SUKOB SA STALJINOM JE IZBIO ZBOG BROZOVE IDEJE DA PROGUTA ALBANIJU

–Ми располажемо подацима да је Тито империјалистички шпијун, рекао је Андреј Жданов, један од најутицајнијих совјетских политичара, на Другом саветовању ИБ-а у Букурешту. Овај несуђени Стаљинов наследник умреће два месеца касније

Никита Хрушчов, који није био баш склон изнијансираним дипломатским манирима, је инсистирао: „Ми смо сматрали да капиталисти џабе паре не дају.“ Тито је тада без двоумљења саопштио новом шефу КП СССР-а: „По чему сте ви сумњали у то? Не би мене ни ђаво натерао да идем к неком другом систему. Ја сам се целога живота борио за комунизам, за социјализам. Целог живота сам се ја борио, нисам ја за паре био револуционар.“

О драматичном супротстављању малене Југославије хегемонистичком притиску тада можда најјајчој војној сили света, између Стаљина и Тита, писало се доста. Совјети су сваку комуникацију са њима – која би почивала на равноправности и међусобном уважавању – доживљавали као издају комунизма. Међутим, некако се увек заобилазила чињеница да је до сукоба дошло, поред осталог, и због Титовог односа према Албанији.

Први сукоб између Београда и Москве је био управо око Албаније. Наиме, југословенски комунисти су намеравали да спроведу уједињење Југославије и Албаније. Проверени Титов човек, један је од аутора првог Устава Југославије из 1946. године, Моша Пијаде је чак предлагао да нова федерална зграда, која је планирана да се изгради у Београду, мора да има седам кабинета – шест за југословенске републике и седми за Албанију. Комунистичка партија Југославије је уједињење с Албанијом сматрала за готову ствар. У том циљу Енверу Хоџи је омогућена знатна економска помоћ, али и контрола над албанском партијом, војним и безбедоносним пословима. Рецимо, војну обавештајну службу Албаније »Сигурими« оформио је југословенски комуниста Нијаз Диздаревић.

У Москви се пажљиво пратилоТитово уплитање у албански државни партијски апарат, посебно после самоубиства Нико Спируа, члана политбироа албанске КП- који се први побунио против толиког ослањања на Југославију, залажући се за самостални развој Албаније и веће ослањање на КП СССР.

Тито је све више инсистирао на овом уједињењу јер се плашио да Стаљин не стави своју тешку руку на Албанију.

Током московског сусрета српске делегације коју су чинили Едвард Кардељ, Станоје Симић и Владимир Поповић са Стаљином и Вјачеславом Молотовим 19. априла 1947. године, је, поред осталог, у светлу овог проблема, било речи и о Косову и Метохији:

»Кардељ: Код нас, на територији Косова и Метохије има и дан данас више Албанаца, него Срба. Ми мислимо касније, кад се још боље повежемо са Албанцима, да им уступимо те територије.

Стаљин: Врло добро, то је правилно. А како су се Албанци нашли на тој територији?

Кардељ: За време Турака запосели су тај крај, а део становништва денационализирали.

Стаљин: Како да тако примитиван народ успе у томе.«

Овај разговор ће убрзо бити настављен такође у Москви.

Крајем децембра1947. године стигао је позив југословенском руководству за састанак са Совјетима. Тражено је да у Москву дође делегација КПЈ у којој би био и Милован Ђилас ради усаглашавања двеју влада о Албанији али рачунајући, како је много година касније рекао Ђилас, »да ме придобије за цепање и подређивање југословенског Централног комитета«.

Повезивање са Албанијом, причао ми је својевремено Милован Ђилас, одвијало се на многим плановима. Југославија је у Албанију слала од стручњака до хране. »Обе владе су у принципу стајале на томе да Албанија треба да се уједини с Југославијом, чиме би било решено и питање албанске националне мањине у Југославији«, сведочио је Ђилас о ставу југословенских комуниста.

Ђилас је био запањен не само Стаљиновим начином изражавања већ и спремношћу да подржи Тита у намери да уједини две земље.

»Ми немамо никаквих посебних интереса у Албанији« казао је Стаљин Ђиласу, »Ми се слажемо да Југославија прогута Албанију! – при томе је скупио прсте десне шаке и, приневши их устима, направио гест гутања«. »Што пре то боље«, казао је Стаљин на крају разговора о Албанији који је трајао десет минута. Чак је рекао Ђиласу да напише обавештење за Тита у име Совјетске владе да »између нас нема разлике«, да се испољила »потпуна сагласност« у питању Албаније.

