Pročitaj mi članak
Грађански рат је посвађао породице, покидао генерацијама стара кумства, створио злу крв која још није нестала из организма српског народа.
Момчило Смиљанић, Сава Конвалинка и Звонимир Вучковић упознали су се у Београду 1936. године. У Нижу школу Војне академије дошли су са три краја Краљевине Југославије. Момчило је био Србин, из угледне и имућне породице, из села Равни подно Златибора. Конвалинка је био Словенац, рођен у Долењским Теплицама. Звонко Вучковић је рођен у Бијељини, од оца Хрвата и мајке Српкиње. Отац Петар је умро када је Звонко имао само четири године, остављајући породици неплаћене рачуне за лечење од туберколозе и књижару у дуговима.
Спас је дошао од официра Александра Вучковића, Србина из Врања, за кога се млада и изузетно лепа мајка, Анка, убрзо удала. Александар је прихватио малог Звонка и одагајио га као сопственог сина. Из поштовања и љубави пре очуху, Звонко је узео његово презиме.Током четири године школовања заједно су полагали испите, одлазили на официрске балове, проводили младалачке дане. Пријатељство је додатно учврстила симпатија између Звонка и Момчилове сестричине Ане. На крају школовања, пре него то су распоређени у јединице, младићи су постали побратими, заклети на доживотно пријатељство.
Три побратима: Сава Конвалинка, Момчило Смиљанић и Звонко Вучковић
Почетком марта 1941. године Београдом су почеле да круже приче како је приступање Тројном пакту све извесније. Момчилов старији брат, Милоје, војник славног Ђачког батаљона, био је помоћник Министра иностраних послова Цинцар–Марковића. После тајног састанка кнеза Павла и Хитлера, 4. марта 1941, Милоје је брату и његовим пријатељима пренео да је приступање Тројном пакту договорено. Договор је брзо пао. Младићи су се сложили да не могу прихватити срамоту капитулације без рата. Одлучили су да пребегну у Грчку и као добровољци у грчкој војсци ступе у борбу са силама Осовине. План је извршен 15. марта. На граници су оставили сабље забијене у земљу и писмо за кнеза Павла:
Ваше краљевско височанство,
Издају коју спремате народ ће судити. Ми смо за њу сазнали и зато напуштамо Краљеву гарду којом Ви командујете. Одлазимо у Грчку да се ставимо на расположење пријатељима за борбу против заједничких непријатеља. Ако Вас народ због ове издаје позове на одговорност, ми ћемо се вратити у земљу да се као и наши очеви боримо против непријатеља слободе.
Поручници: Сава Конвалинка, Момчило Смиљанић и Звонимир Вучковић.
Официри су у Грчкој примљени са одушевљењем. Народ их је поздрављао на улицама, новине су извештавале о њима. Боравили су у Солуну и Атини, где су чекали на војни распоред. У Југославији су за то време оглашени за издајнике и позвани преко конзула да се врате у земљу како би им било суђено. Вести о потписивању Пакта, 25. марта, поражавајуће су деловале на њих и на њихове грчке домаћине. После два мучна дана, у јутро 27. марта, пробудили су их одушевљени покличи Југославији и генералу Симовићу. Из Београда су стигле нове, радосне вести. Војска је збацила владу Драгише Цветковића, Петар II је проглашен за краља. Из Врховне команде је стигао позив да се врате и ступе у своје јединице. У возу Солун – Београд су се нашли 6. априла. Био је то последњи воз који је прешао српско – грчку границу. Стигли су у разрушени град. На брзину су се поздравили и упутили у потрагу за својим јединицама.
Нису ни слутили да је кратак стисак руке три побратима био последњи заједнички тренутак среће и пријатељства. Априлски рат је прошао. Судбина је хтела да сва тројица избегну заробљеништво. После краћег скривања, чули су вести о организовању антифашистичких покрета отпора. Одмах су одлучили да им се прикључе. Идеолошке разлике су их одвеле на различите стране. Момчило Смиљанић је био симпатизер Комунистичке партије. Ступио је у партизански одред на Златибору. Ту му се придружио и Сава Конвалинка. Звонко Вучковић је одлучио да се стави под комаду пуковника Драгољуба Михаиловића на Равној Гори.
Устанак је букнуо, а пријатељи се нису срели. Потом је избио и грађански рат.Таковски одред Звонка Вучковића је почетком новембра ступио у борбу са партизанима код села Прањана. У току битке, од заробљених партизана је сазнао да је њихов командант његов побратим, Момчило Смиљанић. Брзо је послао једног од заробљеника да затражи прекид ватре и предложи Момчилу да се сусретну на оближњем мосту. Звонко Вучковић се овако сећа сусрета:
Десетак наоружаних младића, међу њима и Момчило који је остале надвисио за главу, прилазили су мосту. Потрчах му у сусрет без Љубише који је скамењен остао на месту. Раздвајајући групу партизана журио сам Момчилу у сусрет. Сачекао ме на средини дрвеног моста подбочених руку као да ме први пут у животу види. Кад хтедох да га загрлим, он оштро одмаче главу. Као укопан стајао сам пред њим. Иако се физички није променио ни за длаку, ја сам се у неверици питао да ли је то заиста мој друг Момчило. Чуо сам само првих десетак речи које је са висине избацио:
Здарво, друже. За кога се бориш? За капитал, за Енглезе, за краља, за злато и ђубре као што сте сви ви са Равне Горе?
