Pošto je glavni neprijatelj našeg naroda samouverenost u neznanju, po tom neznanju vojvođanski autonomaši uporno preturaju ne bi li otkrili građu „vojvođanske posebnosti“. Kako „tu građu ne nalaze jer ne postoji, oni je izmišljaju od makar čega. Jedan od medija gde objavljuju svoja „otkrića“ je Vikipedia.

Навукла си тешку, неукусну свилу,
натукла си шешир са седам детлића,
ијујучеш, танцаш на пандурском крилу,
подбулих очију од штрике и пића.
Вељко Петровић, „Војводино стара, зар ти немаш стида?“

Пре 18 година су војвођански аутономаши ушли на велика врата политичке сцене у Војводини захваљујући поитичкој нагодби око места на ДОС-овској изборној листи. Већ 2004. године су наметнули своје накараде као „заставу“ и „грб“ Војводине. Од 2008. године су потпуно разобручено завладали Војводином ослонивши се на евроатлантске структуре. Многи малодушни су пали у очајање. Поручивао сам да ће се аутономашки режим срушити, а њихов политички крај бити онолико сраман колико дуго буде трајао. Био сам у праву.

Још 2008. г. сам објавио да су војвођански аутономаши фенси паори. Ти фенси паори су 2016. године заиста крај своје политичке власти обележили срамном кампањом попут Стеријине „Данге“, када су ратаре Војводине етикетирали срамним називом паор.

Данас је свима видљиво у којој мери се војвођански аутономаши руководе својим незнањем, као и да фенси паори од почетка желе да се представе модерно и господствено. У наше доба није било довољно само да науче да говоре „мико фо“ или посребре залтан сат, као што је радила Фема у Стеријиној „Покондиреној тикви“. Њима је већма било шармант да израде химну, заставу и грбове.

Истинита легенда о аутономашкој „химни Војводине“

Знате ли да су војвођански аутономаши припремали и „химну Војводине“? Према кафанској легенди то се догодило уочи Трећег конгреса ЛСВ 2000. године у ћумезу новосадске биртије „Соколски сокак“, преко пута зграде Матице српске. Химну је ту склепао Вујица Решин Туцић, па ју је одмах новосадски новинар Ђорђе Рандељ запевао на мелодију „Боже правде“. Ова легенда би морала бити истинита, јер ју је забележио реномирани београдски недељник који је до данас веома наклоњен војвођанским аутономашима („Време“ бр. 481, 25. марта 2000. г).

Наводно је Ненад Чанак ипак био расположен да писање и компоновање химне препусти Ђорђу Балашевићу, али се овај није упустио у тај подухват. Одбио је Балашевић понуду Милета Исакова („Исаков: Балашевић није рекао да ће писати химну Војводине“, Блиц, 28. јул 2001. г). Одбио је да се прихвати писања химне чак по цену дугогодишњег пријатељства и музичке сарадње са лигашким гигантом Александром Кравићем. Поводом „химне Војводине“ је Балашевић био врло директан: „Није поштено да свирам по Београду, Нишу, Лесковцу, а онда да одем кући и одвајам Војводину од Србије. Ова прича о аутономији за мене није уверљива.“ („Интервју са Балашевићем“, Српска дијаспора, 3. август 2003. г).

Неформална „химна“ војвођанских аутономаша је ипак била и остала песма Драгана Мирковића Цилета, Саше Петровића и Данила Даниловића (сви чланови Даниловићевог музичког ансамбла „Данилушка“). Ради се о песми „Салаш у Малом риту“ („Саша и Циле: Како је настала песма `Салаш у Малом риту`, најслушанија и најпеванија мелодија 1976…“, Југопапир, 2016. г). Ова песма је употребљена у истоименом филму Бранка Бауера снимљеном по сценарију Арсена Диклића. Била је то партизанска епопеја о народно-ослободилачкој борби у Војводини.

Истини за вољу, војвођанске салаше је врло брзо по ослобођењу нова власт уништавала као „кулачка гнезда“, национализацијом, а потом економски и чак физички рушени. Власти САП Војводине су приватна салашарска домаћинства за једну деценију скоро сасвим сатрле, тако да су се почетком XXI века само по неки старци могли похвалити да су заиста рођени на салашу. Та власт је ратаре криминализовала хапсећи их као „кулаке“ и „житаре“, а потом је аутономну управу над Војводином доделила бирократском врху партије.

Лица из вица и један увредљиви мађарски израз као симулација „војвођанског идентитета“

На српским страницама Википедије су непозната лица под одредницом „Војвођани“ (постављена и „дорађивана“ 2014 – 2015. г) записала ово: „Војвођани (срп. мушкарци: Лале и жене: Сосе; мађ. Raci) су становници Аутономне Покрајине Војводине. Термин представља регионалну ознаку и може се односити на припаднике различитих народа и етничких група које живе на овом подручју.“ Анонимни аутори немају појма да је „Racz“ у мађарском језику веома увредљив израз за Србе. То је германизам у мађарском језику и значи пацова. Међутим, погрду коју данашњи Мађари избегавају, аутори чланка су сервирали публици као део „војвођанског идентитета“.

