Pročitaj mi članakDvadeset i četvrti mart jeste jedan od onih datuma koji je ostao duboko urezan u sećanje svakog Srbina, ne samo zbog toga što je tada počela NATO agresija na našu zemlju, već zato što se 19 godina kasnije postavlja pitanje šta nam se to dogodilo i zbog čega. Kada su se začule prve sirene, narod se uznemirio, ali ne i iznenadio: dan pre početka bombardovanja, američki izaslanik za Balkan Ričard Holbruk doputovao je u Beograd sa namerom da ubedi Miloševića da pristane na predlog Rambujea.
Детаљи самог разговора нису познати, али Холбрук је једном приликом изјавио да је “Милошевић својим хладнокрвним ставом изазвао рат говорећи да је то готова ствар“. Холбрук је саопштио да његова мисија није успела и отишао у Брисел где је обавестио Хавијара Солану, главног секретара НАТО, о исходу разговора са председником СРЈ, а Солана је издао снагама Алијансе наређење за почетак агресије на СРЈ. Многи тврде да је Холбрукова посета Милошевићу била ништа друго него представа и да је Холбрук заправо дошао у Београд да би саопштио Милошевићу да је одлука о нападу већ донета.
Данас су свима познате опште чињенице у вези са НАТО агресијом на СРЈ: Операција Племенити наковањ или Милосрдни анђео започета је 24.марта 1999.године, трајала је укупно 78 дана, а према неким проценама, погинуло је најмање 2.500 хиљаде људи, док је рањено и повређено више од 12.500 хиљада, процењује се да је оштећено 25 хиљада кућа и стамбених зграда, уништено 470 километара путева и 600 километара железничких пруга.
Министарство одбране Републике Србије до сада је једино објавило званичне податке, рекавши да су НАТО снаге убиле 631 припадника оружаних снага Србије, док се 28 воде као нестали. НАТО никада није објавио информације у вези са својим губицима. Агресија је окончана 10. јуна 1999. године потписивањем Кумановског споразума и усвајањем резолуције УН 1244, али и повлачењем српских оружаних снага са Косова и Метохије.
Зашто смо мислили да смо их победили?
Бивши амерички државни секретар Хенри Кисинџер рекао је да је споразум у Рамбујеу био “провокација и и изговор за почетак бомбардовања“. Главни разлог неуспеха у Рамбујеу био је Анекс Б, односно војни анекс уговора у коме се тражило да НАТО окупира целу Југославију, као и да НАТО трупе имају право коришћења железничког, друмског, поморског и авионског саобраћаја у читавој СРЈ без икакве надокнаде, право на коришћење радио и ТВ станица, право на оснивање војних база где год пожеле без обавезе да се придржавају закона СРЈ, односно јурисдикције њених власти, од којих се захтевало да поштују сва наређења НАТО-а. Југословенско-српска делегација у Рамбујеу 1999.године претходно је прихватила политички текст споразума о Косову и Метохији, који је укључивао присуство НАТО на територији јужне српске покрајине.Међутим, Американци су били изненађени тим прихватањем, па је уследила замка: Анекс Б војног споразума. Осим Американаца, нико други није знао да Анекс Б.
““Анекс Б је била лествица тако високо постављена да је Срби никако не могу да прескоче. Било је потребно мало бомбардовања, па су то и добили.“, објаснио је Кисинџер. Војно-технички споразум у Куманову је потписан 9.јуна 1999.године на војном аеродруму код Куманова и означио је крај бомбардовања Савезне Републике Југославије. Кумановски споразум су потписали генерал ВЈ Светозар Марјановић, полицијски генерал Обрад Стевановић и британски генерал Мајкл Џексон.
Овим споразумом су прекинуто ваздушни удари НАТО на СРЈ, а дан касније је усвојена Резолуција 1244 у Савету безбедности. Најзначајније одредбе споразума у Куманову су прекид непријатељства између НАТО снага са снагама ВЈ и српском полицијом, повлачење ВЈ и Полиције Републике Србије са територије Косова и Метохије у периоду од 11 дана, успостављање зоне безбедности од административне границе са Косовом и Метохијом унутар територије Републике Србије и Црне Горе, 5 километара на копну и 25 километара у ваздуху, обавеза снага КФОР да разоружају припаднике ОВК. Потписивањем војно-техничког споразума у Куманову створени су услови за повлачење ВЈ и МУП Србије са територије јужне српске покрајине, у исто време почиње улазак снага КФОР-а, али и трка између руских трупа које су биле стациониране у Босни и Херцеговини и трупа НАТО-а стационираних у Албанији и Македонији.