Већ почетком 1948. године Тито је тражио од Енвера Хоџе да у Корчи изгради једну базу за југословенске дивизије које би биле спремне да брзо реагују уколико би дошло до грчке провокације. Међутим, Енвер Хоџа је, плашећи се да Тито не окупира Албанију, у тајности потражио помоћ Москве.

Неколико месеци раније, септембра 1947. године основан је у Пољској, у бањи Шкљарска Поремба, Информбиро (Информациони биро комунистичких и радничких партија) – који је окупљао комунистичке партије на власти и две најзначајније комунистичке партије у западној Европи (француску и италијанску), и за седиште је одређен Београд.

У склопу многобројних размимоилажења Београда и Москве крајем јуна 1948. године Информбиро је објавио резолуцију О стању у Комунистичкој партији Југославије и осудио Тита због девијација и позвао на његово обарање.

“Ми располажемо подацима да је Тито империјалистички шпијун”, рекао је Андреј Жданов, један од најутицајнијих совјетских политичара, на Другом саветовању Информбироа у Букурешту (одржаном од 20. до 28. јуна 1948). Овај несуђени Стаљинов наследник умреће два месеца касније.

На састанку ЦК КПЈ Тито је рекао:„Мислим да имамо право да говоримо на равној нози са Совјетским Савезом… Наша Партија је чиста као сунце”.

Међутим, на Титову страну нико није стао. Сви комунистички лидери су подржали Стаљина, од Енвера Хоџе и Мао Цедунга до Палмира Тољатија и Мориса Тореза.

Већинско расположење југословенских комуниста најбоље је представио књижевник и тадашњи председник Народне Републике Хрватске Владимир Назор који је уводне стихове своје ратне корачнице Пјесме о пјести: “Уз Тита и Стаљина, два јуначка сина”, променио у: “Уз маршала Тита, јуначкога сина…” Од чланова ЦК КПЈ само се Сретен Жујовић Црни солидарисао са Стаљином због чега је и избачен из Центалног комитета КПЈ а убрзо и ухапшен.

Од Резолуције ИБ, односно од Титовог отпора Стаљину, како је рекао амерички историчар Џон Луис Гедис – стручњак за хладни рат и писац биографије Џона Кенана за коју је добио Пулицерову награду – “комунистички свет више никада није био исти”.

Међутим, само годину дана раније британске дипломате и аналитичари у Београду, Москви и Форин офису одбацили су као неосновано мишљење Френка Робертса, саветника британске амбасаде у Москви, изнето почетком 1947, „да постоје реални изгледи да дође до конфронтације између Титовог југословенског национализма и интернационалног комунизма“.

Када је Чарлс Пик, британски амбасадор у Београду, 18. јуна јавио из Београда да му „изгледа да су југословенско-совјетски односи сада затегнути на целокупном подручју спољне и унутрашње политике“ и да је поуздано сазнао да је Стаљин оштро критиковао Тита због „девијантне политике“ у Форин офису су и даље сумњали у могућност да се Тито супротстави Стаљину, а било је и мишљења да се можда ради о „смишљеној подвали“.

Извештај Џона Кабота, америчког амбасадора у Београду – у коме је изнет закључак да по свему судећи Југословени не држе сва јаја у истој корпи – у Стејт департменту је био исмејан.

Почетком фебруара 1948. године Тито није отишао на тројни совјетско-југословенско-бугарски састанак у Москву а само месец дана касније Руси повлаче своје цивилне и војне стручњаке из Југославије.

„Започела је битка на живот и смрт“, рећи ће Едвард Кардељ, који је баш у години Резолуције Информбироа постао Министар иностраних послова Југославије. Од 468.175 чланова Комунистичке партије Југославије и 51.612 кандидата за члана КПЈ, за Резолуцију Информбироа изјаснило се 55.000 комуниста.

