Све европске и англо-америчке дипломатије, обавештајне службе и припадајуће политичке елите знају да је одлазећи диктатор у Србији персонификација општег криминала, безакоња, прогона, затварања, па чак и међународног криминалног „предузетништва". Проблем је у томе што ће сви они, као и давно компромитовани амерички дипломата, сада амбасадор УС у Србији, одредити „рок трајања" овом неоствареном политичко-пословном хулигану, на „још мало". А, то „мало" Србија не може да чека. Поменути амерички дипломата Кристофер Хил не разликује се у много чему од свог некадашњег колеге, Била Монтгомерија и других „сродних душа", којима је и Србија и читав Балкан, „задња рупа на свирали", евентуално неко егзотично место где могу да иживљавају своје најниже страсти, практицирајући наводно „дипломатско искуство", а заправо, уживајући у континуитету зла које производе корисни идиоти које су инсталирали да тероришу грађане и државу. Србија са Вучићем дуже од једне деценије трпи ову тортуру. Некад, у време дисидената, америчлки амбасадори су знали да интервенишу кад би их ондашњи режим утамничио. Кристофер Хил, као појава и као „делатник" личи на данашњу америчку дипломатију. Зато Хил поздравља Вучића што је утамничио Милована Бркића, главног уредника овог магазина и човека који је знао да каже Хиловим претходницима ко су и какви су. Но, сви су смртни па и амбасадор Хил. Постоје метафизички простори где правда коначно измери свачију улогу.

Дана 24. јула 2023. године, одлазећи самодржац Александар Вучић, који је опоганио све чега се дотакао у Србији, примио је у опроштајну посету амбасадора Уједињених Арапских Емирата (УАЕ) Мубарака Ал Дахерија, коме је, како службено стоји, бескрајно захвалан на томе што је „великим дипломатским искуством и личном посвећеношћу дао немерљив допринос снажном успону свеобухватних односа између Србије и УАЕ“.

А, онда је и „објаснио“ на чему је Ал Дахерију и његовој феудалној фамилији захвалан. Опет, у службеним саопштењу, писало је да је „председник Вучић истакао успешну реализацију сваког заједничког пројекта, попут Београда на води“ који је, како то службено саопштење каже, „симбол јачања стратешког партнерства са Емиратима“.

У наставку ове снисходљиве, удворичке и јадне „захвалнице“, Вучић је поздравио свога „мецену“, шеика Заједа и захвалио му се „на великој посвећености бројним будућим пројектима од капиталног значаја за Србију, који ће додатно допринети економском узлету наше земље“. Јер, банкарски дуг који је направио Вучићев режим према Емиратима, није мањи од две милијарде долара, и то треба враћати. Са пар „капиталних“ поклона који ће Вучић опет „учинити“ феудалној породици из Емирата (уколико га неко не заустави), коначни „минус“ Србије према шеику Заједу може да порасте и троструко. Зависно од тога на шта ће да „зине“ од будућих „капиталних пројеката“ од којих ће Србија наводно да „узлети“.

Вучић се наравно, неће никад појавити на поштено суочити са истином и неће никад одустати од позиције са које може да пљачка државу и народ преко кумова, пријатеља, фамилије и радикалско-напредњачких стрводера. Сам је за то неспособан. Особа без морала, без карактера, без трунке поштења и искрености, без ичега што би га макар мало учинило човеком, не може да одступи. Дубоко је заглибио, неко ће морати да му помогне, да га доведе у ланцима до суднице. Није далеко дан кад ће кукавички тражити заштиту од оних који су у омогућили да пороби Србију горе него што је то страни окупатор радио. И неће је добити. Већ данас га не познају.

У потпуно безнадежној ситуацији, одлучио је да распрода у бесцење и поклони оно што је још остало од Србије. Направљена је „мапа капиталних пројеката“, где ће феудална фамилија из Емирата играти главну улогу директно или преко посредника. Да би извео ову злочиначку идеју макар каквим законом, планира увођење конверзије права на земљиште али бесплатно, без надокнаде, баш за „браћу Арапе“, па ће Србија остати без милијарди евра буџетског новца, за почетак краја. А, права пљачка тек следи…

Дана 5. маја ове 2023. године, првог дана жалости због побијене деце у основној школи „Владислав Рибникар“ у Београду, док је Србија била у језивој тишини због злочина који се десио, његова криминална влада донела је одлуку која се не може друкчије назвати него план насилне експропријације. То је оно што чека Србију, први пут након сличног насиља у годинама после 1945. О томе је Вучић размишљао док је читава Србија остала паралисана и затечена незапамћеним злочином. Из најнижих побуда (јер он других и нема), у скупштинску продецуру, на усвајање, ушло је више пљачкашких закона које ће Србија тек да осети.