Лала је назив особите категорије српских становника Бачке и севера Баната. Јавности је њени смисао објашњен још 1937. године у лексикону „Свезнање“. Лале су особита категорија Срба која ипак не обухвата све Србе са територије некадашње Војводине. Не обухвата ни све банатске Србе. Осим тога, Лалама никад нису називани становници Војводине који нису Срби.

Тек деведесетих година XX века је Витомир Сударски (из Панчева, бивши уредник новосадског „Дневника“ и београдске издавачке куће „Комунист“) предговорима својих популарних збирки вицева проширио погрешно уверење да су Лале само Банаћани. Наравно, Сударском није падало на памет да креира „војвођански идентитет“, већ да шаљивим штивима орасположи завичај у тешко време ратова и криза.

„Лала и Соса“ су се ипак првобитно настали као личности из вица београдске шаљиве штампе почетком XX века (лист „Брка“, а између два светска рата београдски лист „јеж“) и њихова имена нису никад била назив „становника Војводине“. Знао је то и Радоје Домановић, па се у једној његовој сатири јавља и Лала.

Крајем педесетих година XX века Панчевачку публику ипак нису занимали напори Витомира Сударског и његових колега који су у свом родном граду први пут покушавали да популаризују шаљиву шампу са духовитостима о Лали и Соси као „аутентичним банаћанима“. Усплео је то Сударском четири деценије касније, међу публиком новијег нараштаја који није имао појма да је виц о Лали производ београдске штампе. У међувремену, је Сударски у вицеве о Лали и Соси превео бројне старе вицеве о „дебелом Немцу“, вицеве о Јеврејима, као и неке друге етничке и неетничке вицеве који су били забоављени.

Данашњу збрку у вези назива „Лала“ и вицевима о Лали и Соси, објаснио сам 2017. г. у чланцима „Лале: Ко смо, шта смо и шта нисмо“, „Виц о Лали је створен у Београду“ и „Збрка о Лалама“. Међутим, војвођанско аутономаштво грађу „војвођанског идентитета“ веома тешко разматра ван израза кратке форме, па им је виц постао идентитетско „откривење“. У ствари, производња особитог „вовјођанског идентитета“ на вицу је до безнадежности апсурдна, а ван трагикомедије је обична тривијалност. Ова форма је одлична грађа за подругљиве и брзоплете незналице, какви преовлађују међу војвођанским аутономашима.

Јесу ли савремени војвођански аутономаши попут оних давних орловатских дангуба које је Урош Предић приказао на слици „Весела браћа – жалосна им мајка“ (1887. г)? На тој слици два сеоска простула раном зором по сокаку прате пијаног газдачког сина. Један зграбио чутуру с ракијом, други стакло вина. „Шором средом“ се батргају по блату, прате гајдаша, а пред кућу им изашла матер, па их грди. Узалудно им показује дом који личи на напуштену рушевину: Оџак се распао, трска на крову се провалила, забат пао, зидови неомалтерисани, еведра се распала, а у авлији израстао коров виши од матере. Узалуд им прети варјачом, каквом су матере преваспитавале безобразну децу, они су јој се потпуно отели. Предић их је насликао да их опамети, али је постигао супротно. Угледавши свој простаклук овековечен, рекли су Предићу: „Где нас само, чикане, тако потрефи!“. О том догађају је 2007. године у „Политици“ објавио чланак новинар Ђуро Ђукић.

Осијечка опирача, шврачије ноге и орлове главе као хералдичка грађа „војвођанског идентитета“

Одмах уз маштања о Лали и Соси, анонимни аутори Википедије објавили су слику некакве „Народне заставе Војвођана“ на којој је, уместо плаве боје српске заставе садржи поље резедо или тиркизне боје. Уз „Народну заставу“ је наведено објашњење да је то застава у „пансловенским бојама“. Међутим, таква тиркизна боја не постоји ни на једној застави коју користи ма који словенски народ, а „Пансловени“ као народ не постоје нити су икада постојали. На историјској „Панславистичкој конвенцији“ у Прагу 1949. године је представљена јединствена застава свих Словена и на њој су три боје: плава, бела и црвена.

Да чудо буде веће, испод „Народне заставе Вовођана“ у чланку је дата и фотографија некакве „Војвођанске фолклорне крпе“. Исти аутори су ову фотографију истакли у одредници „Војводина“ на српској страници Википедије и потписали је са „војвођански фолклор“. Та „Војвођанска фолклорна крпа“ је истоветна са крпама какве су дељене купцима уз џак детерџената фирме „Сапониа“ из Осијека. Ове крпе су пример дизајна индустријске колор штампе СР Хрватске (која није била део САП Војводине) с краја 70-тих и почетком 80-тих година XX века. У традиционалној култури Срба Војводине се веома ценио вез и ткање. Чак и хеклерај је потцењиван, а „труковани“ индустријски украси су нарочито ниподаштавани. Презриво су називани „шлингерајем“ и исмевани чак поетским формама. Иако су на дотичној штампаној крпи осијечке „Сапоније“ врло шематизовано приказана два пара, јасно је да је њихова ношња славонска. Памтим судбину таквих крпа у доба свог детињства и она је веома поучна. Када су их домаћице употребиле пар пута за брисање судова, користиле су их за брисање патоса или као опираче.

