Pročitaj mi članakKad on bude iza rešetaka, Srbija će biti slobodna. Da bi se to desilo neophodan je plan za Dan pre pada...
Опозициони лидери, политички аналитичари и медијски критичари, као и аутори Магазина Таблоид, описивали су Србију „дан после Вучића”. Суочавање с катастрофалним последицама владавине напредњачког картела биће тешко и болно, али прво треба направити план за „дан пре пада Вучића”. Уместо наде да ће диктатор пасти на изборима, да ће га оборити европске технократе или ухапсити амерички обавештајци, потребно је наћи начина да се каналише незадовољство грађана и створе механизми који ће се супротставити напредњачким криминалцима. Вучић је изазвао стравичне поделе у друштву, створио је атмосферу грађанског рата и одредио цену власти: „Могу да ми главу одсеку на пању, али не дам власт”. Има и оних који мисле да је његовој глави заиста место на пању или конопцу, али нека је, живе и здраве, у затвору.
Иза Александра Вучића, кад падне с власти, остаће Србија без граница, Устава, привреде и људи, с огромним дуговима, растуреним државним институцијама и угушеним медијима.
Неће бити лако да се изађе на крај с проблемима које ће донети “дан после”, али то ће бити слатке муке. Много већи изазов представља оно што треба урадити у оквиру припрема за “дан пре пада Вучића”.
Србију неће ослободити Американци, њихове службе ДЕА, ФБИ или ЦИА, нити корумпиране бирократе из Европске уније. Они ће, свако из свог интереса, спречавати ширење криминалних активности Вучићевог картела и вршиће политичке притиске, којима ће покушавати да остваре своје циљеве.
Утицај споља може само да ослаби диктатора, не и да га обори. Од обнове вишестраначја, у Србији су извршене четири смене режима. У свакој је страни фактор имао значајан, али не и одлучујући утицај.
То зна и Вучић. Учествовао је у свакој промени, трипут као губитник, једном као победник. Из сваког случаја је извукао поуке, које сад примењује у покушајима да опстане на трону.
Највише је научио на примеру Слободана Милошевића.
– Будала! – оценио је Вучић одлуку Милошевића да почетком августа 2000. године распише изборе за председника СР Југославије.
У прво време, Вучић је Милошевићеву одлуку да промени Устав и промени изборни закон, како би омогућио непосредне изборе за председника, објашњавао као погрешну процену, која је настала под утицајем полтрона који су га уверавали да ће, као победник у рату против НАТО, сигурно добити подршку већине народа. Касније, кад је сабрао утиске, Вучић је анализу допунио апокрифском анегдотом у којој има логике. “Код Милошевића је дошао неки Џон Смит из Ленглија. Мистер Смит му је рекао да би било добро да организује одлазак с власти, боље му је да то уради сам, него неко други. Ако не пристане, мораће да стрепи за себе и своју породицу. Син Марко воли брзу вожњу, често изазива удесе, а то је опасно по живот. Марија се дружи с криминалцима, већ је била присутна обрачуну у неком ноћном клубу, имала је среће што је није закачио неки метак, а то увек може да се деси. Милошевић је схватио поруку, скратио мандат и изашао на изборе за које је знао да ће изгубити, па макар освојио шест милиона гласова”, говорио је Вучић.
Као потврду те теорије дочекао је 6. октобар 2000. године. У друштву Горана Веселиновића и Горана Божића пратио је опроштајни говор Милошевића.
– Поштовани грађани, управо сам добио службену информацију да је Војислав Коштуница победио на председничким изборима. Ту одлуку је донео орган који по Уставу на њу има право и сматрам да она мора да се поштује. Желим да захвалим свима који су ми указали поверење и на овим изборима за мене гласали, али да се захвалим и свима који за мене нису гласали, јер су ми са душе скинули један велики терет одговорности коју носим већ пуних десет година. Што се тиче моје партије, она ће бити веома снажна опозиција, а ја ћу се сада више посветити породици и унуку Марку – поручио је Милошевић.
– Будала! – опет је закључио Вучић.
