Pročitaj mi članakIguman Leontije umro je u jesen 1955. godine, ubrzo pošto je izašao iz zatvora.
Прошло је потом више од двадесет година. Сећање на њега и аферу са острошким благом полако је нагризала корозија заборава и осим његове родбине и најближих пријатеља само су га још, готово криомице, гдекад у молитвама спомињали свештеници у Острогу, где је као старешина провео више од тридесет година, и у Прасквици, где је уз темељ паштровске лавре нашао вечни смирај.
Онда је његово име васкрснуло и завитлано је у орбиту јавности:
„Једнога дана, мислим да је то било некако у лето 1976. године“, казује игуман Марко (Калањ), врсни интелектуалац у монашкој ризи, који је из родне Далмације као ђак дошао у Острог 1954. године, и касније, кад се замонашио, тридесет година провео у Цетињском манастиру уз старог митрополита Данила (Дајковића), био његова десна рука и најповерљивији човек, „ја дежурао у манастирском музеју на Цетињу. Ето једнога господина, имао је може бити педесетак година. Помно разгледа експонате и на крају вели:
– Ја овде не видех неке ствари које сам очекивао да видим. – Које? – питам ја. – Неке из Острога! – каже.
Разви се ту разговор и он ми исприча да се после Другог светског рата као деветнаестогодишњи младић запослио у Удби и да је 1952. године учествовао у откопавању злата и откривању других драгоцености скривених у Острогу, односно да су са златом у Титоград тада довезене и неке светиње које су нађене у стану игумана Леонтија.
Присетио се и како је Блажо Јовановић, тада председник Црне Горе, рекао, кад је видео те драгоцености:
– То одмах у трезор и немој да то неко злоупотреби!
Заинтересова мене та прича, питам човека за име, али он не хте жив да каже:
– Није – вели – важно моје име, али је ово истина и ви се мало пораспитајте где се налазе те светиње! Ја сам истог часа све испричао митрополиту шта ми је тај човек казао. Видим и њега то зачуди и узбуди, али свеједно поче сумњичаво да врти главом:
– Ко зна, мој Марко, шта је то било и где је завршило, али, ето, пробај, нећеш ли нешто дознати…“
Већ сутрадан Калањ се дао у потрагу и преко свештеника острошких Сава Дамјановића, Серафима Кашића, Георгија Мирковића, а нарочито преко игумана Герасима дознао да је са оним несрећним златом из Острога 1952. године однесена и рука Светог Јована Крститеља, крст Часног древа и једна икона, да су то светиње које је у Острог 1941. године донео краљ Петар Други Карађорђевић, предао их јер није желео да их носи у иностранство, а овај их је поверио на чување игуману Леонтију.
„Одем ја онда код Божа Мартиновића, тада секретара Верске комисије при Влади Црне Горе“, сећа се Марко Калањ.
Он ни да чује:- Бог с тобом, Марко, какве светиње, то заборави, нема од тога ништа, то је празна прича!
Две године касније ето једнога дана Божо Мартиновић зове телефоном и збори:
– Богами си, Марко, био у праву, изгледа да нешто има! Недуго иза тога донеше нам руку и крст. Кад сам их видео, гласно сам
пред свима рекао: ‘Е, сад ми не би било жао да умрем!‘“, каже Марко Калањ.
Руси: То је непроцењиво благо
Први потпуни опис украса на реликвијама и процена њихове вредности направљени су у Русији 1859. године. Они су тада процењени на 24.930 рубаља у злату!
– Ако је вредност украса на овим реликвијама још у деветнаестом веку процењена на 25.000 рубаља у злату, јасно је да је то данас просто баснословна вредност – вели Јури Пјатницки, кустос гласови- тог петроградског музеја „Ермитаж“ и велики познавалац овог културног и духовног блага.
– То се посебно односи на икону чију је вредност заиста немогуће измерити новцем. Ако би пак неко мене замолио да одредим осигуравајућу суму за икону Богородице Филермосе, мислим да бисмо говорили о неколико десетина, па и стотина милијарди долара.
