На пропланцима разуђеног села Бусур, размештеног дуж пута Свилајнц – клисура Горњак, готово да нема домаћинства у ком се не говори – по врањски. Из сиромашних села са југа Србије, околине Врања, Лесковца, Бојника и Лебана, у последњих неколико деценија више од 50 девојака нашло је у овом селу супруга. Свој доминантни дијалект пренеле су на мужеве и децу, па неке од њих тврде да су мужеви научили више врањски, него оне – влашки.

Зоран Томић, председник Савета месне заједнице, тврди да у Бусуру имају најмање педесет снајки с југа Србије, а мештанин Синиша Пауновић, чији је син ожењем Врањанком и има два унука, као и Новица Драгомировић, који је са пријатељем Малишом отишао у госте на југ и тамо нашао супругу, да их има седамдесетак.

– Село има много имућних домаћина који се баве пољопривредом. Није да немамо девојака, али се оне све чешће окрећу средњој школи и факултету, избегавају удају за пољопривреднике – каже Синиша Пауновић.

– Снајке које долазе из пасивних крајева или из сиромашних породица, вредне су и не бирају послове.

Први проводаџија у Бусуру био је један Влах из свилајначког села Суботица, по надимку Взу, ожењен Врањанком, који је за десетак година имао доста користи од „типовања“ невести и успостављања везе са неожењеним мештанима. Кажу, за сваки склопљен брак добијао је награду. Касније је остао без овог „бизниса“, јер су сва следећа познанства момака из овог браничевског села и потенцијалних удавача из села на југу Србије, ишла преко рођака, пријатељица и познаница, које су биле већ пронашле свој нови дом у Бусуру.

– Ја сам супруга Предрага Добромировића упознала по препоруци другарице Славице Ивановић, која је овамо стигла пре мене – каже Марица. Додаје да је срећно удата и са четири сина – Денисом (15), Николом (8), Миланом (6) и Стефаном (5) међу породицама су са највише чланова у селу.
Њена прва комшиница Ружица у Бусур је стигла из села Коњило код Лебана. Са мужем Нешом Петровићем има двоје красне деце, Тамару (10) и Филипа (8). Живе са бабом Десанком јер је Неша као дечак остао без мајке.

– У нашем засеоку на брежуљцима Златовског брда, одакле пуца поглед према Горњачкој клисури, све снајке су стигле с југа Србије. Две у породицама Драгомировић, па код комшија Павловић, Јовановић, Обретковић, Грујић – набраја их Ружица, а дружење са њима разбија јој носталгију за старим крајем.

За удаваче с југа, момци из Бусура, места са 320 домаћинстава, од којих 80 одсто има некога у иностранству, нису били „виза“ за одлазак преко границе.

ЦРКВА

ПРЕ две недеље у Бусуру је освештан храм Румунске православне цркве, а овом чину није присуствовало више од десет мештана:

– Наше снајке с југа Србије биће велика препрека настојањима Румуна да нас, припаднике Националног савеза Влаха, придобију за свој државни пројекат брисања Влаха као националне мањине.

– Ипак, око 20 одсто њих је са мужем отишло ван граница Србије. Остале са својим сурпужницима вредно раде на имању – хвале се у Бусуру. Учитељ Живан Драгомировић, са 38 година стажа у свом родном селу, каже да је у време доласка у село, ова школа имала 105 ђака, а данас их је укупно 32, односно само седморо у првом разреду. Најбројнији су малишани из „мешовитих бракова.“

ПРОВОДАЏИЈА ЗА ЏАК БРАШНА

У ЈОШ нека браничевска и ресавска села стигле су снајке с југа Србије.

Својевремено је један мештанин Миливе код Деспотовца „закључио“ четири брака између момака из свог села и девојака из околине Врања, а за улогу проводаџија добијао је по – џак брашна.

 

(Вечерње Новости)

Ознаке: бракови, Власи, Врањанке, село, Србија, удаја