Pročitaj mi članakKonačno je premijer Srbije shvatio da sunce „dolazi“ sa istoka ili nadajmo se da je tako. Napokon se setio da imamo još braću na toj strani sem Rusa a to su Belorusi. Došla je na red i ta zaboravljena, uvek prijateljski naklonjena, država i njen narod. Kada smo zadnji put u domaćim medijima pročitali ili videli neki prilog iz te države? Retko, a zašto?
Коначно је премијер Србије схватио да сунце „долази“ са истока или надајмо се да је тако. Напокон се сетио да имамо још браћу на тој страни сем Руса а то су Белоруси. Дошла је на ред и та заборављена, увек пријатељски наклоњена, држава и њен народ. Када смо задњи пут у домаћим медијима прочитали или видели неки прилог из те државе? Ретко, а зашто?
Вероватно да се не би наљутили “пријатељи“ ЕУ који су медијски сатанизовали Беларус* прогласивши је за земљу „чуда“ у којој царују безакоње и диктатура. Када тако кажу премијерови пријатељи из Брисела и Ангела онда је сигурно све супротно, знамо ми то добро. И заиста је све другачије од западне пропаганде у то се су се сигурно уверили премијер и делегација Србије у току посете Белорусији.
Белoрусија са својих 9,5 милиона становника остварује годишњи БДП око 165 милијарди $ (Србија око 80 милијарди $), стопа незапослености износи 1% (у Србији око 15%), просечан лични доходак изоси око 500$, привреда је у експанзији, о чему говоре бројни аналитички подаци. Највећи спољнотрговински партнер Белорусије је Русија. Белорусија нема тржишних вишкова робе, скоро сви пољопривредни производи извозе се за Русију а Белорусија за узврат добија повлшћене цене гаса.
У Белорусији се годишње произведе 75000 тактора, што je сврстава у другу државу на свету по производњи (на првом месту је фабрика Џон Дир – УСА). Међутим ни у Белорусији није баш све „мед и млеко“. Због константних притисака са запада ова држава сигурно има проблема, нарочито у последњих пет година. (1)
Дакле, премијер Србије је посетио једну економски јаку и уређену државу, тражећи модалитете сарадње или боље рећи помоћ. И добио је.
Белорусија је понудила војну помоћ Србији као што је то недавно урадила Русија. Оставићемо друге да размишљају повезаности ова два чина братске и пријатељске помоћи. У најави је да Војска Србије (ВС) добије од Белорусије на поклон 8 авиона МИГ-29 и два дивизиона ПВО система БУК-М1, и то бесплатно, с тим што ће Србија платити трошкове ремонта и модернизације. Потписан је и споразум о војно-техничкој сарадњи између две државе. (2)
Да би се заокружиле потребе система РВ и ПВО** ВС, било би добро што пре ступити у преговоре са Русијом или Белорусијом о набавци система С-300. Тиме би небо изнад Србије било безбедније него до сада. Испоруком већ договорених авиона МИГ-29 и „Ербасових“ хеликоптера вишеструко би се повећала одбрамбена моћ Војске Србије.
Систем ПВО БУК (НАТО ознака СА-11) је савремена верзија познатог руског система КУБ који се налази у наоружању Војске Србије. Прва верзија система БУК уведена је у наоружање 1980. године. Од прве верзије система БУК развијени су БУК-М1 (уведен у наоружање 1983. године), и БУК-М2 Урал (уведен у наоружање 1999. године).
Намена овог ПВО система је одбрана борбених састава од напада из ваздушног простора. Дакле, дејство по авионима и хеликоптерима на свим висинама њихове борбене употребе, а може ефикасно да уништава и крстареће ракете.
Одбрамбена снага и моћ система БУК-М1 огледа се пре свега у његовим тактичко-техничким карактеристикама.
Систем ПВО БУК-М1се састоји од:
Командног возила
Радара,
Самоходног лансера (носи 4 ракете),
Возила за транспорт и лансирање ракета (носи 8 резервних ракета)
Ракета
Једна батерија система ПВО БУК-М1 у свом саставу има 6 лансера са по 4 ракете и евентуално толико возила за транспорт и лансирање ракета.
