Прочитај ми чланакУ почетку беше Реч. Реч беше у Бога и Бог беше Реч! Дати некоме реч то је некад подразумевало одржати је, јер маколико то некоме данас деловало прозаично, реч је, ипак, реч. Нешто важно, а тако заборављено. Потиснуто. Реч обавезује. Реч усправља. Стока се везује за рогове, а људи за речи. Зато је реч светиња. То морају да знају сви актери на политичкој сцени Србије. Ко не поштује дату реч тај никог и ништа не поштује. Урушили смо се као нација и друштво јер не поштујемо ни реч, ни потпис, ни веру, ни традицију, ни себе, а очекујемо од других да нас уважавају.
Издаја је озакоњена, а патриотизам протеран. Издати неког је напредно, нешто вредно пажње, ствар која се подразумева. Патриотизам је нешто назадно, потпуно непотребно, готово екстремно. Јавно исказивати љубав према свом народу и држави доведено је до апсурда и општег подсмеха. Издаја је зато уздигнута на ниво божанства, без чега ниси ни довољно кул, а ни довољно омиљен у друштву. Издаја се препоручује као рецепт за убрзани и гарантовани успех. И саме речи издаја и патриотизам су изгубиле свој првобитан смисао, јер се често приписују онима који то нису.
У српском народу је постојала реченица „све за образ, образ ни за шта“. И то су успели да нам огаде и одузму правећи организацију истог имена која је била све само не оно што би образ морао да подразумева. Тако смо дошли у ситуацију да је и само позивање на образ постало скроз депласирано и нешто после чега се може гласно чути оно – фуј!
У све то су нас увели они који су нас убедили да је природно и нормално изједначавати Солунски и Сремски фронт, Колубару и Неретву, Цер и Сутјеску, генерале Јова Капичића и Пека Дапчевића са војводама Живојином Мишићем и Степом Степановићем. Учинили су све да поверујемо како је партизанска бежанија услед непријатељских офанзива вредносно изнад генијалних војничких победа на Церу и Колубари. Најодликованији војник из Првог светског рата, Милунка Савић, је у Титовој Југославији преживљавала хранећи се у Народној кухињи. Самозвани народни хероји и њихови потомци и данас се башкаре по отетим вилама на Дедињу које су претходно на време ослободили од својих власника. Овај је народ гинуо, убијао, хапсио и злостављао, у име човека за којег нико са сигурношћу не може да каже ни кад је тачно рођен, ко је заправо био, шта је имао од школе, да ли је у питању клавирштимер или машинбравар, које му је право име и порекло…
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 17, 2020
Зато, никога више не би требало да чуди како смо толико потонули као друштво под Вучићевом влашћу где нас једна група никоговића са лажним дипломама бесомучно терорише и пљачка већ осам година.
Вучић је од Србије направио својеврстан отпад на којем сваки дан бацају или спаљују по неку вредност или заоставштину овог народа. На том истом отпаду пронађени су и делови хеликоптера у којем су управо захваљујући бахатој Вучићевој власти погинули Омер Мехић и његове колеге. И сами Вучићеви нелагални избори се одржавају у атмосфери депоније где ће као никад досад дата реч бити покушана да буде затрпана у смећу.
Та реч је бојкот. Ту реч желе у потпуности да униште власт и њени сателити који глумећи опозицију заправо обављају најпрљавији посао, где гажење речи и издају нуде као свој једини политички програм. На овакве изборе неће изаћи нико ко држи до себе, ко мисли својом главом и ко држи до дате речи. То је можда јединствена прилика да се коначно подвуче линија између оних који држе реч и оних који то уопште не поштују. У том смислу није згорег направити својеврстан стуб срама на којем ће бити имена свих оних који учешћем на оваквим изборима практично саучествују у Вучићевом криминалу. И наравно, зарад нешто мало добијених мандата излажу народ опасности и могућој зарази.
Тај стуб срама мора бити испред Народне скупштине или на њеним степеницама. Да људи знају, да увек могу да се подсете, уколико их заборав узме под своје. Можда би Бошко Обрадовић док штрајкује глађу, излажући свој живот опасности, могао полако да крене да исписује њихова имена и називе њихових покрета и странака.
Уколико се то не уради и не подвуче јасна разлика између оних који поштују свој потпис у Споразуму са народом и оних којима то ништа не значи, ниједна акција, ниједан захтев, ниједно страдање, па ни ово Бошково, неће убудуће представљати ништа. Опет ћемо се развлачити наредних деценија, од немила до недрага, између оваквих или онаквих власти, али ћемо непрекидно назадовати и пропадати. И бити ту где смо и данас – на депонији!
Време је за нови почетак. За нови приступ политици. У почетку беше Реч. Од чега прво кренути ако не од тога.
Господо политичари, ви сте на потезу. Сад или никад. Нису сви исти.
