Pročitaj mi članakU selu Zloduh podno Stare Planine u napuštenom zadružnom domu jedina je prodavnica u tom kraju. Na poroznim zidinama zgradurine na kojoj su izvaljeni prozori vise umrlice, poneki rukom ispisan oglas da neko prodaje prvi otkos trave ili jagnjad – i do pola iscepana afiša izvesne firme iz Pirota koja najavljuje da će i ove godine da otkupljuje borovnicu. Ispred prodavnice su drvene klupe i jedan izljušteni bicikl bez prednjeg točka naslonjen na skamenosanu gromadu šljake i putarske soli. Nekada je neko na tom biciklu došao dotle, skinuo prednji točak koji mu je jedini valjao – i otišao.
Ових спарних летњих дана у сеоској сваштари на чијим рафовима су, с једне стране, шећер, кафа, љуте бомбоне, наполитанке, пераћи сапуни, сардине, месни нарезак, најпростији тоалет папир и крпе за судове, а на другој – ексери летвари и мертечари, саргије, неколико пари гумених опанaка, чункови за шпорет, свеће, чорбалуци од јефтине фалш керамике – највише се продаје пиво. Не бира се много које, само да је ’ладно.
По повратку из сече дрва, жетве и косидбе препланули и чворновати сељаци свраћају да утоле жеђ и да прозборе коју о кишној и градобитној години која ће изгледа да буде наопака, о неком несрећнику из суседног села кога је пре неко вече убила струја кад је за време олује – пуко’ кабл високог напона што води за Књажевац и пао у његову авлију. Сањив, изашао је ноћу „поради себе и за малу ствар“ и преко млаза – мученика убило. И док им пивске флаше хладе дланове – џакају они и о светској политици и Европској унији, о Путину, о Немцима и Хрватима, али и о Енглезима у последње време.
„Ма они се одувек праве Енглези, на крају другог рата продали нас Стаљину. Нас Србе и браћу Бугаре гурнули у казамат комунизма. Наложили су несрећном краљу Петрићу Другом Карађорђевићу да се преко Радио Лондона обрати свом народу, официрима и војницима у отаџбини који су се борили код ђенерала Драже – и каже им, да треба да се прикључе партизанима и Јосипу Брозу. Касније знамо шта се десило. Која и каква братоубилачка кланица је била.” Овако прича Живота, што га зову Жива, јер је жив као жива ватра, вредан и марљив. И у кући, и у пољу, и у комуналном у Сврљигу – где дужи цистерну за воду.
– Је л’ видосте шта урадише опет на том свом референдуму? Агитовали и плашили свој народ са нама дивљачким Србима, како ћемо ето „ми за неку годину да уђемо у ту Европу, па пошто ће тако да буде – њима тамо више није место“. Ево, Бугари су ушли у Европу – па су и даље гори од нас. Нама је и овде добро, нек они улазе и излазе како им се ћефне, само нека нас оставе на миру – додаје Пера Волан, дежмекасти пензионер који је пензију зарадио возећи рударе Боговине на релацији Зајечар – Борова глава.
– Ако се Енглези не сложе, могу Немци да причају шта хоће, ми има да уђемо у ту Европу на куково лето – додаје бркајлија у избледело плавој мајци на трегере са модрим набреклим венама као пренге на подлактицама. То је Жика Сиднеј. Четрнаест година је копао по пустињи, тражио дијаманте и надничио у Аустралији, а онда се напрасно вратио са неком паром у џепу, купио педесет оваца и постао фармер на Старој планини. „Аустралијски парламент у Канбери и данас не може да донесе ниједан закон – док га не потпише британска краљица. Може свако да мисли шта хоће – ал’ Енглези и дан-данас владају светом. И тек ћемо да видимо каква се ујдурма крије иза овог развода са Европом“ – додаје Жика и наручује још једну туру пива.
– А шта ћемо ми, грдни? Да им дамо Косово па да нас приме? Ма, шта има да им дамо, они га већ узели сами, само треба да климнемо главом. Са једне стране Косово, а са друге Хрвати који једва чекају да нас клепе. Ма, ни Путин није баш одушевљен, никад једно јагње није две мајке сисало – забрундаше сви углас.
И тако. Док ведро небо изнад Старе планине шпарта геометрија млазних авиона у којима као сардине спакован белосветски народ са својим мукама, комфором, стандардом, квалитетом живота, надама и стрепњама, амбицијама и жељама – путује и граби према европским метрополама – у смирају дана клупе испред продавнице у Злодуху су све пуније, а гајбе с пивом све празније. Бистри се политика, трасира пут за Европу и дебатује се за све паре. И пије, као кад се сипа низ олук.
– Тако ти је то са нама сељацима. Први у мобилизацији, а последњи у части и у масти. Европа може да иде где јој је воља, а ми морамо да останемо овде. Одавде немамо куд – добаци неко. Живота звани Жива, као да председава, поново узе реч. Да нема нас сељака не би било ни јеле ни бора, ни смрче ни оморике. Ни сунцокрета, ни класа пшенице. Србија не би била башта у којој успева све, и паприка и парадајз, и лук и кромпир, и купус и мирођија. Не би била воћњак у којем рађа и вишња и трешња, и шљива и крушка, и грозд и јабука… Била би пустахија у врзинама и корову.
Ал’ џаба ти. Нас ионако нико ништа неће да пита.
