Pročitaj mi članakSve turske akcije u regionu objedinjuje činjenica da su snažno usmerene protiv interesa Rusije i Srbije.
Турска и Хрватска су последњих месеци земље са којима посете нерадо размењују чак и њихови савезници, осим у ситуацијама када с њима свршавају себи неопходне послове, попут мигрантске кризе (Турска). Разлог томе, са једне стране, јесте откривање веома мрачне улоге коју Турска има у сиријском рату, као и енормно повећане унутрашње репресије у тој земљи. Са друге стране, ради се о ревитализацији усташтва у Хрватској, коју црном историјском чињеницом сматрају чак и оне силе које са дистанце са одобравањем гледају на те процесе у Хрватској.
Зато не чуди што ће статус земаља и функционера које остатак света најрадије заобилази Хрватска и Турска компензовати међусобно. Дводневна посета турског председника Реџепа Таипа Ердогана Хрватској, која ће почети у уторак 26. априла, поред снажног демонстративног карактера, имаће и оперативни. Биће то сусрет представника две земље са источног и западног обода Балкана, које – осим тога што су за западне силе свет са којим се радије ради испод жита него што се с њим слика – уједињују још три ствари. Обе земље су на Балкану продужена рука САД, обе тренутно представљају дестабилизујуће факторе у региону и обе су се истакле мрачном улогом у настанку ISIS – хрватска по томе што је преко ње ова терористичка војска била наоружавана а Турска толико блиском сарадњом да је понекад, као у Сирији, тешко разлучити где заправо престаје турска држава, а где почиње ISIS.
ОД НАГОРНО-КАРАБАХА ДО МАКЕДОНИЈЕ
Када у најави сусрета Ердогана са хрватском председницом Колиндом Грабар Китаровић стоји да ће њих двоје размотрити ситуацију у Југоисточној Европи, то је довољан разлог да све земље на потезу од Истанбула до Загреба буду веома пажљиве и опрезне, барем колико су биле пратећи прошле недеље вест о изненадној посети шефа CIA Џона Бренана Сарајеву.
О хрватским напорима да дестабилизује регион на страницама Новог Стандарда у последње време писано је много. Сличним напорима Турске, међутим, није посвећена достојна пажња. О умешаности Турске у обнављање азербејџанско-јерменског конфликта у Нагорно Карабаху писала је и западна штампа. Француски Фигаро тврди да „без помоћи и подршке Анкаре, они (Азери) никад не би могли да отпочну офанзиву“. Истовремено, лист подсећа на Ердоганове речи од. 4. априла, после обнављања борби у Нагорно-Карабаху: „Молимо се да наша азербејџанска браћа остваре победу у тим сукобима, и ми ћемо их подржавати до краја“.
За мешање у тај рат Турску је оптужио и руски шеф дипломатије Сергеј Лавров, који је прошле недеље рекао да Ердоган „подстиче рат у Нагорно Карабаху“. Срећом, Русија има веома блиске односе и са Бакуом и са Јереваном, тако да јој је за сада пошло за руком да смири обновљени конфликт. То, међутим, Турску не ослобађа одговорности да настоји да у интересу САД (али не и без сопствене користи) отвори ново жариште, којим би могла да на неки начин склони светла глобалних рефлектора са своје улоге у Сирији. На тај начин Турска у име САД продубљује непријатељства са Русијом, што је као државу већ месецима држи у зони високог ризика.
Поред Нагорно-Карабаха, чини се да су прсти Турске добацили и до последњих немира у Македонији, у које су њене тајне службе такође дубоко умешане. Тај конфликт између македонске владе и опозиције многи су видели као покушај „украјинизације Македоније“, што само по себи илуструје о колико се опасним догађајима ради. Акција турских служби у Македонији коинцидира са новом антируском кампањом прозападних медија на Централном Балкану, у оквору које се тврди да је руска „мека моћ“ потиснула западну и да би се интегрисањем тих земаља у НАТО заувек обрисао руски утицај из региона.
ПОЗИВ ЗА ПРИЗНАЊЕ КОСОВА
Истовремено, експерт за исламски тероризам из Републике Српске Џевад Галијашевић говори о појачаном и опасном деловању Турске у Босни и Херцеговини. „Реч је о појачавању турских борбених ефектива кроз операцију ’Алтеа‘, а појачано је и обавештајно деловање“, рекао је Галијашевић, који тврди да је Турска намера да притисне Европу избегличким таласом и учини је нестабилном да би изнудила повластице које жели да добије у преговорима са Немачком.
Последњи Ердоганов испад догодио се на 13. Самиту Организације за исламску сарадњу, који је одржан 10-15. априла у Истанбулу. У завршном обраћању на самиту Ердоган је критиковао исламске земље које још нису признале самопроглашену независност Косова, поручујући им да хитно морају то да учине. Наравно, то је снажно подсетило на Ердоганове речи које је изговорио у октобру 2013. године у Призрену: „Немојте заборавити, Турска је Косово, Косово је Турска!“ Тај Ердоганов говор веома је пореметио односе Београда и Истанбула.
Из свега наведеног сасвим је очигледо да је Турска велики део својих напора усмерила на дестабилизацију Централног Балкана, и да је у томе веома упорна. Оно што обједињује све Ердоганове акције тог типа су два момента. Први је да су сви усмерени против интереса Русије не само на Балкану већ и у Западном Медитерану, у Централној Азији, па и на Кавказу. Други је да се све што Турска ради на Централном Балкану противи елементарним интересима Србије. Можда је време да Москва и Београд озбољно размисле о томе.