Колона руских возила из састава СФОР-а кренула је споро и без дозволе тадашње команде СФОР и генерала Кевина Бернса до границе са СРЈ, а онда су пут наставили маршем до аеродрума Слатина. Руска јединица са пет џипова, једним возилом за везе, 16 оклопних транспортера и 23 камиона је ушла на територију СРЈ из Босне и Херцеговине, прошла кроз Београд, а затим преко Ниша наставила ка Косову и Метохији. У Приштину је први стигао руски конвој са око 200 војника са обележијима КФОР из застава мировних снага УН, дванаестог јуна 1999, где су га дочекали Срби, а потом наставио ка аеродруму Слатина и Косову Пољу. Генерал Весли Кларк наређује британском генералу Џексону, тадашњем комаданту КФОР, да пресретне Русе и спречи их да заузму аеродрум, што је довело до инцидента на аеродруму Слатина.
Војска Југославије је напустила Приштину 16.јуна у конвоју од педесетак теретних и путничких возила, а њихов одлазак су надгледали представници мировних снага УН, чија су оклопна возила била на челу и зачељу колоне. Једно од питања које нас и данас мучи гласи “ да ли је СРЈ капитулирала 10.јуна 1999.године?“, но, на једно такво питање се не може просто одговорити са “да“ или “не“. У војном смислу Савезна Република Југославија није капитулирала, јер српска војска није разоружана, припадници војске нису одведени у заробљеништво, а непријатељ није заузео главни град, тј. Београд.
“Било је покушаја током Кумановског споразума да Војска Југославије буде присиљена да остави тешко наоружање, међутим, то су генерали тадашње војске одбили, тако да је британски генерал Џексон морао да прихвати тај југословенски услов да војска напусти територију јужне српске покрајине са комплетним наоружањем.“, објаснио је војни аналитичар Мирослав Лазански.
Ко све данас надгледа Косово и Метохију?
Након повлачења ВЈ на Косово и Метохију улазе стране трупе, те данас тамо српске оружане снаге немају приступ. Камп “Бондстил“, који је смештен у близини Урошевца, јесте америчка војна база која је под командом КФОР важи за значајан и стратешки за очување америчких интереса у овом делу света. Бондстил омогућава Американцима да контролишу воде Средоземног и Црног мора, као и путеве ка Блиском Истоку, Северној Африци и Кавказу, али и трасе постојећих и будућих цевовода из региона Каспијског језера и Централне Азије. У случају да на југоистичном крилу НАТО-а дође до великог оружаног сукоба, управо ће “Бондстил“ бити главна база за организовање и извођење операција америчке војске. Такође, ова америчка база има задатак да спроводи тајне операције које не могу да контролишу ни УН, ни европске и евроатлантске организације, укључујући и НАТО.
У овом тренутку на подручију јужне српске покрајине активне су три међународне мировне мисије: КФОР и УНМИК који су успостављени 1999, а од 2008.године и Еулекс. КФОР је мисија НАТО-а, а на Космету представља међународне мировне снаге, под вођством Алијансе, са задатком чувања реда и мира, стварања мира и сигурности након окончања сукоба и повлачења српских снага. Снаге КФОРА су заузеле јужну српску покрајину 12.јуна 1999.године. Нема тачних података о броју припадника мисије НАТО на Косову и Метохији, према неким подацима Кфор тренутно броји 7.247 хиљада војника, док на званичној страници Мисије пише да их је сада 4.600 и да долазе из 31 земље. На свом врхунцу, Кфор је бројао педесет хиљада војника из 39 различитих држава, чланица и нечланица Алијансе. Ова међународна мисија је имала за циљ да да успостави сигурно окружење, спречи обнову непријатељства између Албанаца и Срба, као и да разоружа припаднике ОВК.
Одлука о активирању мисије Еулекс на Космету донета је 16.фебруара 2008.године и у самом почетку је бројала две хиљаде припадника. Главни задатак Еулекса је да обезбеди поштовање мултиетичности кроз функционисање правосуђа и полиције, бавећи се посебно областима као што су интервенција у координацији са Кфор-ом у случају међуетничких сукоба, нарочито у српским енклавама, затим деловање ради веће заступљености косметских Срба унутар Косовске полицијске службе(КПС), побољшање правосудног система посебно у погледу процесуирања међуетничких предмета, борба против корупције и феномена мафије.
Међутим, рекло би се, међународне мировне снаге су негде “заказале“, пошто се од 1999. године до данас десио низ злочина над српским цивилима на Косову и Метохији: масакр у Старо Грацком 23.јула 1999.године, када је убијено 11 српских жеталаца, злочин у Гораждевцу 13.августа 2003.године, када је убијено двоје, а рањено четворо српске деце на обали Бистрице, убиство српског дечака Димитрија Јовановића у Грачаници 5.јуна 2004.године, али и “мартовски погром“ 17.марта 2004, односно низ организованих терористичких напада на Србе, њихову имовину, али и православне цркве и манастире. У међувремену, након 1999.године, дешава се више напада на аутобусе са српским ђацима на Космету, као и паљење сена, крађа стоке и хапшење Срба који су дошли да посете своја огњишта или покушали да се врате на иста, што се понавља из године у годину, из дана у дан, па је ове недеље ухапшен Милорад Зајић, повратник из Клине, који је дошао у полицијску станицу у Клини не би ли преузео покућство које му је било украдено, а онда му је одређен притвор због наводних ратних злочина које је починио, док је у исто време Благоје Зувић, Србин из Доњег Драгољевца код Истока, претучен зато што није хтео комшији Албанцу да прода плац.