На питање када је преживљавао најтеже тренутке у животу Тито је одговорио да је то било 1948. године. Колико је ситуација била озбиљна сведочи и британски документ Совјетске намере према Југославији од 21. октобра 1949. године у коме се, поред осталог, под ознаком тајно, каже: „Могућност интервенције Црвене армије у неком каснијем стадијуму не може бити у потпуности искључена…“

Три године касније (јануара 1952) југословенски отправник послова у Мађарској Миљан Коматина шаље у Министарство иностраних послова телеграм: „Данас ми је израелски отправник рекао да је примио депешу од њиховог посланства у Москви, према којој је неки холандски дипломата рекао да је из три различита извора добио обавештење да је Совјетски Савез дошао до закључка да је немогуће мирним путем решити светске проблеме и да треба прибећи акцији. У том погледу је наводно СССР издао инструкције мађарској влади да настави са провокацијама према ФНРЈ и да испровоцира сукоб до августа – септембра ове године.“

Колико је ситуација била озбиљна сведочи и чињеница да су комунисти у борби против Стаљина користили и „народне непријатеље“ осуђене и затворене у Сремској Митровици.

Један од најпознатијих је био Хрвоје Магазиновић који је до 1941. године припадао Југословенском народном покрету Збор Димитрија Љотића а за време рата сарађивао са антикомунистичким Српским добровољачким корпусом. Магазиновић који је скоро дванаест година провео у комунистичким казаматима, пише у својој књизи Кроз једно мучно стољеће: „За вријеме најјачег притиска Совјетског Савеза на југославенским границама, од неколицине из групе затвореника затражено је да пишемо антисовјетске чланке, па да их достављамо западним редакцијама. Тај смо посао врло успјешно и с радошћу обавили“.

Занимљиво је како је Велика Британија видела тадашњу позицију Југославије и Тита.

Крајем августа 1948. године Чарлс Пик је дао Алешу Беблеру, помоћнику министра иностраних послова Југолавије, да прочита његову депешу коју је упутио британској влади након што је сазнао за Резолуцију Информбироа. Енглески амбасадор у анализи совјетско-југословенских односа информише Форин офис да су „оптужбе цитиране у резолуцији Информбироа… без икакве основе“ и да је политика Титове владе „ортодоксни марксистичко-лењинистички стаљинизам“ те да ће и у „будуће настојати да води ортодоксну марксистичку политику“. Пик подсећа да је Тито 18 година млађи од Стаљина, да је „поред Стаљина у светском мерилу, без сумње, најпопуларнији комунистички вођа“ и да би „у случају Стаљинове смрти имао највеће шансе да постане светски предводник комунистичке идеологије“. Чега је, каже Пик, „без сумње свесна такође и Стаљинова околина“, јер је само Тито „поред Стаљина једини који заслужује назив геније“.

У закључном делу информације Пик је скептичан да би Југославија могла „да пркоси совјетском притиску“ додајући да Москва у Југославији има „много потпуно послушних људи које води совјетски амбасадор Лаврентијев“. Пик на крају каже да ће Титова влада „остати наш непријатељ и непријатељ свих наших идеала“.

Међутим, већ у јесен 1948. године САД и Велика Британија су поставили заједничку стратегију Одржавање Тита на површини – коју је формулисао амерички дипломата и историчар Џорџ Кенан – да се Титу одобри неопходна економска помоћ јер се услед блокаде Коминформа нашла у тешкој ситуацији. Први пут у историји међународних односа једна комунистичка држава сарађује искључиво са државама супротне идеолошке оријентације.

Настојећи да обезбеди даљу подршку Тито је решење видео у стварању војног савеза са Грчком и Турском. Склапањем споразума о пријатељству и сарадњи између три земље Тито је оснажио свој преговарачки положај са Западом, што је претходило економској помоћи Запада Југославији. САД су Југославији одобриле нову помоћ док је неколико месеци касније Међународна банка објавила намеру да Титу да повољан зајам.

То је доба када Југославија дефинитивно напушта колективизацију, јер јој је Запад помоћ условио решавањем „сељачког питања“ које ће и формално бити решено 30. марта 1953. године Уредбом о имовинским односима и реорганизацији сељачких радних задруга, коју је донела Савезна влада.

Запад је имао и услов да Тито обустави помоћ грчком генералу Маркосу Вафиадису који се борио против западно оријентисане владе у Атини. Како је Тито одуговлачио Запад је у Београд послао Фицроја Маклејна коме је Тито обећао да ће прекинути помоћ грчким партизанима и лета те године затворио је југословенско-грчку границу.Титова је „одлука одлиграла значајну улогу у поразу Демократске војске Грчке од (захваљући Трумановој доктрини) обновљених Грчких оружаних снага“, казао је грчки историчар Зафириос Росид.

