Прочитај ми чланак
На Италијанском војном гробљу из Првог светског рата данас ће бити положени венци првим страним добровољцима.
На спомен-плочи испод великог белог каменог крста урезана је посвета јунацима, првим иностраним добровољцима који су „витешки полетели у редове српске војске и пали, борећи се 20. августа 1914. године“.
У то време Италија још није ушла у рат, али млади ватрени идеалисти нису желели да чекају. Ризикујући да буду осуђени у својој домовини дошли су да ратују за „слободу и уједињење велике отаџбине Србије“. Те речи биле су девиза италијанских гарибалдијеваца који су и 1876. као добровољци са српским војницима ратовали против Турака на Дрини.
ЗАПЛАКАЛИ И РАТНИЦИ
Командир вода у коме су били млади добровољци Италијани, Стојан Радичевић послао је писмо мајци најмлађег међу њима, Николе Горетија.
Описивао је њихову храброст за време борбе и страховиту тугу српских бораца над изгинулим младићима.
– Пет младих Италијана лежали су као живи.
Плакао сам ја, плакали су и моји војници са мном… – писао је Радичевић.
Истражујући судбину заборављених добровољаца др Жарко Вуковић пронашао је податке да је група младих Италијана стигла 8. августа 1914. у Крагујевац преко Крфа и Грчке и пријавила се мајору Војину Поповићу – Војводи Вуку, команданту Церског четничког одреда. Прекаљеном српском ратнику било је жао младића који су рат видели као романтичну авантуру и није хтео да их прими међу четнике „јер нису били вични ратовању“.
Међутим Чезаре и Хуго Коплика, Артуро Реали из Марина, Марио Корвизијери из Кастел Мадама, Николо Горети из Сутрија, Франческо Конфорти из Салерна и Винћенцо Бука из Палерма нису одустајали, жустро објашњавајући да су дошли у Србију да се боре против Аустријанаца и да их ништа неће одвратити од тога. Војвода Вук је попустио.
– Њихова срећа била је неизмерна кад су били примљени међу четнике – забележио је Стојан Радичевић, водник чете у којој су били млади Италијани.
Кад су после завршене обуке кренули у прву акцију према Дрини, најмлађи добровољац Николо Горети послао је писмо мајци у коме ватрено бележи:
„Вечитом радошћу ратника, која оплемењује човека, јављам да ћу први пут ступити у борбу и да сам врло миран и задовољан“.
На несрећу, неколико стотина српских четника, међу којима и седам младих Италијана сударило се 20. августа са снажном аустроугарском формацијом која је бројала више од две хиљаде војника. Поштујући кодекс по коме се борба водила до последњег метка без повлачења, погинуло је пет младих италијанских добровољаца, а двојица су преживела са тешким ранама.
– За показано јунаштво, краљевим декретом, сва седморица су одликована Златном медаљом за храброст – забележио је др Вуковић.
Добровољац из Херцеговине Секула Зечевић оставио је сведочанство о десет младих италијанских добровољаца који су приступили Златиборском четничком одреду.
– Док смо у Ужицу на брзу руку увежбавали руковање пушком, а сваки десети и бомбом крагујевчанком, приспе нам 10 добровољаца из Италије. Ови добровољци били су чланови покрета „Гарибалди“, а били су познати као непријатељи Аустроугарске. Ушли су у наш Херцеговачки вод – забележио је Зечевић. Његова чета била је од командом потпоручника Владимира Бана из Боке Которске, синовца црногорског митрополита Митрофана Бана.
Зечевић је забележио да је после борби код Заовина на Тари јединици наређен покрет у „највећој тајности и тишини“. У зору су сазнали да им је задатак да уђу на непријатељску територију и воде борбе у његовој позадини. Убрзо се 140 српских четника на положају Бабина глава сударило са читавом угарском бригадом.
– Ја сам као тумач Италијанима преносио наредбе Владимира Бана да легну и да се боље чувају. Били су храбри. Један од преживелих Италијана звао се Уго Колица, студент из Рима. Других имена се не сећам. Од десет гарибалдијеваца овде је седам њих положило животе. Кад смо се повукли у сумрак и кад смо се сутрадан пребројали установљено је да нас је стало живих само око педесет. По наредби виших војних власти, чета је због великих губитака повучена у Ужице и расформирана – сећао се Зечевић.
(Вечерње новости – Б. Субашић)
