Pročitaj mi članak

VOJVODINA I SRBIJA šesnaest godina od pogibije Katarine Marić

0

Čank ni potpuni moralni bankrot vojvođanskog autonomaštva nije dovoljno ozbiljna činjenica da se ideološki protagonisti autonomaštva uzmu u pamet. Umesto da se uozbilje, upristoje ili da se bar pokriju ušima, oni se i dalje sramote pred Vojvodinom. „Vojvođanski klub“, koji se posle dve decenije lutanja pribio Vojvođanskoj partiji Aleksandra Odžića, organizovao je 7. juna 2018. g. savetovanje: „Vojvodina i Srbija. sto godina posle“.

О слободи“ – грме, они који ћутке
трпе да их ћуша ма чији министар.
Вељко Петровић (Војводино стара, зар ти немаш стида)

Подсетимо се да је аутономашко ово друштво које се назива „Војвођански клуб“ беспризорно дрпило назив од клуба историјског Удружења Војвођана у Београду, у којем су били најбољи синови српског народа из Војводине: Михајло Пупин, Станоје Станојевић, Душан Ј. Поповић и многи други. Шта је њима да дрпе оно што је туђе. Умеју они и горе.

„Аутономија инфо“ је пре свих пренела кратки извештај о томе шта су се о Војводини „саветовали“ рокфелеровски лобиста и Чанков политички саветник Миливој Бешлина и осталих учесници. Међутим, посебну пажњу овог портала је изазвало надахнуто излагање Драгана Веселинова, професора Факултета политичких народа из Београда (који није у Војводини). Међу његовим изјавама са „саветовања о Војводини“, „Аутономији инфо“ су биле нарочито значајне две изјаве: „Референдум о независности Војводине би успео да су га претходне власти за 15 година, колико су владале, брижљиво припремале. А нису“. (…) „Kо год је хтео под србијанску шајкачу, да извинете, народски речено – најеб.. је.”

Бивши србијански министар Веселинов је деценију и по провео покривен ушима. Сад вероватно мисли да сународу свраке мозак попиле и да је јавност на њега заборавила, свукао је уши с главе, па је бесан. Што се тиче „претходне“ аутономашке власти, она је трајала знатно дуже од пре 15 година, јер је од 2000. године прошло читавих петнаест година.

Зашто бивши србијански министар и професор београдског ФПН-а на „саветовању“ аутономаша говори о пропуштеним приликама орочено на предходних 15 година. Одговор је врло једноставан. ДА СЕ ВЛАСИ НЕ ДОСЕТЕ ШТА ЈЕ ВЕСЕЛИНОВ УРАДИО У БЕОГРАДУ ПРЕ 16 ГОДИНА, ОНДА КАД ЈЕ БИО СРБИЈАНСКИ МИНИСТАР.

А шта је то урадио србијански министар пољопривреде Драган Веселинов пре 16 година? У суштини, ништа. У ствари, седео је Веселинов мирно, спокојан на свом седишту, као што је и обично радио уживајући током вратоломних, лудачких вожњи у којима га је његов возач уобичајено доводио на састанке ДОС-овске владе из Панчева у Београд. А онда је, тог кобног 15. априла 2003. године, возач Стеван Бакалов, потпуно трезан, возио у Владу Србије Драгана Веселинова јурцајући, па је на раскрсници Београдске и Његошеве улице покосио неколико стубова на тротоару, један семафор на којем је било упањено црвено светло и неколико београдских, србијанских пешака. Тим начином је на месту убијена Катарина Марић, млада психолошкиња, девојка која је ишла на свој посао. А ми немамо право да заборавимо Катарину Марић, баш како је својевремено поручио Маринко Вучинић.

Шеснаест година година након погибије Катарине Марић, исти овај аутономашки бахати (аутоцензурисано), позван је на аутономашко „саветовање“ са којег јавности паметује. „Ко год је хтео под србијанску шајкачу, да извинете, народски речено – најеб… је“, имао је образа да поручи Веселинов. Какав пример „војвођанске“ културне супериорности! Каква „пристојност дискурса“ професора политикологије! Каква величина духа, морална узвишеност и стил изражавања, достојна „модерног“, и „неоријенталног“ носиоца културе „традиционално мултикултурне и мултиетничке средњоевропске регије“!

Хвала Вам војвођанси аутономаши на вашем „саветовању“ и вашим „саветницима“! „Дивни“ су нама ваши саветодавци. Позивајте ви и даље Војводину на окупљање око „идеје Војводине“ и позивајте тако културне и узвишене „саветодаавце“ попут Веселинова, да објасне Војводини како да не „наје… е“ под „србијанском шајкачом“. Да нам објасни како је много гора судбина под „србијанском шајкачом“ од судбине под точковима његових службених кола. Можда „окатог није грех преварити“, али ми добро знамо да га је у најмању руку велики грех прегазити.

Бора Ђорђевић, чија „Рибља Чорба“ је своју каријеру почела из нашег војвођанског, банатског Елемира, давно је поручио: „Дивно је накажњено возити по цвећу и људима“. Спаваш ли мирно београдски политиколоже? Мучи ли те савест бивши србијански министре?