Pročitaj mi članakNesuglasice između SAD i Turske su toliko brojne i komplikovane da jednostavnog rešenja prosto ne može biti
Прецизно говорећи, ово није први пут да је Вашингтон увео санкције против Турске. Но, околности су сасвим другачије, што тренутну кризу чини далеко опаснијом. Америка је Турској увела ембарго на наоружање 1975. године, након што је ова земља извршила инвазију на Кипар и окупирала његов северни део. Анкара је узвратила гашењем свих америчких база у Турској. Упркос томе, ово није био симптом распада билатералних турско-америчких односа – иако је требало да прођу три године напорних преговора како би се обновио статус qуо.
Турска војска, која је традиционално била најефикаснији хладноратовски саговорник Вашингтона, у том периоду је играла кључну улогу. Али данас „паше“ више немају главну реч у Анкари. То је сасвим отворено показала церемонијална групна фотографија обновљеног Савета за националну безбедност (који се састоји од војних и цивилних руководилаца) која је изашла у турској штампи у четвртак. „Паше“ у униформама су се постројиле у трећем реду, док је председник Реџеп Тајип Ердоган стајао сам на челу, са министрима који су били иза, у другом реду.
АНТИАМЕРИЧКО РАСПОЛОЖЕЊЕ У ПРОЗАПАДНОЈ ДРЖАВИ
Вашингтон можда не увиђа да су његови капацитети за утицај на одлуке турске владе веома ограничени у Ердогановој ери. Поред свега, јавност је чврсто антиамерички настројена, а политичари су свесни тога.
Недуго након што су у среду увече пристигле вести о америчким санкцијама, владајућа странка се ухватила под руку са три остале главне партије ради издавања заједничког саопштења. У њему је стајало: „Кажемо ‘не’ америчким претњама, у заједничкој солидарности и одлучности наше нације“, а био је ту и захтев Ердогану за реципрочним мерама. Штавише, представник либералне опозиционе Добре странке је захтевао да „влада преузме Трампове куле“ у Истанбулу.
Међутим, сам Ердоган ћути и чека повратне информације од свог министра спољних послова Мевлута Чавушоглуа који се састао са америчким државним секретаром Мајком Помпеом на маргинама самита АСЕАН у Сингапуру. Могућност израњања формуле за „очување образа“ се не може искључити.
Ердоган и председник Трамп су на маргинама скорашњег НАТО самита у Бриселу разменили ставове о текућем суђењу проповеднику Ендрјуу Бренсону, који је централна личност текуће кризе. Постојале су индиције да би Ердоган могао да ослободи проповедника и пусти га да се врати у Америку, како је Трамп захтевао. Али онда је нешто пукло и Трамп је у међувремену одреаговао.
Будимо сигурни, једна од ствари које ће Ердоган желети да чује од Чавушоглуа јесте то да ли се радило о пукој случајности што је у среду, баш док је америчко министарство финансија у Вашингтону саопштавало одлуку о санкцијама против Турске, Трамп у свом кабинету у Белој кући председавао несвакидашњим скупом „проповедника ужег центра града“, који су га хвалили, говорећи да је радост што „хришћани имају пријатеља у Белој кући“ и што земља има председника са „слухом за реч Божију“.
Имајући то у виду, Ердоган је у обавези да предузме мере – и то не било какве, већ да делује снажно. Ипак, у сржи свега је што су несугласице САД и Турске постале екстремно компликоване.
Из турске перспективе главне су две ствари. Прво, Америка је прешла „црвену линију“ пре две године када је погазила обећање дато Анкари да је војно савезништво са сиријским Курдима појава ограниченог трајања. Ипак, расплет би и даље био могућ у блиској будућности када се САД повуку из Сирије, што делује вероватно.
РЕГИОНАЛНА ПРЕВРТЉИВА ДРЖАВА
Међутим, други проблем представља Гордијев чвор – то је турски захтев за изручење исламистичког проповедника Фетулаха Гулена, који живи у егзилу у Пенсилванији. Анкара је означила Гулена као главни мозак иза неуспелог државног удара против Ердогана 2016. и тврди да поседује доказе да је проповедник Бренсон повезан са гуленистима и завереницима који су учествовали у државном удару. У ствари, Ердоган је оптужио Сједињене Државе да су „стале на страну завереника“ и да штите Гулена.
За то време, регионална питања су постала водећи фактор у постепеној деградацији турско-америчких односа. Уколико је сиријски конфликт био извор фрикције током Обаминог мандата, данас је то дубоко захлађење у турским односима са Израелом и срдачност између Турске и Ирана. Више од свега другог, Ердоганово „тежиште ка Истоку“ изазива нелагоду у Европи и Америци – иако никога у Вашингтону није брига да поштено размотри зашто је до тога дошло.
Парадокс је што Ердоган жели да Турска буде део Запада, као што његови скорашњи наступи на НАТО самиту сведоче. Али он такође тражи и „стратешку аутономију“ за Турску како би њене јединствене географске, историјске и културне околности могле да буду оптимално експлоатисане. Да ли је Ердоган свеста да би значај Турске у очима Русије и Кине драстично опао уколико би Турска изашла из западне алијансе? Наравно да јесте. Јасно је да турским интересима савршено одговара њен „вестернизам“ који је наслеђе Ататурка, легедарног оснивача и првог председника модерне турске републике.
На америчкој страни је потребна хитна свест о томе да ће без односа узајамног поверења са Анкаром, америчке регионалне стратегије бити озбиљно хендикепиране пред руским продором у срце Блиског истока. Но, за то је потребно поседовање дубоког схватања историје у којој је Турска била класична „превртљива“ држава чије се позиционирање одражавало на регионални баланс.
Током Трампове ере, са његовим ентузијазмом за трансакциони однос према муслиманском Блиском истоку, Турска можда неће добити приоритет који очекује као кључни амерички регионални партнер. Са друге стране, још седам година скретања би могло да остави мало тога за спасавање.
На памет пада књига Чарлса Дикенса „Суморна кућа“ у којој чланови свадљиве Џарндајс породице прибегавају развученој парници поводом спорења око имовине, да би на крају банкротирали, док корумпирани адвокати одлазе смејући се.
