Таман помислих да је код министра Срђана Вербића наступило просветљење кад је, поводом кредита подигнутог за науку и грађевинских подухвата у вези с тим кредитом, око десетог августа изјавио:

„Очигледно је да смо се 2010. залетели и хтели да градимо објекте које са данашњим буџетом не бисмо могли ни да чистимо“, кад 18.08.2015. године његово министарство упути: „Јавни позив свим заинтересованим високошколским установама, научноистраживачким организацијама, другим организацијама и удружењима регистрованим за обављање делатности образовања или науке, да предложе пројекте за ревитализацију и развој истраживања и образовања у јавном сектору“.

Рок за подношење пријава и предлога пројеката је 28 дана од дана објављивања позива, а процењена вредност пројекта мора да прелази минимум од 1 000 000 евра. За „ревитализацију“ је предвиђено између 50 и 100 милиона евра. Са осиромашеним овогодишњим буџетом и десетопроцентним смањивањем плата свим истраживачима, Вербић се одлучује да хитно приступи трошењу преосталог кредита подигнутог 2010. године. Само месец дана раније, Јединица за управљање пројектима (ЈУП) његовог министарства је расписала велики тендер за набавку нове капиталне опреме, за преко 20 милиона евра, који садржи 1120 уређаја. Све ово би вероватно прошло поред мене неопажено, да нисам случајно погледао и упамтио наступ др Горана Квргића. Квргић, трећи по реду директор ЈУП-а од оснивања 2010. године, је гостујући у Јутарњем програму РТС 11.03.2015. године у другој минути и седамнаестој секунди свог шестоминутног интервјуа, говорећи о преосталом новцу од кредита који је 2010. године подигнут наводно за науку, рекао да је: „до сада потрошено отприлике сто и нешто милиона евра и да је остало да се потроши још 200 милиона евра.“

Иако у међувремену ништа значајно није трошено, из тог неразумно и непотребно подигнутог кредита, 17.08. 2015. године Вербић је агенцији „Бета“ изјавио: „Желимо да подстакнемо нашу научну заједницу да буде иновативна. Ради се о 130 милиона евра. Ми смо узели кредит 2010. године и 130 милиона евра је остало неутрошено… Променила се глобална ситуација. Оно што је можда било изводљиво 2010, 2015 није. И морамо да урадимо ревизију пројекта.“ Погледавши списак уређаја који би требало да се на брзину набаве, с ужасом сам схватио да се купује све и ништа, као на вашару. И то, за пројекте који се завршавају кад и Ђелићева „Стратегију“ – кроз непуна четири месеца. И да два најодговорнија човека за трошење кредита помињу две суме преосталог кредитног новца које се разликују 70 милиона евра.

ПРОЧИТАЈТЕ И ОВО:

ЧИЈА ЈЕ ПЕТНИЦА: Истраживачка државна станица приватизована поставши Сорошевом организацијом!

Ова чињеница ме је покренула да спроведем мало детаљније испитивање о томе колико би још требало да има новца да се потроши на основу пројекта: „Истраживање и развој у јавном сектору“ (у даљем тексту „Пројекат“), од првобитно Законом предвиђених 420,8 милиона евра. У вези са овим пројектом су подигута три међународна кредита 2010. и 2011. године. Промотер „Пројекта“ и ентитет који је у потпуности одговоран за његову имплементацију, јесте Министарство просвете, науке и технолошког развоја (МПНТ). Очекивани последњи рок за завршетак овог „Пројекта“ био крај 2015. године.

Сви моји покушаји да нађем прописно написан пројекат под називом: „Истраживање и развој у јавном сектору“, са детаљним временским оквирима његовог окончања, су остали безуспешни. Сада сам убеђен да овај 420,8 милиона вредан „Пројекат“, у ствари, нигде и не постоји у јединственој писаној форми, а кад је тако, „Пројекат“ је онда у исто време и све и није ништа. На срећу, или на несрећу, постоји: „Извештај о реализацији „Пројекта“ – Период од септембра 2010. до маја 2015. године“ који даје ЈУП на свом сајту, и у њему се тврди следеће:

„Истраживање и развој у јавном сектору у Србији је програм који се састоји од 29 потпројеката који су категорисани у складу са ЕИБ и ЦЕБ споразумима“.