Кад бољег основа нема, аутономаши граде особитост „војвођанског идентитета“ на осијечким опирачама. Ово је огроман аутономашки корак даље по истом смеру којим су војвођанску хералдику тражили Чанкови лигаши. Лигаши су грађу за „грб“ Војводине открили у албуму за слике загребачке фирме „Кава Хаг“, а Оџићеви ботови су у индустријској штампи осијечке „Сапоније“ открили „војвођанску фоклорну крпу“.

Аутори су у одредници „Војвођани“ нарочито ликовно сведочили о својим мнењима о „посебностима“ хералдике и вексилологије Војводине. У Војводини по том питању већ постоји читава збрка накарада коју је напредњачки режим додатно закомпликовао одвајањем некаквих „службених“ од „традиционалних“ знамења. Аутори Википедије су отишли корак даље. Прогласили су своје ликовне идеје „народним“ знамењима Војводине. Они тврде да не постоји једна, већ чак две „народне заставе Војводине“.

Уз тзв. „Народну заставу Војвођана“ из заглавља чланка на Википедији, они су прогласили „Народном заставом Војвођана“ и заставу каталонских сепаратиста (не заставу покрајине Каталоније). Њу су за своје потребе „префарбали“ и прилагодили припадници Војвођанске партије Александра Оџића. Аутори одреднице су поставили и некакве „предлоге“ застава САП Војводине из 1974. године и АП Војводине из 2004. (наводно дело Радне групе за покрајинске симболе). Обе су прказане тако да уместо плаве боје садржи исту резедо – тиркизну нијансу.

Нашао се ту и један предлог „грба“ Војводине. То је наведено као дело Радне групе за покрајинске симболе. Блазона за тај „грб“ наравно нема, нити има податка да је постојао. „Грб“ је погрешно постављен на застави, а његова форма је пре сфрагистичка него хералдичка. У ствари, тај „грб“ је обичан амблем. На њему је двоглави бели орао преображен у црног, па да не би упадљиво личио на албански, његове контуре подсећају на руски царски симбол. Међутим, канџе тог орла су крваве, што једном разумном хералду на памет не би пало да изради, а паралела се може наћи само у фантастици савремене парахералдике „витезова округло стола“.

Над орлом су три шестокрака мулета који се, као и орлове ноге, утапају у туњаву боју позадине. На грудима орла је асимилован аутономашки масакр историјских жупанија краљевине Угарске и једног сремачког села подваљен Банату, амблем којег су злонамерни прозвали „Паја и два пива“. Под орлом је чудновати флорални мотив црвене боје на месту где треба да се налази мото. Све наведено не указује на особиту „војвођанску хералдику“, већ на стихове: Оде Ото да се ота, оде мото да се мота („Иду дани“, песма Вокија Костића).

Трагикомедија трагања на трагу „војвођанских особености“

Одавно је јасно да је немогуће склепати „химну Војводине“ и химнична машта је остала само једна од кафанских замисли коју је изјела мемла аутономашке биртије. Седам година касније је Вујица Решин Туцић објавио песму „Гнездо параноје“ у којој је сублимисао најдубљу, ирационалну страву апсурда и безнађа који вековима муче староседелачку културу Војводине. По свему судећи, било је то градиво које је Димитрију Бањцу послужило при развијању комичног лика академика, доктора, професора Кишпрдилов Светислава за потребе хумористичке ТВ серије „Велика Србија“ на ТВ Б 92.

Године 2004. су аутономаши закитили нашу Војводину својим накарадама. Симболи на „застави Војводине“ су у ствари симболи јединства Републике Летоније. Док су лигаши ултимативно захтевали да се све јавне установе по Војводини заките заставом са летонским звездама, петокраке од „хек злата“ су се могле видети само као партијске значке на лигашким реверима. Војвођанску хералдику су недавно унапредили и Вучићеви напредњаци прогласивши историјски грб Кнежевине Србије „традиционалним грбом Војводине“, па и њега ушили га на српску заставу. Од тада се и напредњачке мудролије равноправно вијоре поред лигашких мудролија.

Стари бард је давно поручио где је Српска Војводина, али Војводина ни данас нема стида. Зато је из свог назива давно избацила српско име. Показало се да трагање за особеностима Војводине које нису српске није ништа друго, до кроз мрȁке жедно тумарање. Сликовито речено, аутономашка потрага за „војвођанским идентитетом“ се претворила у јурњаву за аветима из румлијских дворжака.

Очекивана спонтаност https://t.co/retx4ecwBI

— СРБИН инфо (@srbininfo) June 12, 2018

Ех, кад стварност Војводине данас не би била трагикомичнија од несланог вица. Кад бар не би била срамна.

Izvor: anfor.org

Oznake: analiza, Vojvodina, Dušan Kovačev