Не сећам се колико је још говорио и шта је рекао. То више није било важно. Вероватно ме Љубиша повео за руку, јер бих се тешко довукао до наших.
Уместо пријатељског стиска руке борба је настављена. Изгледало је да је судбина заувек раздвојила два побратима заклета на доживотно пријатељство, на потоку Смрдуши подно Гојне Горе. Момчило Смиљанић је учествовао у тешким борбама у околони Ужица. У бици са Немцима, на висоравни Црнокоса код Косјерића, добио је задатак да, са топовима које су партизани преотели од четника у Чачку, заустави надирање Немаца. У неравноправној бици остао је до краја на бојишту, крај топова. Рањен у главу и тело срушио се у оближњи поток. У сумрак, некако је успео да се пузећи извуче до првих сеоских кућа. Домаћин из оближње куће га је нашао и под окриљем ноћи одвео у суседно село, код родбине.
Смиљанић је у околики Горњег Милановца имао две сестре, које су ту живеле са породицама. Сестре су неговале брата у сталном страху да ће га неко од антикомуниста пријавити властима. Зато су ступиле су у контакт са Звонком, да му помогне. Вучковић се тада налазио у селу Луњевици, крај Горњег Милановца, где се крио са пуковником Дражом Михаиловићем после Немачког напада на Равну Гору. Послао је патролу која је после четири дана довела рањеног Смиљанића у Луњевицу. Стигао је у тешком стању, без шаке и ока, са инфицираном раном на глави. Стално је падао у грозницу. Сместили су га у колиби у којој су се налазили Вучковић и Дража Михаиловић. Многи четнички официри са негодовањем су гледали на то.
Звонко Вучковић и ђенерал Дража Михаиловић
Од овог тренутка истина о судбини Момчила Смиљанића и пријатељства у грађанском рату губи се у магли сукобљене идеологије. Једну верзију сазнајемо из пера Ратка Митровића, официра Југословенске војске који је неколико месеци провео на Равној Гори пре него што се придружио партизанаском покрету. У својим мемоарима он наводи да је Вучковић рањеног Момчила одмах предао четничкој патроли која га је стрељала. Звонко Вучковић у својим сећањима бележи другачију причу.Неколико дана по Момчиловом доласку, у Луњевицу су стигле вести да се спрема немачка рација. Звонко се потудио да побратима склони код Василија Мишковића, рођака мужа Момчилове сестре. Домаћин је пристао да сакрије рањеника обећавајући да ће га пазити као сина рођеног.
Вучковић је потом са Дражом Михаиловићем и неколико сабораца отишао у планину на неколико дана, како би избегао Немце. Након повратка у Луњевицу затекао га је мук у кући Мишковића. На бесно Вучковићево наваљивање саопштено му је да је Момчило ухваћен и одведен у Горњи Милановац где је стрељан. Разочаран и бесан, Звонко је покушавао да сазна шта се десило. Свуда је наилазио на ћутање. Коначно, Драгиша Васић му је пренео да је мајор Захарије Остојић, сапутник британског обавештајца капетана Хадсона и члан штаба пуковника Михаиловића, пријавио властима да се у Луњевици крије опасан комуниста. Патрола Српске државне страже, у којој се налазио један од четника који се легализовао и пришао трупама Милана Недића, извела га је ноћу из куће и стрељала у потоку. Вучковић наводи да је касније чуо да су одговорни ово правдали бригом за Дражину безбедност и одмаздом за четнике које је Смиљанић убио у Прањанима.
Истина о судбини Момчила Смиљанића заувек је остала покопана у плитком гробу, у селу Луњевица. Пре него што се донесе било какав закључак треба знати и да је Вучковић после рата оженио Смиљанићеву сестричину са којом је до краја живота остао у браку. Тешко је замислити да би се Ана удала за убицу свог блиског рођака. Звонко Вучковић је као емигрант живео у САД и никада се није вратио у Србију. Умро је 21. децембра 2004. године. Скупштина Србије је баш на тај дан донела закон о изједначавању права припадника партизанског и равногорског покрета. Судбина је хтела и да његов некадашњи побратим, пуковник у пензији и бивши професор Војне академије, Сава Конвалинка, умре само неколико дана касније, 11. јануара 2005.
(magacin.org)
