Pročitaj mi članakSrpska pravoslavna crkve će najverovatnije u četvrtak (18. februar) dobiti novog poglavara, a prema Ustavu SPC za to mesto može da se kandiduje eparhijski arhijerej koji je na čelu eparhije minimum pet godina.
Правилник СПЦ подразумева да се Изборни сабор мора организовати најкасније три месеца од упокојења претходног патријарха, а за његов рад је потребно учешће најмање две трећине чланова.
На почетку Сабора, епископи се заклињу да ће водити рачуна о добру и интересу Цркве, отаџбине и народа и да ће гласати за најбољег. Избор патријарха се спроводи тако што се током првог круга гласања учесници Сабора изјашњавају о три епископска кандидата, тајним гласањем. Уколико се после првог круга појави име са натполовичном већином гласова, онда се у другом кругу гласања владике опредељују за остала два кандидата.
Натполовичном већином мора да буде изабрано и име другог кандидата, након чега се приступа наредном кругу гласања за трећег такмаца за патријаршијски трон и поново је услов добијање натполовичне већине гласова. То значи да се кругови гласања могу и понављати, све до момента док се не добију имена три обавезна кандидата.
Након што епископси архијереји одреде три кандидата, њихова имена се стављају у запечаћене коверте унутар Јеванђеља, након чега се Јеванђеље ставља на часну трпезу у олтару. После молитве призива Светог духа Патријаршијског капели, најстарији монах, а то ће овог пута бити Јован Радосављевић, извлачи једну од коверти, коју предаје председавајућем Сабора.
Архијереј који је до тог тренутка водио Сабор је управо онај који добија част и обавезу да саопшти осталима епископима име новог патријарха. Занимљиво је да он такође отвара и друге две коверте како би се сви учесници Сабора уверили да су избори били регуларни.
На Германов предлог измењен Правилник о избору патријарха крајем шездесетих година прошлог века, захваљујући инцијативи тадашњег патријарха Германа, измењен је Устав СПЦ на основу којег се бира поглавар. То је, пре свега, урађено како би се усујетило уплитање власти у саборна питања.
Герман и његови претходници Димитрије, Варнава, Гаврило, Викентије, бирани су на значајно другачији начин него што је то данас правило. Након што је Патријаршија Српске православне цркве поново успостављена 1920. године па све до 1958. године, поглавари институције у коју овдашњи народ има највише поверења, бирани су већином гласова, али су на тим саборима, поред епископа, учествовали и људи ван Цркве, као и људи из Цркве који нису епископи.
С намером да спречи уплитање власти и других центара моћи у избор патријара, Герман је у септембру 1967. сазвао ванредни Сабор и предложио епископима да се промени начин избора патријарха. Владике су на поментуом Сабору прихватиле да се премене чланови Устава СПЦ (члан 42. и 43.) чиме је уведен данас познати “апостолски жреб” при избору патријарха, а који је омогућио његовим наследницима Павлу и Иринеју да дођу на чело Цркве, иако нису спадали у ред фаворита.
— СРБИН инфо (@srbininfo) February 15, 2021