Због свега овога, у бесу и очају, јавила се особа која мало боље памти шта је Вучић радио у прошлости, па је рекла: „Моје колеге из РТС-а жртвовао је систем (бомбардовање 1999, прим.аут.), а тај систем предводио је Александар Вучић који је тада куповао завесе и тепихе за нови стан на Новом Београду, од 200 квадрата, добијен од Милошевићевог режима, док су ти људи били под рушевинама. Мојих 16 колега је жртвовано“. Ко год да је ово рекао, дао је кратку и јасну слику Вучићевог карактера. Тачније речено, његове болесне личности. Гурао је народ у несрећу и деведестих и данас. Од како је узурпирао сву власт брутално се окомио на Србију држећи је у сталној талачкој кризи и сталном ванредном стању. Његова мржња према овој згаженој али неким чудом још живој земљи, неописива је.

Та и таква Србија, од разуларене радикалско-напредњачке банде понижена и опљачкана, данас доживљава да јој садашња министарка спољних послова и дијаспоре самопроглешеног Косова Donika Gervala-Schwartz, ћерка покојног албанског сепаратисте Јусуфа Гервале, из палате Уједињених нација дели лекције о демократији и култури. Јер, може јој се: Милошевићева и Шешељева канализација наводно представља Србију и њене интересе, а где они дођу ту за Србију нема наде. Тамо где су били Вучићеви и Шешељеви радикали, Срба више нема. Да је неко други, без пратећег смрада из касних осамдесетих и деведесетих, знао би да јој одговори и „стане на реп“.

Скоро четрдесет година раније, отац Донике Гервала, Јусуф, и стриц Бардош, били су присталица најмрачнијег енверо-стаљинистичког режима у Европи. Били су у „првим борбеним редовима“ на масовним антијугословенским демонстрацијама у Приштини 11. марта 1981. године. Обојица су били „абоненти“ немачке тајне службе БНД, али и редовно „на вези“ са совјетским агентима, а сами су радили за „Сигурими“, Енвера Хоџе, албанског комунистичког диктатора. Мрзели су Југославију, а Србију посебно. То чини и Доника Гервала, а Вучић јој је алиби.

Данас, четрдесет година касније, док нека Donika Gervala-Schwartz дословно представља великоалбанску идеју у палати посрнулих Уједињених нација, Александар Вучић, коме још неким чудом тече мандат председника Србије, ћути о томе. И не само то, него је успео да криминализује четири општине на северу Косова и да држи локалне Србе већ годинама у својеврсном забрану. За само месец и по дана (од почетка јуна до половине јула ове 2023. године) са Косова и Метохије се трајно иселило 2000 грађана српске националности. Иселиће се барем још толико до почетка школске године. Свако од њих има рођака у централној Србији. И док се Косово празни од преосталих Срба, Вучић спрема поклон локалним и страним тајкунима у вредности од 10 милијарди евра. Његова лажна влада предложила је Закон о планирању и изградњи, од кога ће се једна мала група људи претворити у „олигархе“, налик онима у Руској федерацији.

Кроз предлог Закона о озакоњењу „упаковали“ су причу о томе да грађани имају тешке животне услове и немају прикључке на струју, воду и канализацију. Па кад им уведу „инфраструктуру“, више ништа неће бити њихово, наћи ће им „боље место за живот“. Идеја је да Емирати финансирају изградњу 40.000 стамбених објеката. За кога? За себе, наравно, и оне арапске породице којима је живот на европском континенту „обећана земља“. А, и мрачни план прављења „Трећег света“ од Европе је већ у реализацији. Треба ли подсећати да је Вучић за фабрику гума у Зрењанину (кинески „Линг-Лонг“) дао из џепова грађана Кинезима преко 83 милиона за запосљавање 1.200 радника, што је 70.000 евра по раднику. Нису овде више никакве „субвенције“ у питању него чисти криминал.

Дана 15. октобра 2021. године, лондонски BBC описује како је Вучићев до тада омиљени криминалац Вељко Беливук „проговорио“ пред тужилаштвом кад је схватио да је у затвору и да ће тамо дуго бити, па су га цитирали, а сва европска и светска штампа и електронски медији то пренели: „Решио сам лепо да кажем све о мом односу са председником Србије Александром Вучићем, министром полиције Александром Вулином, Вучићевим братом, пријатељима, кумовима и свим осталим политичарима који су од нас тражили услуге, а сада се праве да се не познајемо и перу руке од нас“. Тако је рекао је Беливук тужиоцу, тако су и други чули и видели, а то су знали сви и са „ове“ и са „оне“ стране закона.

