Pročitaj mi članak
(Сремске новине)
Ја не тражим плена…
Избеглице Мара и Стојан Познановић живели су 16 година у цигларској бараци у Стејановцима – Стојан је умро у лето 2013, Мара зиму проводи код сестре у Руми, а 8. јануара увече, на други дан Божића, неко је запалио бараку…
Да ли је живот који живимо саткан тако да су у њему неки људи – без будућности? Да ли је свет, свуда око нас, постао тесан, па за неке људе у њему места нема? Достојевски је својевремено писао:“Човек је превише широк, ја бих га сузио“. Да ли је, при том, мислио о злу у човеку?
Сувише су танане, танке, недовољно јаке све ове речи да би, у свом сазвучју и значењу, изнеле на видело дана сву муку двоје људи, Маре и Стојана Познановића. Њих је ратни вихор 90-тих, из Горњег Жировца, Општина Двор на Уни, донео у Стејановце, ту су у импровизованој цигларској бараци живели 16-17 година. Потписник ових редова у нашим “Сремским новинама“ је у два наврата писао тугобну и истиниту причу о њима, под заједничким мотом – “Има ли наде за Мару и Стојана“? Све у новинарској и људској нади да ће се неко пробудити из лагодног сна над злом које је снашло ове добре, скромне и стидљиве људе. А та нада, од прошлог лета, и ове зиме, остала је пуста…
Подсећања ради, део ове приче поновљамо.
Дакле, Мара и Стојан Познановић, нова адреса – Стејановци, Славка Сегића бб, (код Циглане), тешко да су знали ону песму Душана Васиљева “Човек пева после рата“: “Ја не тражим плена, дајте мени само још шаку зрака и мало беле, јутарње росе, остало вам на част.“ Сигурно нису гледали ни филм “Изгубљени у свемиру“, али су на својој кожи осетили све то – проклетсво рата, и лутање свемиром тражећи Земљу. Јер, они годинама лутају по земљи Србији, по Срему, тражећи само мало крова над главом. Не већег од оног из ког су отерани ратних 90-тих. Е сад, они у свемиру већ су давно заборављени, како ствари стоје, паучина полако осваја и судбину Маре и Стојана, ту у сремском селу Стејановци.
У почетку су их сељани и жалили, све у стилу – Боже сачувај, јадни они, како овде живе. Онда су се људи и
навикли, па кад прођу поред “Ледина“ тек одмахну руком, сада у стилу – а шта можеш. И тако, туђа несрећа, када дуго траје, за друге постане навика. Тупа и безлична.
Овде нема станка…
Мара се сећа Горњег Жировца и те ратне ’95-те:
-Нијесмо знали да ћемо ићи отуд. Видимо од Глине и Петриње иде народ. Велика колона. Тако богами 14 дана. Кажу, војска је рекла – цивили морају из села, овде нема станка. Вратим се кући по преоблачило, кад упаде Стојан и вели – ‘Ајде да се иде. Куда? Куда и други народ. Стока остала. Пустим краве Зорану и Јеленку, од Јеленке остало теле. После смо чули да су их муслимани поклали код једне школе и делили месо. Остали и коњи. Послије је син доћер’о кобилу Мицу до нас…
И тако, крену Мара и Стојан возом за Ужице. Чују да ће на Косово, па се врате у Београд. Па стигну у Темерин, на пет-шест дана, виде нема ту ништа. ‘Ајд у Стејановце, ту су имали фамилије. И тако, у децембру, снег до колена, а Мара и Стојан стижу до Циглане и бараке. Мислили су – само до пролећа. Неки људи им дали шта су имали – неко стари шпорет, неко стари лежај.
Како живе?
Имају “смедеревац“, два стара лежаја, сто, неколико дрвених столица. Немају струју, ни радио, ни телевизор, ни фрижидер, ни решо, ни прави лежај, ни праву собу. Лети и некако, а зими, кажу, не може се загрејати, Боже сачувај. Смркне се још у четири, онда упале свећу, или лампу на гас, Мару гуши гас, мало поседе, па у крпе.
Да сам знала, не би кретала
За све ове године овде су добили нови “смедеревац“ и социјалну помоћ од пет хиљада динара. Док је Мара код куће, Стојан је био у надници – косио, вукао ђубре, крчио шљивике, товарио бравце, шта већ коме треба. Онда је добио туберкулозу. Три месеца тешка борба за живот у Сремској Каменици, мислили су да неће остати жив. Остао је, али не може да ради. Мара је срчани болесник, и тешки шећераш.
Мара и Стојан су тихи, скромни и срамежљиви људи. Стид их да моле, уздали се у своју снагу, док су могли. Кажу, кад су кретали, мислили су да иду на дан-два. Тамо се никоме нису замерили, ни Хрватима, ни муслиманима, нису ни овде. “Тај рат нас поијо све“, каже Мара. И још кажу, да су знали како ће бити, не би ишли с кућног прага, па шта буде.
Живе тако Мара и Стојан у дрвеној бараци, у Стејановцима. Јављали су се на огласе за куће, и ништа. Или фали неки папир, или за кућу неко други да више пара, или кућа за продају нема. Сваки нови оглас за њих је био нова нада да ће ући у своја четири зида, а потом нови “зид плача“. Године пролазе. Виде, скапаће у бараци. Знају, горе је високо, доле дубоко. Ако би напред, нема се куд. Ако би назад, нема се коме.
Нема више ни бараке…
лето 2013-те, Стојан је умро у 65. години. Доктори рекли – због срца. Живела Мара неко време сама. Син Зоран, који живи у Краљевцима, долазио да ноћива у бараци. Бојала се сама. Одвели је ове зиме. Да зимује мало код сина, мало код сестре у Руми. Надала се да ће на пролеће опет у бараку. Да никоме не смета.
На други дан Божића, 8. јануара,у 19,30 часова, неко је запалио бараку. Био велики пожар. Долазили ватрогасци и полиција… Истрага је у току.
Зашто за неке људе, попут Маре и Стојана, у овом свету места нема? А нису “тражили плена“. У згаришту бараке сагорела је и она “шака зрака и мало беле, јутарње росе“. Као и одговор на питање – “Има ли наде за Мару и Стојана“?
Катица Кузмановић, „Сремске новине“