Као што је тада био уверен да Милошевић, кад оде с власти, неће моћи да се посвети породици, Вучић је сада свестан да се и њему црно пише. После пада, Вучићу нема живота у Србији. Бар не на слободи. Ако буде ухапшен, оптужен, процесуиран, осуђен и спроведен на одслужење дугогодишње казне, моћи ће да се сматра срећним човеком. То му је много боље, него да се скрива од повериоца и осветника, којима је отео имовину и уништио животе. За разлику од Милошевића, на време је почео да тражи склониште за себе, сина Данила и брата Андреја.
Поучен Милошевићевим примером, Вучић ни под чијим и каквим притиском неће пристати да организује изборе на којима постоји и минимална шанса за пораз. Уосталом, нема озбиљних притисака. На домаћој сцени утихнули су после прошлогодишњих лажираних избора. Опозиција је обавила добар посао бојкотом, али, из непознатих разлога, није терала до краја. Уместо да материјализује успех, Савез за Србију се распао на неколико делова. После свега, остало је само Вучићево обећање да ће на пролеће бити одржани ванредни парламентарни избори и то под условима који ће бити утврђени током дијалога под контролом тутора из Европског парламента. Притом, дијалог у правом формату неће почети пре септембра. а како ће изгледати већ је схватио и Драган Ђилас.
– Поштовани чланови тима за дијалог Европског парламента, задали сте озбиљан ударац дијалогу и пре него је исти почео. У тексту који сте сви заједно потписали велича се улога српског парламента у коме нема опозиције и у коме се опозициони политичари, али и професори, глумци, новинари, судије, људи из НГО сектора и сви који се не слажу са тоталитарним режимом називају нацистима, фашистима, издајницима, лоповима. То је парламент у коме се људима суди и пресуђује и у коме се онима који другачије мисле црта мета на челу. У тексту се велича улога Ивице Дачића, председника таквог парламента, човека који је део антиевропског режима Александра Вучића. Величањем Ивице Дачића вређају се Александар Обрадовић, Марија Лукић, Милан Јовановић, сви пребијени на демонстрацијама јула прошле године, сви који су остали без посла јер нису прихватили да гласају за СНС, али и сви остали грађани Србије који су директне жртве овог режима. Дијалог је последња шанса да се кроз постизање договора о поштовању закона смање тензије у друштву и избегне изливање народног незадовољства на улице. Ми, као странка, против смо таквог сценарија јер он са собом носи велике опасности, али и потенцијалне жртве. Ако до таквих догађаја дође, одговорност ће бити искључиво на режиму Александра Вучића и онима који такав режим подржавају – написао је Ђилас недавно у одговору европским парламентарцима, који ће посредовати у преговорима.
Бриселски корумпирани политиканти су, супротно ставовима који су наведени у Резолуцији Европског парламента, похвалили диктаторски режим Александра Вучића и, дипломатски мудро, позвали џелате и жртве на толеранцију и разумевање. Очигледно, њих не занимају изборни услови у Србији. Нису пристали на посредовање у преговорима да би спречили крађу гласова, уцењивање и подмићива-
ње гласача, преваре у бирачким одборима и Републичкој изборној комисији, функционерску кампању, злоупотребу бирачких спискова и ескадроне батинаша задужених за утеривање капиларних гласова.
Њихово посредовање има за циљ да принуди тзв. проевропску опозицију да изађе на изборе и тиме овери легитимитет парламенту у коме ће напредњачки картел задржати апсолутну већину. На крају тзв. дијалога, бриселски посредници ће закључити да је власт учинила велике уступке – није вратила цензус на нормалних пет одсто, допустила је представницима опозиције да једном недељно дођу на РТС да их вређају манијаци из СНС-а, убациће понеког опозиционог мазохисту у РЕМ… – и да више нема препрека за учешће “праве опозиције” на монтираним изборима. Вучић ће Дејвидом Мекалистером, као смоквиним листом, сакрити своју огољену диктатуру, а Ђиласу ће остати да настави с писањем огорчених писама.