У мају 2021. године Вучић је угостио још једном (након 2014) чланове такозване Трилатерарне комисије, у којој се нашло доста занимљих имена: Горан Свилановић – некадашњи министар спољних послова Србије и Црне Горе, радио је за ОЕБС, Зорана Михајловић – тада министарка грађевинарства, Јован Ратковић – саветник бившег председника Србије Бориса Тадића, Владан Атанасијевић – председник Управног одбора Националне алијансе за локални економски развој (НАЛЕД), Бојан Костреш – народни посланик и сада председник Лиге социјалдемократа Војводине, Марко Благојевић – директор владине Канцеларије за обнову поплављених подручја и оснивач ЦеСИД-а, Милица Чубрило – бивша амбасадорка Србије у Тунису и некадашња министарка за дијаспору, Бошко Јакшић – новинар и спољнополитички коментатор листа „Политика“, Лидија Удовички – сестра министарке Кори Удовички и представница Србије у америчкој компанији „Continental Winds“, Ђура Влашкалић – саветник председника и потпредседника Скупштине Војводине, бивши члан новосадског огранка Демократске странке, Небојша Сапић – извршни директор недељника „НИН“ и бивши главни и одговорни уредник, Игор Јовичић – секретар Министарства културе и информисања, Зоран Басараба, бивши амбасадор Србије у Израелу, Дарија Кисић Тепавчевић, министарка у Влади Србије и Ана Брнабић, председник владе Србије. По обичају дошли су и чланови водећих финансијских институција, банака, попут „Голдман Сакса“, Европске централне банке, ММФ, потом великих корпорација, као и неколико угледних лица и светске политике и дипломатије. И ту је почела прича о „Отвореном Балкану“ као алтернативи а не као путу у Европску унију.

У међувремену, Вучић се најмање два пута састао са сином остарелог Ђерђа Сороша, Александром Сорошем, наводно су причали о подршци Фондације регионалној економској зони, очекиваног пројекта који Вучић описује као кључан за будућност Западног Балкана. Тај, од Сороша финансирани пројекат Велике Албаније већ је готов. Вучић га зове „Отворени Балкан“. Отворен, али, како за кога. За Албанце је сад широко отворен за кројење нове мапе, а за Србију је то гробница, затвор, утапање у етнички карцином који је већ појео повелики комад Србије, заједно са комплетним духовним и културним наслеђем на Косову, над којим данас лију лажне сузе Вучићеви локални бандити.

Како га други виде и шта све могу са њим најбоље говори и честитка излапелог Џозефа Бајдена поводом Дана државности Србије у којој је позвао Вучића да „заједно позову Русију на одговорност“ за рат у Украјини. Но, Вучић се знатно раније „умешао“ преко Сороша, оца и сина, у везе са породицом Бајден, тачније, преко неких посредника у пословне везе са Бајденовим сином Хантером. Вучић би моментално казао да он нема никакве пословне везе са њим, али има један Вучићу јако битан човек који га „заступа“.

Није било давно кад су Републиканци у Представничком дому саопштили су да су чланови породице актуелног америчког председника Џоа Бајдена примили милионске уплате од страних ентитета. Невероватно звучи, али онај новац који је Вучић носио Клинтоновима, у кампањи против Трампа, то је „ситан поклон“ у односу на „инвестицију“ коју је „углавио“ са Бајденовима. Опет би он рекао, да ништа о томе не зна, и заиста би могао да има алиби у том смислу, али о томе више зна заборављени Миодраг Костић, тајкун који је неколико година уочи рата купио огромне површине пољопривредног земљишта у Украјини, па се чак и његова кћер удала за украјинског тајкуна, повезаног са том „привредом“.

Он, дакле, свакако зна шта је Вучићев „државни посао“ био (и јесте) у Украјини, коме је продавана српска муниција, наоружање и опрема, преко кога и за колики новац. А, могао би и он славном суду да објасни како је и зашто поклонио бившем председнику Србије Томиславу Николићу и његовој супрузи Драгици Николић своју вилу на Фрушкој Гори. У име које захвалности? Председавајући Одбора за надзор Представничког дома Џејмс Комер има доказе да су чланови породице Џоа Бајдена, укључујући његовог сина Хантера, примили милионе долара од страних ентитета у Кини и Румунији, а богами и од неких богатуна из Србије блиских властима, те да су му донелу „дебљу кесу“, само још да Вучић истражи ко је у његово име предао милионе долара Баједновима, „оцу и сину“.

Задњег дана августа 2020., у Словенији, на Бледу, током трајања такозваног Стратешког форума, словеначки медији су писали о Вучићевим криминалним пословима а посебно везано за велике трансакцију новца из компаније „Телеком Србија“ власнику Курира Игору Жежељу за куповину тог медија, и дословно се све се одиграло под Вучићевом контролом. Писали су тих дана да Вучић и СНС контролишу све аспекте живота у Србији, да се она све више удаљава од демократије и европских вредности, да Вучић обмањује кад прича да би Србија у ЕУ могла до 2026. године, те да је у међународним круговима виђен као вођа корупционашког режима да прогања и врши насиље насиље над свима који друкчије од њега мисла, да нападе на новинаре и прогања их преко својих плаћених батинаша и служби безбедности. Углавном, све оно што је тачно и проверљиво. Јер је током деценије апсолутне власти, је и обесмислио све институције које би видео као претњу, а у међувремену у Србији одјекује највећа афера у историји земље, чији пипци досежу највише врхове, до кабинета АВ.

