Pročitaj mi članakU verbalnom sukobu koji je imao sa jednom od mnogobrojnih voditeljki jutarnjih programa u Srbiji, vidno iznenađen i skoro pa besan, poručio je da su dvehiljadite gore od devedesetih, kako je ona tvrdila. Jednostavno, Vučiću je sve dozvoljeno, pa čak i da prkosi zdravoj logici i pameti. Možda mu ne treba ni zameriti, jer je uveliko u kampanji, koja, ruku na srce, neprekidno traje već desetu godinu. I on sve može da kaže, čak i da prkosi zdravom razumu, a da apsolutno nikakvu posledicu ne snosi. Jednostavno, ne dozvoljava da se naspram njega pojavi neko ko će reći - Čekaj prijatelju.
Србија је деведесетих година уништена као држава, а Срби као народ. Последња је Србија увела вишепартијски систем, од пет ратова, четири је изгубила, а скор оног у Босни и Херцеговини је и данас недефинисан. На стотине хиљада убијених, протераних, несталих. Привреда уништена, инфлација достигла светски рекорд. Мафија и држава убијали на улици као клинци данас у видео игрицама. Без главе остали политичари, новинари, привредници, криминалци и невини.
Наведено је само део беде и јада који се дешавао у Србији деведесетих. Већи део тог периода, српски радикали са Вучићем били су део власти. Својевремено је актуелни главни и одговорни уредник Данаса Драгољуб Петровић написао да „док се Србија територијално смањивала током НАТО бомбардовања, Вучић се територијално проширио“. Тај велики патриота је усред бомбардовања добио стан на Новом Београду, у новоградњи, и то нешто већи од једног ара. Још је мало и патио, јер је Томислав Николић добио мало већи стан.
Њему су деведесете биле године успона. Био је народни посланик, директор Спортског центра „Пинки“ у Земуну, министар информисања у време када је убијен Славко Ћурувија. Са скупштинске говорнице је говорио да ће за једног Србина убити 100 муслимана, а у Глини Србима поручио како ће када радикали победе живети у Великој Србији у оквиру граница Карловац – Карлобаг – Огулин – Вировитица. Живео је живот из сна из перспективе српског радикала.
А, онда се народ у Србији 2000. године на улици изборио за слободу. Вучић се сакрио у мишју рупу. Није више био тако гласан говорник, некако се склонио иза Шешељеве сукње. Платио је екстра порез због стана који је добио. Појављивао се у Пинковом забавном програму „Плесом до снова“. Понекад би ту и тамо дао по неку изјаву. Убиством Зорана Ђинђића и одласком поменутог Шешеља у Хаг добио је крила. Прелепљивао је таблу са именом улице Булевар Зорана Ђинђића са налепницом Булевар Ратка Младића. Редовно губио изборе за градоначелника Београда. Организовао протесте због хапшења Радована Караџића и Ратка Младића.
Био је то тежак период за њега. Дешавале су се неке ствари мимо њега. Враћена је стара девизна штедња, али и она која је завршила код газда Језде и Дафине. Пензије су се стабилизовале, као и социјална примања. Некако се кренуло даље после свих оних зала и недаћа. Вучић се у свему томе није сналазио. То није био његов свет. Покушао је, није да није, да остане у радикалима. Понадао се да ће Шешељ њега изабрати из Хага за заменика председника. Када се то није десило, постао је заменик, али Томислава Николића односно председника Српске напредне странке.
Пре десет година је постао власт, али она права, и Србију вратио у оков деведесетих. Иста реторика, исто понашање, иста мржња према свакоме ко не мисли као он. У региону хаос. Његова десна рука Александар Вулин, још један у низу повампирених духова, ствара „српски свет“ вређајући комшије. Хрвати су „усташе“, Бошњаци „балије“, Црногорци „милогорци“, а Албанци „шиптари“. Полицајци славе рођење детета призивајући нове злочине, а неки други Божић тако што би пуцали на џамије. И тако у круг.
Александар Вучић је за три деценије паразитирања на државним јаслама никада није показао ни зрно емпатије према било чијој жртви, изузев када сам себе стави у такву позицију. Онда кука до неба, а сви они убијени, протерани, осакаћени, покрадени, силовани, унижени итд, једноставно не могу да допру до некога ко себе покушава да прикаже као некога ко то није.
Вучићу је много тога дозвољено и многи му то дозвољавају, а пре свега сопствени народ. Толико увреда и лажи је употребио током свог боравка на власти на рачун двехиљадитих, а да ниједном није поменуо деведесете. Њему су ове године у ствари бајковито апдејтована верзија Милошевићевих деведесетих из много разлога, а највише због тога што некадашњи председник Србије никада није имао толику моћ као Вучић. За разлику од Милошевића, Вучићу, тај исти Запад који није могао очима да види, гледа кроз прсте. Тачно је да нема ратова као деведесетих, али све је исто као и тада. Чак се и инфлација у Србију враћа на велика врата.
Елем, јасно је Вучић искрено мисли да су деведесет биле „врх“ године, а двехиљадите му добро дођу да би поткачио опозицију, чији су главни презентери људи који су били део система власти прве деценије 21. века. Многи су и заборавили те деведесете. И Вучић би волео да их заборави, али савест не да, као што не дају ни „последњи Мохиканци“ који на то свакодневно подсећају.
— СРБИН инфо (@srbininfo) January 10, 2022