На основу овог Извештаја и још неких јавно доступних података, може се закључити да је укупно у вези са овим непостојећим „Пројектом“ до сада потрошено 91,6 милиона евра. На опрему 28,3, на материјалне трошкове истраживања 15,6 и на грађевинске подухвате нешто преко 47 милиона евра. Ако од суме од 420,8 милиона евра, предвиђене да се потроши у оквиру „Пројекта“, одузмемо планирано учешће Републике Србије и локалних самоуправа од 90,2 милиона евра, добићемо за укупну вредност пројекта суму од 330,6 милиона евра. Одузимајући од ове суме 91,6 милиона евра – потрошених према објављеним извештајима до маја 2015. године – добићемо да је остало да се потроши још 239 милиона евра. То је скоро 40 милиона евра више од онога што рече Квргић и преко 100 милиона евра више од онога што нам рече министар Вербић пре неки дан. Наравно да ја знам да је за припрему идејног архитектонског решења, идејног пројекта, главног пројекта и тендерске документације архитектонском бироу Волфганга Чапелера плаћено скоро три милиона евра и да је око припрема за изградњу Наноцентра у Београду потрошено преко милион евра. Но, све је то мало да би се од 239 милиона евра спустили на 130 милиона евра, колико нам министар Вербић рече да је преостало од кредита. У светлу ових неумољивих цифара, бизарно звучи изјава Вербићевог помоћника Милована Шувакова („Новости“ 17.08.2015):

„Никада раније се није на овако транспарентан начин одлучивало о великим инвестицијама у науци. Планирано је финансирање започетих или потпуно нових инфраструктурних пројеката, а на академској заједници је да изађе са предлозима оправданих, одрживих пројеката од којих ћемо као друштво имати вишедеценијску корист… Велики део, од око 50 милиона евра, сада може да се уложи у нове пројекте захваљујући томе што је министар Вербић одустао од
градње скупоценог Центра за промоцију науке (ЦПН). Од тог пројекта одустало се и због тога што је цена градње и опреме од почетних десет, на крајње нетранспарентан начин, повећана на невероватних 65 милиона евра.“

Да ли стварно данас Вербић и Шуваков одлучују о томе колико ће се десетина милиона евра кредитног новца и где у Србији потрошити? Разумеју ли ова деца, директно са нокшира пресела у министарске фотеље, објекат којим управљају? По ономе како су до сада радили, убеђен сам да не разумеју основне параметре тог објекта и скалу на којој играју. Сматрам да се од њих не може очекивати да убудуће трезвено и разумно процењују ситуацију и да доносе одлуке које неће бити штетне за државу. Зато бих позвао све надлежне државне органе, као и најодговорније представнике научних власти и удружења, да хитно предузму кораке у циљу заустављања поновног непромишљеног инвестирања у земљано бетонске радове и научну опрему за пројекте који су прошли.

Ограничен простором ове рубрике, не могу да пишем о, до сада, већином бесмислено потрошеном новцу за непотребне грађевине и скупу опрему која се мало или никако не користи. Такође ми је јасно да су ови нови позиви ‘скројени’ тако да ће документацију моћи сакупити и поднети само они који су одавно знали шта ће се и како догодити. Јасно је и да су се добро организовали и обезбедили медијску подршку (или бар дубоко разумевање) и да младићи из МПНТ веома успешно и уиграно сарађују са својом омиљеном организацијом „Спасимо науку“. Ако је они заједно буду „спашавали“, слутим да јој спаса бити неће. Па све и да Законом забетонирају хрватски модел организације и финансирања науке са новим „независним агенцијама“ типа скупе, по злу упамћене, млађане Јединице за управљање пројектима.

Филип Раке Вукајловић – научни саветник Института „Винча“ у пензији

Извор: Печат

Ознаке: Вербић, Министарство просвета, научни пројекти, сумњиви кредити, Филип Раке Вукајловић