Pročitaj mi članakKo bi rekao, Srbi su postali saveznik Brisela u usporavanju evropskih integracija Zapadnog Balkana, dok EU ne dokuči sama u šta želi da se pretvori i u kom obimu.
Фото: Танјуг, Тања Валиц
Ко би рекао, Срби су постали савезник Брисела у успоравању европских интеграција Западног Балкана, док ЕУ не докучи сама у шта жели да се претвори и у ком обиму.
Прошлонедељни потези Александра Вучића у коинциденицији са кампањом медија блиских српском премијеру могли су да наведу на помисао да је лидер напредњака имао намеру да Србију преведе под окриље мајчице Русије и напусти тзв. европски пут. Штавише, врло је могуће да је Вучићева намера била да што више људи у Србији, дипломата у Београду и функционера у европским престоницама, који се баве Западним Балканом, то помисли.
За разлику од својих претходника у Немањиној или на Андрићевом венцу, Вучић води Србију у историјском периоду који има елементе блоковске поделе из периода између Другог светског рата и пада Берлинског зида. Балансирање између, условно речено, Запада и Истока, је донекле могуће као у Титово време јер се стратешки циљеви Србије, ЕУ, САД и Русије преклапају и никоме не иде у прилог да се постојећи однос снага поремети, барем док не прођу много веће и опасније турбуленције у односима на линији Вашингтон-Брисел-Москва.
Европска унија и њене најважније чланице желе Србију на европском путу, али немају никакав интерес да убрзају ход Србије ка чланству. Битно им је да је Београд на колосеку, али ником не пада напамет да врши притисак на Београд у испуњавању услова, што премијеру Вучићу оставља велики маневарски простор. Другим речима, ако Србија не жели да испуни неки захтев, нема пресије, једноставно преговори стоје у месту и време пролази, а нико се не узбуђује превише.
САД су заинтересоване да Србија не буде под контролом Русије, а за Москву је најважније да Београд не уђе у НАТО. То значи конкретно да Вучић нема разлога да одустаје од европског пута, јер га нико не тера да на њему напредује, нема разлога ни да се јогуни са Американцима јер су они много опаснији као непријатељи, поготово када немају велике захтеве. Противљење уласку у НАТО је толико изражено у српском друштву да није ни потребан руски „софт“ или „хард поwер“, да се не враћа на њега.
Звучи парадоксално, али одржавање постојеће статус кво позиције одговара свима, укључујући и Вучићевом опстајању на власти. За Брисел и Берлин, Београд, односно Срби, су савршени „грлић“, који могу с лакоћом да затворе, за кретање преосталих држава Западног Балкана ка ЕУ. Латентно напети односи Србије и Косова су одлична кочница која може да се повуче у сваком моменту, Република Српска је нагазна мина која може да се активира сваког момента, Срби у Црној Гори су такође елемент који може да се активира по потреби за успоравање Подгорице.
Албанци у свом ћошку Балканског полуострва су далеко од очију ЕУ и захваљујући репутацији коју су у Западној Европи креирали албански криминалци, Албанија и Косово ће се још дуго клацкати на путу до ЕУ. Колатерална штета негативног албанског имиџа плаћа и плаћаће и Македонија. Албанија је већ седам година чланица НАТО и даље шлајфује на путу ка чланству у ЕУ, демантујући на платеалан начин тезу да чланство у НАТО убрзава европске интеграције. О Косову да и не говоримо. Ко би рекао, Срби су постали савезник Брисела у успоравању европских интеграција Западног Балкана, док ЕУ не докучи сама у шта жели да се претвори и у ком обиму.
Сједињене Државе су већ оствариле своје циљеве на Балкану, наше комшије су или чланице НАТО или имају НАТО војнике и базе унутар својих граница, а и споразум који НАТО има са Србијом је такав да смо ми нека врста незваничне придружене чланице. Политичка звезда водиља је заокружена у максими „без великих таласања“ и „држати Русију на оку“.
Русија води прагматичну политику на Балкану. За Москву је важно да Србија и БиХ (где има утицај) формално не уђу у НАТО, како би могли да користе тај аргумент у одвраћању бивших република СССР-а да не крећу путем чланства у НАТО. Свесни су да у геостратешком контексту не би могли ништа да ураде да спрече чланство Србије и БиХ, што се најбоље види на случају Црне Горе, и зато покушавају да коришћењем тзв. софт поwер одржавају присне односе са властима у Београду и Бањалуци и утичу, преко медија под контролом Кремља, да расположење у јавности буде изразито анти-НАТО.