Један дивизион система БУК-М1 могу да чине 3 батерије или укупно 18 лансера са по 4 ракете и 18 возила за транспорт и лансирање ракета.
Најављен је долазак два дивизиона система БУК-М1, што би се за почетак веома повољно одразило на укупну одбрамбену моћ ПВО система Војске Србије, која данас располаже са три дивизиона система ПВО КУБ-М (НАТО ознака СА-6) а који се налазе у саставу 250. ракетне бригаде ПВО.
Осматрачки радар Система БУК-М1 може да открије циљеве у ваздуху на максималној висини до 25 км и на даљини до 100 км (на висини од 1 км).
Возило са 4 ракете може да дејствује и самостално изван батерије по циљевима у ваздуху јер на себи има нишански радар.
Такође са возила за транспорт и лансирање ракета које носи 8 ракета у резерви могу се лансирати 4 ракете.
Висина дејстава ракете, која се креће брзином до 3 маха, је 15 до 22 км,
Даљина дејства ракете је 30 до 32 км, вођење је радарско, полуактивно,
Маса ракете је 690 кг. Радар може да наводи 4 ракете истовремено.
Систем ПВО БУК-М1 је веома моћан и разоран систем са вероватноћом уништења циља од 0,7-0,9 са једном ракетом, те је без конкуренције у тој категорији ПВО система. (3)
Поставља се питање, има ли Војска Србије квалификован кадар и средства да прихвати овај систем и стави га функцију борбене готовости? Одговор на ово питање условљен је са условним везником „ако“. То значи да квалификован кадар постоји, али је недовољан. Да се подсетимо, реформа Војске Србије која је започета након „демократских промена“ обухватила је и реформу војног школства. Нарочито је уништен систем школовања подофицирког кадра. ЈНА је имала веома добар подофицирски кадар стручно оспособљен за наменске дужности. Сваки род и служба су имали подофицире који су се 4 године школовали за одређене специјалности у војсци.
За потребе РВ и ПВО школовали су се подофицири који су стручно оспособљени да рукују веома скупим и сложеним системима (радари, уређаји за везу, авио механичари, радарски механичари и за многе друге дужности). Након школовања упућивани су на службу у јединице РВ и ПВО где су радећи на својим формацијским дужностима веома успешно руковали и одржавали борбене системе.
Доласком западних реформатора од 2005. године још увек није устаљен систем школовања подофицира, већ се и даље „лута“ и експериментише тако да осим малобројних старијих кадрова који су остали у ВС више нема тако врхунски оспособљеног кадра.
Увођењем НАТО стандарда у ВС започела је и нова ера професионализације подофицира. У НАТО и западним армијама подофицирски кадар се регрутује из редова војника који се даљим курсирањем припремају за примарне дужности а то су:
Обука војника
Дисциплина и дрил војника
Брига о војницима
Администрација
Вођење личним примером
Дакле подофицир НАТО обучава и води бригу о малој групи људи (до 8 војника) и за то му нису потребна знања из других области осим војних. Подофицир у ЈНА на дужности командира радарског одељења мора, поред војно стручних предмета, да поседује добро знање из предмета електроника, математика, механика и сл. јер рукује са софистицираном и скупом опремом. У томе је разлика између западних НАТО армија и источних где је спадала и ЈНА (ВЈ).
Дакле разлика је у доктрини ратовања и усклађивању потреба за школовањем подофицирског кадра;
Западне армије су професионалне и експедицијске војске – углавном, док су источне армије дефанзивне и територијалне војске попуњене регрутним саставом – углавном.
Западне армије подофицире унапређују из војничког састава док источне армије подофицире примају из цивилства и школују. У ЈНА школовање подофицира трајало је 4 године (средње стручно образовање).
У западним армијама подофицири обучавају војнике, воде их у борби и извршавају дневне војничке задатке док у источним армијама подофицири обављају администраторске, техничке и позадинске послове.
Овако конципиран профил професионалног подофицира западних армија услов је за пријем у НАТО. Према изјави главног наредника НАТО Мајкла Бартела (Michael Bartelle – EUCOM) „Подофицирски кор ће бити рефлексија тога како се војска развија у одређеном времену, срећом, за сваку земљу, то је и предуслов за НАТО чланствo“.