То је Вучићев ратни план, који ће, пре или касније, довести до онога што Ђилас назива “изливање народног незадовољства на улице”. Деветогодишња тиранија, очигледно, своје финале неће имати на изборима. Вучић ће власт бранити по сваку цену, па и туђим животима. Ко сумња у то нека се сети како су прошли његови политички противници Владимир Цвијан и Оливер Ивановић. Борко Стефановић је пуком срећом преживео пребијање металном штанглом, као што се и Милан Јовановић случајно извукао из запаљене куће у чија врата су нападачи пуцали како би га спречили да побегне. У Вучићев “дуг у крви” треба урачунати све несрећнике, који су страдали у присуству власти, неки у затворима, где су стрпани због псовки и увреда које су му, у бесу, упућивали преко друштвених мрежа.
На том списку су сви очајници, који су сами себи прекратили муке, преслаби да преживе његово “златно доба”. Не зна се ни број жртава пандемије, који нису добили шансу да преживе корона вирус или неку другу болест пошто им је онемогућено лечење. Вучићеви униформисани криминалци су прошлог јула просули крв на београдски асфалт, а његове специјалне јединице, којима је доскора командовао Вељко Беливук, између повремених ликвидација конкурената служили су као вођина лична гарда.
У рату против грађана Вучић користи државне институције. На највише функције поставио је социопате, наркомане, клептомане, примитивне агресивце без морала. Такви опскурни типови управљају тужилаштвом, судовима, режимским медијима. Они черупају јавну и отимају приватну имовину, прогоне, хапсе и осуђују. У пљачкашке походе укључени су и класични криминалци, једнако као и јавни извршитељи.
Милован Бркић, главни уредник Магазина Таблоид, осуђен је по тужбама Николе Петровића. Обе пресуде обогатиле су историју бешчашћа српског правосуђа. Једном је Бркић осуђен због цитирања званичних података о пословању Електромреже Србије, а другом на затворску казну због текста који не постоји. Овим пресудама судије су доказале да не поступају по закону већ по налогу свемоћног кума Александра Вучића. Вест о правосудној тортури није изненадила никога на друштвеним мрежама. Напротив, све реакције су се свеле на питање – зар, после свега, неко заиста верује да ће ова банда мирно отићи с власти?!
Одговор на реторичко питање знају сви. Проблем је што мало ко у опозицији зна одговор на најважније питање – зашто народ ћути и трпи, зашто пристаје да пропада без отпора. Лидери опозиционих странака и њихов пратећи батаљони интелектуалаца, уметника, новинара и сличних елитиста, нико од њих не може да објасни зашто народ мирно прелаза и опрашта најтеже криминалне афере братије Вучића, Брнабића и осталих режимских злочинаца. Убијено је седморо људи у хеликоптерској несрећи, до које не би дошло да бахати министар Златибор Лончар није хтео да направи пропагандни шоу. Убијена је и Станика Глигоријевић на наплатној рампи у коју се залетео аутомобил Зорана Бабића. Умро је и чувар складишта у Савамали, кад је напредњачка банда, у заједничкој акцији извршне власти, полиције и криминалаца под фантомкама, срушила целу улицу. Од Београда је отето око 2.000 хектара грађевинског земљишта, на коме су изграђене некретнине од кокаина. Опљачкани су Телеком, ПКБ, РТБ Бор… Приватизовани су рудници, реке, оранице… Из државних војних фабрика кријумчарено је оружје, а из Јовањице првокласна марихуана и сканк. Са Владимиром Цвијаном, три године после његове смрти, испливали су докази Вучићевог криминала, рекетирања Мирослава Мишковића, Богољуба Карића и Дарка Шарића. Јавност све то зна и опет ћути.
Опозиционари то не могу да разумеју и објасне. Уз искрено чуђење, задовољавају се само констатацијом да народ не ваља.