Вучић, медији, сумњиви послови, стотине милиона евра, медијски тајкуни, фудбал, борба за политичку надмоћ, црна средства и извлачење новца из државне компаније. Овим речима могли бисмо сумирати аферу која је одјекнула у Србији последњих дана, истиче се у тексту и напомиње се да су поред руководства „Телекома“, главни актери Вучић и Игор Жежељ, који се почетком прошле године појавио као један од главних медијских моћника у Србији. Купио је Адриа Медиа групу (АМГ), највећу медијску групу на Балкану, а са њом и Курир. Посао је у потпуности финансирала државна фирма „Телеком“ по налогу Вучићевог кабинета.

Дана 15. октобра 2018. Телеком Србија и компанија Вирелесс Медиа, у власништву Жежеља, склопили уговор о оглашавању вредан 37,9 милиона евра, што је параван за остале послове. На основу овог уговора Телеком Србија је до 5. новембра уплатио прву рату у износу од 9,95 милиона евра. Неколико недеља касније новац је завршио на рачун Жежељеве компаније Мондо Инц, која је са њим купила Курир и друге медије. Тако је створена још једна медијска подлога за политичког хулигана. А, политичко хулиганство Александра Вучића делује како у самој Србији тако и у читавом региону. Вођа у својим јавним наступима са неуротичном патетиком пљује, псује, вријеђа и пријети свакоме ко се усуди да доведе у питање његов лажни ауторитет и начин на који води Србију. Тако како он производи то хулиганство, тако то раде и скоро сви његови сарадници. Од хилгана у кабинети председника, па до хулигана на улици, лако је доћи. Отуда физички напади СНС хулигана на свакога ко се усуди да изрази негодовање према Вучићевом режиму. Тако смо стигло до тачке на којој је могуће да главног уредника овог магазина утамничи диктатор лично.

И док се та разуларена дружина бави прогоном људи, дивљањем, затсрашивањем и отимачином, у међувремену је дуг Србије увелико прешао 70 одсто преко одсто бруто домаћег производа. Након што је смањивањем пензија, ограничавањем раста плата, забраном даљег запошљавања и другим мерама – дуг „смирен“, дошло је убрзо до поновног, енормног раста задуживања. У Србији се сваке две године одржавају избори, грађани су стално у предизборној кампањи, паре се сваки час деле шаком и капом за неке намене које никоме нису потребне.

Државна каса је постала проточни бојлер. Милион кинеских вакцина је сигурно много коштало. Та сума се морала видети у буџету у време пандемије Kороне. А, тек како је због изградње болнице чак 200 милиона евра пребачено на рачун једне институције која се, условно речено, бави капиталним инвестицијама. Не зна се за шта су та средства потрошена. А за 200 милиона евра можете бити изграђен читав клинички центар.

Србија има мање од седам милиона грађана, а само прошле године умрло је 60.000 људи више него што је рођено. Годишње одлази 40.000 до 50.000 људи. За десет година то је око пола милиона грађана мање. Са друге стране, постоји проблем структуре наше привреде која треба да враћа дуг. У овом тренутку кретања у сектору грађевинарства који добрим делом утиче на раст бруто друштвеног производа, имају везе са чистим криминалом.

Готово три и по милијарде евра у кешу, за које нико не зна одакле долазе, годишње се окреће у том сектору. Тај напумпани БДП смањиће се кад једног дана та средства нестану, па ће се смањити и капацитет за отплату. Структура страних инвестиција, то су углавном предузећа нижег нивоа прераде јер стране инвестиције углавном долазе због јефтине радне снаге и високих субвенција. Вучић се хвали да је привреда током пандемије мање пала од привреда осталих земаља. То је зато јер је Србија једна од ретких европских земаља која има двоцифрено учешће пољопривреде у бруто друштвеном производу. А чим почну (а већ су почели) озбиљни демографски проблеми, дугове неће имати ко да отплаћује. Онда долази „стваљање тапије“ на читаву државу. Тај дан је врло близу.

Вучић спрема смене и хапшења својих кадрова у Бачкој Паланциhttps://t.co/bZ1Hp84Erk

— СРБИН инфо (@srbininfo) August 4, 2023

Извор: magazin tabloid

Ознаке: Александар Вучић, заштита, Кристофер Хил, САД, Србија