Pročitaj mi članak
Познато је да је премијер Србије Александар Вучић велики пријатељ Мила Ђукановића. Црногорски премијер је одушевљен са Вучићем и хвали га на сва уста. Водећи медијски промотери Вучића у Србији – дневни лист „Информер“ и ТВ „Пинк“ (који су очигледно под контролом Вучића) су уједно и најгласнији промотери Мила Ђукановића у Црној Гори. Када је српска опозиција у Црној Гори недавно протествовала против некоректног медијског извештавања у Црној Гори, њени лидери су кесе са смећем однели испред редакције ТВ „Пинк“ у Подгорици, а не испред државне телевизије или неког другог дневног листа који подржава Мила. Закључак је једноставан: Вучићеви медији у Црној Гори су најагресивнији промотери Мила и његове политике. Простом дедукцијом свега горе наведеног долазимо до још једног закључка: Вучић подржава политику Мила Ђукановића.
Познато је да Мило не воли Србе и Српску православну цркву. На Србе у Црној Гори се врши стравичан притисак да постану Црногорци – нација коју је званично увео аутро-угарски каплар Јосип Броз Тито, а која је формирана у ватиканској кухињи, баш као и друге вештачке нације на Балкану (македонска, хрватска, бошњачка…). Образац притиска на Србе у Црној Гори је потпуно идентичан обрасцу који је вековима примењиван на Србе у Далмацији, Крајини, Истри, Славонији, од којих су настајали данашњи Хрвати. Особина свих новонасталих нација јесте да су слепо покорни римској цркви, и да прихватају њен систем вредности који се може описати у једној реченици: „Сви облици греха и неморала су ти дозвољени, и биће ти опроштени пред Богом, ако будеш био одан римској цркви.“ Ово је сигурно најбоља понуда коју Сотона може да понуди грехољубивом човеку.
Врхунац притиска на Србе да постану нешто друго, у процесу промене њиховог идентитета, јесте отимање њихове духовности, кроз стављање под контролу извора преко којег се Срби духовно напајају – а то је Српска православна црква. На примеру српске покрајине Македоније то се најбоље види – најпре је измишљена македонска нација, па је затим вршен стравичан притисак да Срби постану Македонци (увођен је „македонски језик“, припадници нове нације су мењали своја имена и презимена да буду „македонска“, да се презимена завршавају на „ски“, „ев“ и др), а круна отимања српског идентитета је било физичко одузимање српских цркава и манастира од стране државе и стављање под управу новоформиране послушничке „македонске цркве“.
Образац је исти и у Црној Гори. Број Срба који прелази у Црногорце се повећава, полако али сигурно. Притисак је стравичан. Према подацима који су доступни, у периоду од две и по месеца (од 1. јануара до 18. марта 2014.) укупно 600 људи у Црној Гори је тражило промену свог имена у полицији – и то учинило. Наравно да је у промени идентитета веома важна и промена имена. Новопеченим Црногорцима се не свиђа да имају имена као што су Душан, Стојан, Војислав… већ им се свиђају имена Луцијан, Доријан, Алберто…
И као врхунац притиска да се промени идентитет, напада се духовни аспект људског бића. Српска православна црква, која је вековима била учитељица Срба, место окупљања српских вођа и интелектуалаца, које их је одгајала у својим школама, потребно је да се потпуно уклони. Оно што није успело Турцима, успело је Јосипу Брозу у Македонији, а сада изгледа и Милу у Црној Гори (а видећемо и Вучићу у Србији). Прогон српских свештеника у Црној Гори је стравичан, а недавно се почело и са одузимањем српских цркава од стране државе.
