Понекад размишљам о томе – како ће изгледати аскетизам у будућности?

Ево, рецимо осам поробљавајућих страсти које су нам Оци радно класификовали…
Што се стомакоугађања тиче – због страха од болести и старости људи већ данас масовно спремно прихватају самоограничења у хедонизму. Дијете, исхрана неким травкама, клицама и ако треба и гладовање.

Што се блуда тиче – виртуелност већ прети да истисне ризичне и компликоване директне сусрете. А смирење преосталих живахних хормона постаје део хигијене.
Што се среброљубља тиче – оно више није страст него знак нормалности.
Што се гнева тиче – толеранција постаје закон који ће све гневљиве сместити у санаторијуме или ће им преписати редовну терапију.
Што се самосажаљења тиче – избор који те чини социјално неуспешним већ је под црвеним светлом узбуне.
Униније, малодушност – ту ће можда бити проблема због недостатка јасноће циљева који су подразумевано оруђе иоле успешног живљења. Али „лечење“ је редовно. Без циља си губитник.
Сујета – већ постаје знак лошег укуса, уз знање да уз хуморну самокритику може да се иде докле хоћемо.
Гордост – подразумева се. Сам си свој Творац. Од тебе све зависи.
Шта нам заправо остаје као поље подвига?

Извор: vidovdan.org

Ознаке: Ненад Илић, православље