Оно што данас познајемо као центар Београда, не тако давно била је далека периферија где су се сакупљале дивље патке, које су људи из Београда ловили.

НЕКАДА: Карађорђева улица код Железничке станице

– Теразије је Милош Обреновић насељавао батинама. Хтео је да из оближњег града расели занатлије које су радиле са отвореним пламеном. Куће су биле од трошног материјала и ако би избио пожар изгорело би цело насеље. Зато им је давао, бесплатно, плацеве уз обавезу да за годину дана ограде плац. Ко то не уради, плаћао би новчану казну плус 20 батина по голом туру. Ни то није помогло, многи су се одрекли плацева, пристајали и на глобу па и на батине јер су сматрали, “кој’ ће им ‘андрак плац тамо негде?” – причао нам је о старом Београду, Драган Перић аутор књиге “Место до прозора – путовање Београдским времепловом” кога смо срели у кафани “Златно буренце” која на истом месту постоји “тек” 138 година.

ДАНАС: Карађорђева улица код Железничке станице

Наш саговорник, већ 30 година покушава да разоткрије приче и тајне које су осликане на црно-белим фотографијама Београда, каквог не познајемо. 

Први трамвај пуштен у саобраћај 14. октобра 1892.

Први београдски трамвај пуштен је у саобраћај 14.октобра 1892. године и возио је центром града, од Калемегдана до Славије. У почетку се као погон користили коњи, а прва електрична линија уведена је 1894. године.

– Тамо где су сада Стари двор, Пионирски парк, била је баруштина где су људи ишли у лов на дивље патке, све док богати трговац Стојан Симић није схватио да се Београд шири на ту страну и купио ту мочвару за неке мале паре. Исушио ју је, направио је себи ту кућу у коју се никада није уселио јер је одмах купљена за потребе двора. Карађорђев унук, Александар, узео је то за себе. После су га настанили и Обреновићи. Александар Обреновић и Драга Машин су ту и убијени. Прекопута, где је сада Народна скупштина био је барутни магацин – далеко од града па ако се нешто деси, нема везе… – прича Перић кога Београђани познају и као Капетана времеплова. 

Дорћолско уважавање

Дорћол су највише насељавали Турци, па Аустријанци, па опет Турци. Пре њих су дошли и Сефарди, Јевреји, који су били протерани из Шпаније. Овде су нашли уточиште. Доста их је и изгинуло у одбрани Београда, а махом су се изјашњавали као Срби, Мојсијеве вере, а не као Јевреји. Док су Ашкенази већ били мало другачији. Били су друге вере од Срба, али су се сви међусобно посећивали и честитали једни другима празнике. Цинцари су држали Зерек, потез од Страхињића Бана до Узун Миркове – објашњава Перић.

Београд се некада простирао до данашњег Народног позоришта, а Зелени венац је била огромна бара преко које се прелазило чамцима. Савамала је била део у коме су се налазили претежно магацини.

– Тек 1885. је отворена Железничака станица, а годину дана раније била је завршена пруга и кренуо воз за Ниш – прича нам капетан времеплова о некадашњем животу престонице.

Неки Београђани воле да се похвале својим чубурским пореклом. Али, управо на Чубури, пре “само” 200 година зими су се скупљали вукови и несметано је текао чубруски поток.

– Чубура је мансарда Београда. На турском чубура значи буре коме су одваљене бочне стране. Ту где је сада “Градић Пејтон”, био је дуд и подно њега извор. Пошто је извор био слабог капацитета, људи су ископали рупу и ту спустили то буре да се не би земља обрушавала. По том бурету је цео крај добио име, који је потом населила сиротиња – каже Драган.

И данас, кад прођете старим улицама, можете да наиђете на по коју стару кућу, која је преживела ратове. Једно је сигурно, Београда са ових фотографија, више нема…

(Блиц)

Ознаке: Београд, лов, пионирски парк