– Иако у историји пише да смо јаки и храбри, ми смо на чудесан начин трпељиви. Ми смо они што чекају у реду у Јасеновцу. Ми смо они што у Новом Саду чекају да нас Мађари баце под лед. Ми смо и они који у Крагујевцу гледају стрељање своје деце. Такви смо – недавно је адвокат Божо Прелевић описао српски народ онаквим каквим га види он и њему слични опозиционари.
Прелевић и његови истомишљеници, а није их мало, у тој колективној слабости и спремности да се пристане на трпљење сваког зла налазе објашњење за слаб или никакав отпор напредњачком картелу. Да, у томе има много истине, али проблем је још комплекснији. Страх постоји, али прави проблем је у томе што нема наде.
После свих политичких превара, у којима су учествовале све странке и већина слободоумних интелектуалаца, укључујући и Прелевића, није чудно што је народ одустао. Створен је утисак да су “сви политичари исти”.
Тај утисак је оправдан, за њега су заслужније штеточине из Демократске странке и свих њених деривата, него примитивци из Српске напредне странке. Из тог корена расте страх. Не страх од борбе, него од њене узалудности. Зашто би било ко ризиковао било шта само зато да се уместо Александра Вучића на власт врати Борис Тадић, или да се уместо Андреја Вучића богати Драган Шутановац, или да уместо Вучићевог шофера Дејана Матића империју прави Ђинђићев шофер Зеко Божовић и његов престолонаследник Балша… Таквих примера има у огромним количинама, у сваком граду, у свакој месној заједници.
Они су убили наду у могућност стварања нормалне Србије. Млади и образовани људи одавде не беже из страха од напредњачких криминалаца и похлепних социопата, већ зато што су изгубили наду да постоје другачији политичари, који желе и могу да уреде државу у складу са законима, а не према властитим интересима.
Обнова наде треба да буде приоритетни задатак у припреми “дана пре Вучићевог пада”. То разумеју водећи опозициони лидери. Вук Јеремић, председник Народне странке, с повећом дозом тестостерона обећава реваншизам. На удару ће се, каже Јеремић, наћи сви напредњаци који су се огрешили о закон, нико неће избећи тешку руку правде. Ђилас, у име своје Странке слободе и правде, шаље две врсте порука.
Уместо заклетви у осветничку лустрацију, Ђилас ту врсту обећања усмерава у законске оквире. У плану за “дан после”, који је промовисала ССП, гарантује се избор специјалног тужиоца за борбу против корупције јавних функционера, председника државе, премијера, министара, председника општина, градоначелника и директора јавних предузећа. Поред тога, Ђилас гарантује да ће бити забрањено бављење јавним послом свима који су били у служби криминалног режима и који су, како каже, људе у нашој земљи плански лагали, фалсификовали, уцењивали и малтретирали.
Правду намерава да спроведе и кроз нови закон о пореклу имовине, којим ће се створити механизам да се одузме имовина свима који су се незаконито обогатили на рачун народа. Другим законом створиће се услови да Србија врати у своје власништво стратешке ресурсе и пољопривредно земљиште, које су браћа Вучић присвојили или продали Арапима, Кинезима, Немцима и осталим пословним партнерима. Уз те претеће поруке, Ђилас обећава да ће обезбедити добар живот грађанима. Лекари ће имати почетну плату од 1000 евра, медицинске сестре од 600 евра, а учитељице и професори у основним и средњим школама најмање 700 евра. Најмања плата ће бити 350 евра, таман да покрије потрошачку корпу. Ђаци ће добијати бесплатне уџбенике и оброк у школи. Сви старији од 65 година, који су остали без примања, добијаће помоћ од државе од 100 евра месечно.
Такве поруке су корисне, али недовољне. Обећања, колико год била примамљива, нису довољна за припрему “дана пре пада Вучића”.
– За промену власти потребно је неколико ствари. Потребна је идеологија, политички програм који ће добити поверење гласача, а добро дође и мало војске – паметно каже Љубиша Ристић, позоришни режисер с јуловском мрљом на челу.
У оваквим околностима, кад се Србија налази под напредњачком окупацијом, идеологија и политички програм нису битни. О тим темама расправљаће се и одлучивати на првим изборима после ослобођења. У овом тренутку треба се концентрисати на војску, на снагу која може да створи услове за Вучићев пад.