На жалост, исти сценарио се увелико одвија и у Србији. На Србе у Србији се врши стравичан притисак да постану „европљани“ или „србо-европљани“ (можда ће назив за нову нацију бити „Напредњаци“). Са свих медија, са школских и универзитетских катедри, са скупштинских говорница, чује се језиви урлик: „Европа, само Европа!“ Последица тога је да народ у Србији већински гласа за европске странке и прихвата стравичан систем вредности ЕУ који легализује све облике неморала и деструкције, а који европска (папска) религија одобрава својим главним мотом: „Сви облици греха и неморала су ти дозвољени, и биће ти опроштени пред Богом, ако будеш био одан римској цркви.“
Да се Србија убрзано приближава ЕУ показује и велики пораст свих облика неморала. Али, посао ће бити завршен када се и црква потпуно стави под контролу непријатеља. И као што се у Миловој држави врши прогон најбољих српских свештеника, слично имамо и у Србији. Владика Артемије, велики антиекумениста и највећи борац за Србе на Косову и Метохији, грубо је смењен јер није хтео да се понизи и прими у госте српског крвника Џемса Бајдена. Владика Филарет, који је био најактивнији владика у претходном рату, који је обилазио фронт и храбрио српске борце да издрже, и који је недавно одликовао Војислава Шешеља орденом Белог анђела, смењен је под истим изговором под којим се годинама врши прогон над архиепископом Јованом у Македонији.
Познаваоци дешавања у Српској православној цркви знају да су владика банатски Никанор (Богуновић) и игуман манастира Рукумија – Симеон, највећи противници екуменизма. Сетимо се црквеног сабора из 2009. када се владика Никанор побунио због онога што се ради у Цркви. Најагресивнији и највулгарнији медијски промотер европске културе и религије у Србији, дневни лист „Блиц“, је на следећи начин известио о том случају:
„И тада и сада, овакви иступи тумаче се као притисак, с циљем да се групи напредних епископа, који желе духовни препород Цркве, пошаље индиректна порука да њихов глас немају (нагласак је додат).“ (Блиц, 15.5.2009)
Наравно да су „напредни епископи“ они који су профила Мираша Дедејића и њему сличних.
И као што Мило Ђукановић користи сваку прилику да се додвори „светом оцу папи“ (који проглашава свецима највеће српске кољаче), тако и српски режим чини исто. Недавно је председник Србије Томислав Николић одликовао апостолског нунција у Београду, надбискупа Орланда Антонинија, орденом заставе другог степена за „истакнуте заслуге у развијању и учвршћивању пријатељских односа Србије и Ватикана“. Додели овог одликовања присуствовао је, и својим присуством одобрио, патријарх српски Иринеј.
И као што Мило Ђукановић користи државни апарат да прогања српске свештенике у Црној Гори (да их протерује из државе, да им не продужава визе и др), тако је ових дана агресивно кренула у акцију државна машинерија Србије, под вођством Александра Вучића. Наиме, владика Никанор је срамотном одлуком државног (не црквеног) Вишег суда у Панчеву осуђен због наводног мобинга (узнемиравања свештеника на раду). Да цитирамо некадашњи текст дневног листа „Блиц“ (али са другим значењем): „И тада (у стара времена) и сада, овакви иступи тумаче се као притисак (од стране државе), с циљем да се групи напредних епископа (који нису екуменисти), који желе духовни препород Цркве, пошаље индиректна порука да њихов (режимски) глас немају (нагласак је додат).“
Очигледно да је напредњачки режим у Србији у потпуности прихватио тековине древне инквизиције и прогона правоверних, и да је кренуо са применом метода које је према цркви примењивао Јосип Броз, а данас увелико примењује Мило Ђукановић. Јасно је да када се из српског народа уклони њена духовна елита, и последње лучоноше истине и морала, српски народ ће постати безоблична маса за манипулисање као што је то случај са другим европским (читај „духовно и морално разваљеним“) народима.
Жалосно је што Вучић и његови следбеници верују да је прихватање папске религије и европског система вредности најбоља опција за Србију. Сигурно да није оправдање за Вучића то што је теолошки неписмен. Он преко савести одлично зна да прихватање деструктивног европског система вредности значи губитак достојанства. А живот без достојанства је најгора казна којом неко може да буде кажњен. Зато су наши славни преци радије бирали смрт, него да изгубе достојанство прихватањем непријатељског деструктивног система вредности. У исто време, наши славни преци су били теолошки писмени и знали су да је овоземаљска смрт – човека који сачува достојанство – у исто време почетак вечног живота. Они су и практично веровали у Христово васкрсење.
Извор: Србин.инфо – Др Мирољуб Петровић
