву (Балкану) и дан-данас се задржале изреке, које доводе у везу Љутиће и Вилце (како су Германи називали припаднике овог сербског племена). Тако у Лици, Северној Далмацији и у Босанској Крајини и данас тамошњи Серби знају да кажу: »Шта вилениш?«, или »Шта си повиленио?«, а што значи »Шта се љутиш«, односно »Шта си се наљутио?«.
[10] Енг. Wiltshire (раније познат као: County of Wilts). У 9. веку забележено је име Wiltunscir, а касније Wiltonshire. Претпоставка је да је средњовековна административна област (грофовија) добила назив по тамошљем граду, који је носио назив Wilton.
[11] Лат. Lusatia, нем. Lausitz, или енг. Lusatia.
[13] Лат. Alba, или нем. Elbe.
[14] Лат. Alba Serblia (нем. Weiß Serbien).
[15] Лат. Serbia Magna / Servia Magna (нем. Großserbien).
[16] »Le troisième royaume fondé par les Serbes, sous le nom de Pologne« – Stanisław Jan Siestrzeńcewicz Bohusz (1731-1826): „Precis des recherches historiques sur l`origine des Slaves ou Esclavons et des Sarmates, et sur les Epoques de la conversion de ces peuples au christianisme; par Mgr Stanislave Siestrzencewicz de Bohusz, …“ (Санкт Петербургъ/Санкт-Петербург: Императорская Академiя Наукъ / Императорская Академия Наук, 1824, стр. 99 ). Бохуш, пољски лингвиста, историчар и надбискуп (пореклом из данашње Белорусије), као један од најобразованијих људи католичке цркве 18. и 19. века, лично је написао наведене речи (у преводу на сербски језик: »Серби основаше своје треће краљевство, и назваше га Пољска«).
[17] Грч. Σκλαβηνοι, или лат. Slavi / Sclavi / Sclaveni.
[20] »Il commence par rappeler que le mot Slave apparaît pour la première fois en 552, sous la plume de Jornandès et de Procope…« – Charles Jean Maunoir: „Bulletin De La Société De Géographie“ , Sixième série. – Tome deuxième (Paris: Bureau de la Société / Libraire de la Société, 1871 – julliet-décembre. стр. 132 ).
[21] »Selon Visquenel, le mot Slave apparaît pour la première fois en 552, sous la plume de Jornandès et de Procope.« – Jean-Baptiste Evariste Charles Pricot de Sainte-Marie: „Les Slaves Méridionaux: leur origine et leur établissement dans l’ancienne Illyrie“ (Paris: Armand Le Chevalie, 1874, стр. 146).
[22] Фр. Auguste Viquesnel.
[23] Грч. ἐνετοί, или лат. Heneti. Ради се о Вендима (нем. Wenden, или Winden), а чак и италијанска покрајина Венето (ит. Veneto), као и тамошњи град Венеција (млет. Venexia, или ит. Venezia), носе у свом имену успомену на старе Сербе (Германи су их звали Венди), поготово у немачком имену за град Венецију (нем. Venedig).
[24] Грч. Προκόπιος ὁ Καισαρεύς, или лат. Procopius Cæsarensis. У његовом делу: „О ратовима“ (грч. Ὑπὲρ τῶν πολέμων λόγοι, или лат. De Bellis). Дело је написано у осам књига (осма књига садржи допуне првих седам).
[25] Грч. Σπόροι.
[26] Грч. Áνται, или лат. Antæ / Antes.
[27] Лат. Paulus Diaconus, или грч. Παύλος ο Διάκονος. У његовом делу: „Историја Лангобарда у 6. књига“ (лат. Histroria Gentis Langobardorum libri VI, или грч. Ιστορία των Λογγοβάρδων).
[28] Пољ. Lechici / Lędzianie / Lachowie / Lędzanie / Lędzice, или стар. рус. Лѧхъ.
[29] Лат. Polani, или пољ. Polanie.
[30] Пољ. Polacy.
[32] »In den älteren historischen Qnellen werden die Slaven unter vier verschiedenen Namen aufgeführt. Römische und griechische Historiker sowie die Chronisten des Mittelalters nennen sie Slaven, Anten, Serben, (spori) und Winden oder Wenden. Wir können in die historische und philologische Untersuchung dieser Benennungen gegenwärtig nicht eingehen; es genüge zu erwähnen, dass nach den Forschungen der hervorragendsten slavischen Gelehrten die Slavenvölker in der Urzeit sich wahrscheinlich überhaupt als „Serben” (srb) bezeichneten. „Slaven” und „Anten” waren nur die Namen der beiden Hauptäste dieser großen Volksfamilie. Im Anfange des Mittelalters, als die Nachrichten genaner und umfassender wurden, zogen insbesondere jene Völkerschaften, welche zum slavischen Aste gehörten, durch ihr Vordringen nach dem Westen die Aufmerksamkeit Europas auf sich. So kam es, dass der einstens allgemeine Name der Serben in den Hintergrund trat, die Benennung der Anten gänzlich verschwand und der slavische Name zur Bezeichnung der gesammten Volksfamilie mehr und mehr gebräuchlich wurde. Den alten Namen der Serben bewahrten nur zwei flavische Völkerschaften: Die Bewohner des hentigen Serbien auf der Bal- kan-Halbinsel und die geringen Reste der Lausitzer Slaven in Sachsen.« – Kállay Benjámin / Kállay Béni: „Geschichte der Serben“, Erster Band (Budapest/Wien: Verlag von Wilhelm Lauffer, 1878, стр. 12-13).