Срећом, по Србију и Републику Српску, у Пентагону су разумни и схватају да осим симболике, улазак Србије и БиХ не би ништа допринео Северноатлантском пакту, ни у политичком ни у војно-безбедносном контексту. Исти степен здравог разума имају и у Кремљу где врло добро разумеју да чланство Србије у ЕУ ни на који начин не штети интересима Русије, напротив од уласка Београда у Унију, Москва би имала само користи и зато никада нисте чули ни од једног озбиљног руског политичара да се противи европском путу Србије. Довољно је да не буде и атлантски.
Долазимо и до Александра Вучића. У Бриселу и Вашингтону пословично пате од вируса да преферирају јаке, харизматичне властодршце, са којима могу да завршавају послове, демократско-либералним владама, за које се јавно залажу. Будући да у Србији нема ни на видику политичке снаге или лидера који би могао да угрози Вучића, као и да вођа напредњака, од како је на власти, није ништа урадио што би могло озбиљније да га дисквалификује у очима Запада, само наивни могу да поверују да Вашингтон и Брисел желе да га руше.
Тим пре што се налазимо на завршетку Обаминог мандата и сада америчка админситрација обавља тзв. техничке послове у ишчекивању новог становника Беле куће, а у Бриселу немају ауторитета ни снаге да дисциплинују ни своје чланице, а камоли да смишљају завере против власти у Београду. Такође, Кремљу не треба изолована, сиромашна и нестабилна Србија у свађи са комшијама и ЕУ. Осим тога у Москви су научили лекцију да би у том случају ризиковали да виде Србију у НАТО, после неке од фамозних шарених револуција. Последично, чак и да Вучић оде у Москву и каже „преломио сам идемо са вама“, Путин би га ставио на канабе и објаснио му зашто то није добро за Русију, Србију, њега и Вучића.
Вучић није Слободан Милошевић, не само зато што, срећом по нас и њега, нема за жену нову верзију Мире Марковић, већ и зато што за разлику од председника Србије и његове супруге који су толико мрзели Србе (сећате ли се крвничког погледа Милошевића упућеног студенту који је тражио да поднесе оставку 1991. године?) да су им се обраћали готово искључиво преко телевизије и није их било брига како Срби живе и да ли их воле (довољно је прочитати текстове Марковићеве у Дуги да би се то схватило), Вучићу је стало да се виде резултати његовог рада и да буде вољен, или барем цењен. Будући да је интелигентан политичар зна да успеха и напретка, барем економског, нема без сарадње са ЕУ.
Свакако, не припада либерално-демократској породици политичара, али није ни диктатор, чак ни аутократа. У његовим наступима има надмености која је веома слична оној коју показује италијански премијер Матео Ренци или коју је показивао Никола Саркози или Жак Ширак док су били председници Пете републике, да не помињемо Орбана или Качињског.
Вучићев потез је по свој прилици имао за циљ да примора највише дипломатске представнике ЕУ и САД да јавно изађу са ставом да подржавају његову политику и владу. То му је било потребно јер више не зна како да реши питање Савамале, а прибојава се да би све масовнији, духовитији и ефикаснији протести у Београду могли да изнедре нову политичку снагу која би га угрозила. Будући да је јасно да је срце протеста проевроспки и прозападно настројено, тим пре што се бране западне вредности, било му је неопходно да покаже свима да је Запад и даље на његовој страни и тако пошаље унутрашњу политичку поруку.
Врло је вероватно да амерички амбасадор Скот и шеф делегације ЕУ Давенпорт, не би експлицитно и јавно дали подршку Вучићу да у Вашингтону и Бриселу нису одлучили да прихвате Вучићеву игру и помогну му у име виших циљева. Вучић зна да ужива подршку и цело позориште је направљено да би и остали у Србији то још једном чули, ако су заборавили или помислили да се нешто променило. Противници Вучића и напредњака у Србији не треба да имају илузије да је Запад на њиховој страни.
Сетимо се протеста и шетња у зиму 1996-97, док су амерички и еворпски посланици шетали улицама Београда дајући подршку демонстрантима, Вашингтон и Брисел су радили на јачању Милошевићеве власти, јер су још увек веровали да са њим могу да заврше све послове, и омогућили су му куповином Телекома да политички преживи. Две док није дошао до Косова, а онда се ствар променила из основа..