Убрзо је према Титу заузет веома повољан курс.

Америчке банке су одобриле прве кредите Југославији. САД су такође „подстицале мање западноевропске земље да се отворе за привредну сарадњу са Југославијом и да при томе не гледају само на профит, већ првенствено на политички интерес Запада“.

Југославија је поред основне трипартитне помоћи од САД, Велике Британије и Француске добијала помоћ и од других западних држава „тако, на крају, долазимо до цифре од приближно три милијарде долара укупне економске и војне помоћи“.

Колико је то велика помоћ била, најбоље показује поређење са економском помоћи коју су САД пружале својим западним савезницима у оквиру Маршаловог плана: „Велика Британија је кроз овај програм примила 2,8 милијарди долара, Француска 2,4 милијарде, Италија и Немачка по 1,3 милијарде. Осталих седам западних држава (Холандија, Белгија, Луксембург, Норвешка, Данска, Грчка и Аустрија) примиле су све заједно преостале три милијарде долара. Дакле, ниједна западна држава није примила већу помоћ од оне коју је Југославија примила“.

Супротстављање Тита Стаљину америчка дипломатија је оценила најважнијим светским догађајем од капитулације Јапана у Другом светском рату.

Две године после Стаљинове смрти, 26. маја 1955, Никита Хрушчов је дошао је у посету Југославији када је јавно признао Стаљинову грешку. Био је то велики Титов тријумф.

Сутрадан током разговора у Дому гарде на Топчидеру Хрушчов је казао Титу: »Шта могу они, Американци? Могу, с обзиром на то да између нас постоји идеолошка сродност… не дати вам новац”. Тито је смирено али одлучно одговорио: “За новац се не продајемо!”

Хрушчов је тада казао да су Совјети имали информације које су указивале где су у Југославији “размештене стране базе”. Титов одговор није остављао места ни за какву дилему: “Тога у Југославији није било и неће бити.”

Никита Хрушчов, који није био баш склон изнијансираним дипломатским манирима, је инсистирао: „Ми смо сматрали да капиталисти џабе паре не дају.“ Тито је тада без двоумљења саопштио новом шефу КП СССР-а: „По чему сте ви сумњали у то? Не би мене ни ђаво натерао да идем к неком другом систему. Ја сам се целога живота борио за комунизам, за социјализам. Целог живота сам се ја борио, нисам ја за паре био револуционар.“

Информациони биро комунистичких и радничких партија је престао да постоји 18. априла 1956. године.

Да у дестаљинизацији Никита Хрушчов није имао такта сведочи и његов захтев чувеном руском пророку Волфу Григоријевичу Месингу да каже како му се Лењин јавио у сну и који га је замолио да другови Стаљиново балсамовано тело изнесу из Маузолеја на Црвеном тргу где је лежало поред мумије Лењина. Међутим, Месинг то није хтео да учини. Ипак Стаљиново тело је избачено из Маузолеја 1961. године после партијског конгреса на коме се, како пише америчка антрополошкиња Катарина Вардери, за реч јавила „извесна другарица – делегат и саопштила скупу да јој се у сну јавио друг Лењин који јој је поверио да му је веома непријатно што лежи поред оног који је нанео толику несрећу партији“.

Међутим, да Хрушчов није био много бољи од Стаљина сведочи гушење мађарске револуције 1956. године, када је совјетска војна интервенција оборила привремену владу Имре Нађа и инсталирала просовјетску на челу са Јаношем Кадаром.

Аутор: Лука Мичета

Лука Мичета (Београд, 1959). Завршио је Прву београдску гимназију. Студирао економију на Београдском универзитету.

Новинарством се бави од 1980. године. Био је коментатор и уредник листа Студент; колумниста подгоричке Побједе; уредник првог месечника на енглеском језику Тхе Друм (Б92); коментатор и уредник Нин-а; генерални директор Тањуга.

Објавио је књиге Срби и демократија (1992), Судбина Бошњака (1999), Панорама погледа, појмова и мишљења Адила Зулфикарпашића (2001) и Ване Ивановић између Тита и Драже – Пост ум једног Југославена (2010).

Izvor: nedeljnikafera.net

Oznake: Josip Broz Tito, Luka Mičeta