То значи да прихватањем НАТО стандарда и, у оквиру тога, профилисања подофицирког кадра, Војска Србије се припрема за улазак у НАТО.
Када је 2005. године дошао у посету Војној академији главни наредник НАТО за Европу, да понуди концепт развоја подофицира у војсци СЦГ по НАТО стандардима, он је том приликом, између осталог, сугерисао да у одабиру подофицира главни критеријум треба да буде степен интелигенције кандидата за подофицира – „IQ“.
Том приликом је истакао да „IQ“ кандидата за подофицира не сме да буде већи од 90 зато што се од њега очекује „слепа“ послушност, те да без размишљања и поговора извршава наређење добијено од претпостављеног официра. Обзиром на примарне дужности НАТО подофицира и не треба му већи „IQ“. Надајмо се да ВС није прихватила овај услов код произвођења војника у подофицирски чин.
Уколико је тим путем кренула обука подофицира у ВС онда се с правом може поставити питање ко ће руковати са сложеним системима БУК-М1? Да ли је довољна обука кроз модел курсирања војника по уговору са платом од 250 евра?
Али има наде да се нешто промени у обуци подофицира за РВ и ПВО. Прошле године команда РВ и ПВО вратила је систем четворогодишњег школовања подофицира пријемом из цивилства и расписала конкурс за пријем кандидата за средњу стручну војну школу смер РВ и ПВО.(4*)
Враћањем средњешколског образовања подофицира пријемом из цивилства, команда РВ и ПВО начинила је прави корак. Остаје нада да ће и други родови и службе у ВС кренути тим путем и коначно имати праву обуку подофицира као некада.
Међутим, ако би се наставило са профилисањем подофицирског кадра који нам је наметнут кроз реформу НАТО војног школства, тешко ће моћи да се реализују захтевни задаци.
Војска Србије раполаже са три дивизиона система КУБ-М као претеча систему БУК-М1, који су међусобно компатибилни, тако да би обука ишла без потешкоћа ако располажемо са довољним бројем квалификованог кадра. Део кадра је извршио обуку на систему БУК још давне 1999. године када је ВЈ имала намеру да купи овај систем. Касније, 2001. г. још један део старешинског кадра упућен је на стручну обуку за систем БУК, али они ни тада нису купљени јер је „дошла“ реорганизација војске а са њом распродаја и уништење војне имовине.
Надамо се да је премијер у току посете, поред осталог, могао да сагледа стање у војсци Белорусије и да упореди са Војском Србије. Белорусија данас броји око 100 хиљада војника а за војску издваја 1,4% БДП. Војни рок траје 12 месеци за високо образоване регруте а 18 месеци за остале. У свом саставу има 12000 професионалних војника. Годишњи регрутни контигент износи 85000 младих што је приближно исто са Србијом (80000 регрута). Војно школство је задржано по ранијем моделу школовања источних армија.
Уколико Србија планира да модернизује своју војску мораће много више новца да издвоји у војни буџет, да се ослободи НАТО стандарда, уведе редовно служење војног рока, да врати опробане и у пракси проверене модалитете војне организације и систематизације, обуке војника и школовања пре свега подофицира, резервних официра као и прилагођавање војске потребама државе Србије.
(1*) istokinfo.com/bey-ekonomija/
(2*) studiob.rs/srbija-od-belorusije-dobija-modernije-naoruzanje/
(3*) tesla.rcub.bg.ac.rs/~vmilosev/buk.htm
(4*)www.gimnazija.mod.gov.rs/vesti/18-09-2015/rang-lista-kandidata-za-upis-u-srednju-strucnu-vojnu-skolu.html#.WJClL1PhCM8
www.gimnazija.mod.gov.rs/vesti/01-08-2015/konkurs-za-prijem-ucenika-u-srednju-strucnu-vojnu-skolu.html#.WJCorFPhCM8
Појашњења:
Беларус*
Република Белорусија – званични назив, (од 1991. године службени назив државе је Беларус, али у многим страним државама укључујући Србију ова промена још увек није званично прихваћена) -laws.newsby.org/documents/laws/law1297.htm
**РВ и ПВО – Ратно ваздухопловство и противваздухопловна одбрана