Сведоци свих ових догађаја су Срби и Албанци са Косова и Метохије, али и међународне мировне снаге. Тридесетог априла 1999. године Хашим Тачи, тзв. политички представник ОВК, одбацује сваки компромис са Слободаном Милошевићем, позивајући ОВК да започне офанзиву која би представљала подршку ваздушним ударима НАТО. Очигледно, договор између САД и косметских Албанаца склопљен је много пре почетка бомбардовања СРЈ, јер је свако имао свој интерес: Американци “Бондстил“ односно војну базу у овом делу свету, а Албанци државу.
Тако је СРЈ била нападнута из ваздуха и са копна-из ваздуха ју је нападао НАТО, а са копна Албанци, продужена рука САД. Данас, косметски Албанци једни другима честитају 24.март, међутим, иако у својим честиткама поводом 24.марта помињу “слободу“ и “ослободилачки рат“, заправо се ради о нечему другом: битке које су се водиле на југословенско-албанској граници, пре свега битка на Кошрама, јесу битке које Албанци називају “моралном победом“, јер је у том тренутку, бар на кратко, била укинута граница између тзв. Косова и Албаније што је само корак ка ономе чему теже, а то је стварање Велике Албаније, односно величина битке на Кошарама или ‘’Beteja e Koshares’’, ако су у питању албански извори, што нам јасно говори да се иза тзв. ослободилачке борбе ОВК и НАТО крио освајачки рат.
Србија или Заједница српских оштина
Срби и Албанци са Косова и Метохије, али и међународне мировне снаге. Тридесетог априла 1999. године Хашим Тачи, тзв. политички представник ОВК, одбацује сваки компромис са Слободаном Милошевићем, позивајући ОВК да започне офанзиву која би представљала подршку ваздушним ударима НАТО. Очигледно, договор између САД и косметских Албанаца склопљен је много пре почетка бомбардовања СРЈ, јер је свако имао свој интерес: Американци “Бондстил“ односно војну базу у овом делу свету, а Албанци државу. Тако је СРЈ била нападнута из ваздуха и са копна-из ваздуха ју је нападао НАТО, а са копна Албанци, продужена рука САД.
Данас, косметски Албанци једни другима честитају 24.март, међутим, иако у својим честиткама поводом 24.марта помињу “слободу“ и “ослободилачки рат“, заправо се ради о нечему другом: битке које су се водиле на југословенско-албанској граници, пре свега битка на Кошрама, јесу битке које Албанци називају “моралном победом“, јер је у том тренутку, бар на кратко, била укинута граница између тзв. Косова и Албаније што је само корак ка ономе чему теже, а то је стварање Велике Албаније, односно величина битке на Кошарама или ‘’Beteja e Koshares’’, ако су у питању албански извори, што нам јасно говори да се иза тзв. ослободилачке борбе ОВК и НАТО крио освајачки рат.
Србија или Заједница српских оштина
Први споразум о принципима нормализације односа Београда и Приштине, односно Републике Србије и тзв. Републике Косово потписан је 19.априла 2013.године у Бриселу. Бриселски споразум, у име Републике Србије, потписао је тадашњи председник владе РС, Ивица Дачић, и Хашим Тачи, тадашњи председник владе тзв. Републике Косово. Овај споразум, пре свега, подразумева оснивање Заједнице српских општина у северном делу Косова и Метохије, тзв. ЗСО, која је требало да се формира још у новембру 2013.године. Такође, овај споразум подразумева укидање безбедносних структура и правосудних институција Републике Србије на Косову и Метохији.
Међутим, од 2013.године па све до данас косметски Албанци,нарочито они које предводи Аљбин Курти, одбијају оснивање ЗСО, правдајући се тиме да је Заједница српских општина ништа друго него нова Република Српска на територији Косова и Метохије, не одбијајући да спроведу у дело оне одлуке које су у њиховом интересу, ипак не пропуштају прилику да блокирају преговоре, трудећи се да на тај начин постигну што више за себе, док Србија, иако свесна да је Бриселски споразум за њу погубан, покушава оно што је немогуће, односно да из једне лоше понуде изабере оно што је најбоље за њу.
АЊА ФИЛИМОНОВА: Економска сарадња Русије и Србије у време Вучића се не повећава, већ смањује https://t.co/0PEtvUcWbW
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 28, 2018
Данас није тешко приметити да чим почну да се врше притисци на званични Београд да призна тзв. Косово, Срби са Косова и Метохије трпе неки вид насиља од стране својих комшија, Албанаца. Очигледно је да нам се на тај начин шаље јасна порука од стране САД: ми смо овде главни. Деветнаест година касније, чини се, рат је у пуном јеку, а све док не дамо оно што покушавају да нам отму, може се рећи да смо неке битке против САД изгубили, али одлучујућа битка је тек пред нама, тек ће се одиграти.