[34] Нем. Johann Gottfried Eichhorn.
[35] »Als sich die Slaven zuerst zu einem besondern Volke absonderten, hießen sie wahrscheinlich Sawromaten (vielleicht so viel als Nord-Meder), woraus im Lauf der Zeit Serwomaten, oder Serbomaten, und daraus wieder Serben und Sarmaten geworden ist. Der älteste Name, mit dem die Nation in der Geschichte auftritt, ist der der Serben. Früh theilte sie sich in zwei Theile, in Serben und Sarmaten. Die erstern, die Serben, nahmen früh Besitz von Polen, Schlesien, der Lausitz und Meissen; die zweiten, die Sarmaten, fielen einst in Dacien ein, wo sie den Namen der Jazygen oder Sedlowaten (d.i. der Metanasten, der Angekommenen, sich Ansiedelnden) entweder sich selbst gaben oder von ihren Nachbaren erhielten. Aus Sedlowaten ist nachher Slowaten, Slowanien (beim Nestor Slowjenen) und Slowen geworden; der letzte Name wurde endlich in Slaven verdorben.« – Johann Gottfried Eichhorn: „Weltgeschichte – Geschichte der neuen Welt“, Erste Theil (Göttingen: Johann Friedrich Römer, 1817, стр. 16).
[36] Нем. Johann Kaspar Zeuß.
[37] Мисли се на поменуте славенске народе – примедба преводиоца.
[38] »Zeriuani (Serbliani, Serbiani, Serbi) quod tantum est regnum, ut ex eo cunctae gentes Sclavorum exortae sint et originem, sicut affirmant ducant.« – Johann Kaspar Zeuß: „Die Deutschen und die Nachbarstämme“ (München: Ignaz Joseph Lentner, 1837, стр. 601).
[39] Нем. Heinrich Kunstmann.
[40] Нем. Ludwig-Maximilians-Universität München.
[42] Чеш. Dalimil Meziříčský (писац најстарије хронике написане на чешком језику ош 1316. године). Овде се конкретно мисли на „Далимилову хронику“ (чеш. Dalimilova chronika) – примедба преводиоца.
[43] Серб. У сербском језику постоји земља која се зове Хрватска.
[44] Грч. Λαονίκος ὁ Χαλκοκονδύλης, или лат. Laonici Chalcocondylæ/Laonicus Chalcondyles.
[45] »Bei Dalimil kommt Urvater Cech aus Kroatien, aus einem Land, das zum serbischen Volk gehörte: srbském jazyku jest země, jiež Charvátci jest jmě. Unter „serbischem Volk” sind hier offenbar alle Slaven zu verstehen. Die Tendenz, Serben mit Slaven gleichzusetzen, begegnet auch bei anderen mittelalterlichen Schriftstellern, beispielsweise bei Laonikos Chalkondylas, der von den Serben außerdem sagt, sie seien „der älteste und größte Stamm des ganzen Erdenkreises”« – Heinrich Kunstmann: „Die Slaven: Ihr Name, ihre Wanderung nach Europa und die Anfänge der russischen Geschichte in historisch-onomastischer Sicht“ (Stuttgart: Franz Steiner Verlag, 1996, стр. 125).
[46] Рус. Анато́лий Алексе́евич Клёсов, или енг. Anatole Alex Klyosov.
[47] Нем. Harald Haarmann.
[48] Ова историјска школа се понекад назива и Нордијска, или Германска. Сам појам »нордизам«, мора се посматрати кроз призму нацистичког погледа на историју (који је у 20. веку промовисао овај дијаболични поглед на Свет). Ова школа посматра Славене као нижа бића, расно инфериорна у односу на Германе (у које се убрајају и Нормани), а темеље јој је ударио екстремни немачки национализам (читај: шовинизам) још у 19. веку.
[49] Нем. Donauzivilisation.
[50] Најзначајнији следбеник академика др Бранка М. Шљивића (1895-1963), професор др Србољуб Живановић (1933-), највише се истакао у научном доказивању и наглашавању антрополошког континуитета савременог сербског становништа у односу на аутохтоно становништво – Лепенског Вира. Испоставило се, са (у новије време) убрзаним развојем и значајем ДНК генеалогије, да је управо овај врсни антрополог и палеопатолог светског угледа, све време био у праву. Др Живановић је директор Европског института за проучавање древних Славена (енг. The European Institut of Early Slavonic Studies), те је члан (од 1963. године) Краљевског антрополошког института (енг. Royal Anthropological Institute) и Краљевског медицинског друштва (енг. Royal Society of Medicine) у Лондону, тј. од 1968. године предаје анатомију на престижном Медицинском колеџу Болнице Св. Бартоломеја (енг. The Royal Hospital of St. Bartholomew, основаном 1123. године) такође у Лондону, и од 2000. године, председник је Међународне комисија за утврђивање истине о Јасеновцу (енг. The International Commision for the Truth on Jasenovac), са седиштем у Бањалуци.
[51] Кин. 漢人.
[52] Кин. 客家.
САВЕЗ СОКОЛА и Краљевска породица https://t.co/kG7iMtL8mO
— СРБИН инфо (@srbininfo) November 7, 2018