Војска постоји. Војник слободе је сваки грађанин који је изложен прогону напредњачких кабадахија; сваки пензионер који ујутру бира да ли да последњим динаром купи лек или хлеб; сваки радник који робује у фабрикама страних инвеститора или домаћих тајкуна за плату од 250 евра; сваки несрећник који са стрепњом чека јавне извршитеље; сваки родитељ који децу виђа на скајпу… У специјалним јединицама налазе се часни људи, који покушавају да раде свој посао, да себи и својим породицама обезбеде егзистенцију и по цену гажења елементарног достојанства. Такви су лекари чије каријере зависе од Доктора Смрти; официри који су до јуче рапортирали оџачару Вулину, а данас министру Слини; полицајци који морају да извршавају налоге оних које би, да је правде, требало да хапсе…
Војска постоји, али нема ко да је регрутује. Нека нема. Никад није ни било, ниједан ослободилачки устанак нису дизале вође пројектоване у неким мистериозним лабораторијама за политички инжењеринг. Страни моћници и домаћи политичари утицали су на грађане, каналисали њихово незадовољство, али промене су доносили појединци којима је пукло трпило. Американци су уложили, како се данас процењује, око 70 милиона долара у припрему обарања режима Слободана Милошевића. Финансирали су Демократску опозицију Србије и Отпор, али све би то било узалуд да народу није дозлогрдила владавина СПС-а и ЈУЛ-а.
Срђан Миливојевић је 46 пута хапшен и четири пута рањаван. Бранимир Николић је 28 пута хапшен и шест пута пребијан у Суботици и Новом Саду. Момчило Вељковић, Радојко Луковић и Небојша Соковић су поднели стравичну тортуру у Пожаревцу. Ваљевски сликар Богољуб Арсенијевић Маки више је времена проводио у затвору, него на слободи. Милана Тодоровића су отели униформисани бандити и живог закопали у атару код Глогоња. Ниједан од њих није ризиковао живот због тога да на власт дођу Зоран Ђинђић, Војислав Коштуница и њихови трабанти попут Млађана Динкића, Зорана Живковића, Горана Весића и сличних петооктобарских профитера, који су спречили долазак “шестог октобра”, кад је пропуштена прилика да се Србија обрачуна с мрачном прошлошћу.
Ни данас се нико не бори за Ђиласа, Јеремића или, далеко било, Бошка Обрадовића. Они могу да помогну у припреми “дана пре пада Вучића”, али пресудну улогу имаће грађани. Нажалост, не на изборима.
– Избори су део Вучићевог плана. Да добије легитимитет и да 10 посланика опозиције уђе у парламент. Тамо ће седети прекопута 220 посланика власти, 10 лажних десничара под Вучићевом контролом и 10 мањинских посланика који можда нису за Вучића, али нису ни превише против њега. То не може бити план опозиције. Нама треба другачији план. Да изместимо ову игру са Вучићевог домаћег терена. Да се договоримо међусобно како ћемо то урадити. Да покренемо грађане. Да почнемо да крунимо подршку коју овај режим има и међу грађанима Србије и међу међународним факторима – тврди Млађан Ђорђевић, вођа покрета Ослобођење.
Опет нажалост, грађане више и упорније покреће Александар Вучић, него лидери опозиције. Опозиционари немају храбрости да препознају и признају вољу народа, који комплетан политички програм своде на једноставну реч – освета – па то мора да призива Вучић. Свакодневним злочинима и лажима, он изазива људе на побуну, на самоодбрану и борбу за голи живот.
У Вучићевом систему има милион парадокса, а најперверзнији је тај што управо он, једини човек у Србији који не сме да изађе на улицу, призива коначно решење на улици. Захваљујући његовим менталним поремећајима, које је претворио у своју политичку стратегију, све је ближи “дан пре пада Вучића”. Кад до њега дође, Србија ће бити на слободи, а Вучић, по заслузи, у затвору.
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 4, 2021
