Кад се тако много мучим, као ових неколико дана, помислим… што не умрем да се не мучим до краја живота. Не доликује, то, човеку који је седам година учествовао у најљућим ратовима. Али, морам да издржим до краја, и ово што ми је судбина доделила, спокојно и мирно као Христос.

Христифор Црниловић, јунак из батаљона 1.300 каплара, написао је ово сестри Зори у Власотинце, непуну годину пред смрт, 1963. Овај српски ратник, који је са непуних 25 година живота добровољно приступио српској војсци у Првом балканском рату, а убрзо, у Великој војни – ђачком батаљону – умро је као сиромах, у највећој беди, у слободи државе којој није био по вољи. У ФНР Југославији.

Био је студент минхенске школе, млад, леп, даровит… После Великог рата, после великих битака, вратио се занату. Оплеменио га је љубављу коју је из куће понео, према српској традицији и њеној уметничкој баштини.

– Та љубав га је “вешто превела из сликарства, преобратила га у етнолога”, па је почео, деценијама, да прикупља све што је мислио да је вредно сећања – забележио је сликар Александар Томашевић који је са Пеђом Милосављевићем учио сликарство код професора Црниловића. – Наш професор Христифор био је, пре свега, интелектуалац, изванредан педагог, полиглота. Од школе цртања – од њега се учила школа живота. И у ћутању, више од каквих трактата.

На војиштима се није штедео, али га метак није хтео, записао је Станислав Винавер о Црниловићу, другу из батаљона 1.300 каплара. И од албанске голготе био је јачи. Јачи и од болести, глади… Од издаја и предаја, од савезничких лицемерја. За све је имао заједнички одговор, у четири речи: “Ко издржи, нека прича”. Тако је поднео и смрт брата Александра, који је остао у беспућу Албаније (Христифор Црниловић је, касније, у априлском рату, 1941. изгубио и последњег брата – професора Уроша).

А он сам, професор Црниловић, у извојеваној слободи, није много говорио.

– Немам времена, а и да га имам, ко би ме слушао. Ето, да их сад ја питам: шта ће нам уједињење, рекли би: Кицо је против краља! Нисам. И не бих умео да се буним. Ја знам само да ратујем и радим. У оба случаја – за отаџбину. И знам да патим, јер видим да нестаје.

Посветио се раду. Ту је налазио утеху и заклон. Рад ће му, касније, у новој држави ФНРЈ бити једини спас. У немирима и преиспитивању: зашто се борио.

Ратници са највишим одликовањима из српских ратова, као овај јунак и уметник, нису јој били потребни. Углавном, нису. Мада је Христифор Црниловић ћутао, она га се плашила.

Ново време, упркос тој тишини, није марило за старе ратнике. Њихове Албанске споменице, Карађорђеве звезде, ордење Белог орла и круне, проиграла је, као и многи потомци одликованих, који нису памтили, па им се историја поновила.

– Драга Зоро – писао је сестри Христифор Црниловић. – Браним се тако што се удубим у моје радове. У неки циљ који сам пред собом поставио, не мислећи да ли ћу га остварити. И, тако заборавим муку. А ти, немој да заборавиш. Сахрани ме у Власотинцу. Ту, све некако мислим, уз вашу бригу, барем ме неће прекопати.

Умро је намучен. Гладан. У највећем сиромаштву. Сахрањен је у родном Власотинцу, како је и желео. А његово Власотинце, данас, поводом века од Великог рата, враћа сећање на свог знаменитог завичајног Христифора Црниловића.

БОГАТСТВО ЗБИРКЕ У МАНАКОВОЈ КУЋИ

У Београду, у Манаковој кући, и кустоси чувају успомене на Црниловића. Његова збирка, овде, право је богатство српске баштине и уметности. Драгана Стојковић (на слици доле), виши кустос Етнографског музеја, у чијем је саставу и Манакова кућа – здање с душом, каже нам да се овде чувају и Црниловићеве свеске рукописа и скица на – 21.500 страна. Ту су и ношње које је путујући на коњима, деценијама прикупљао на југу Србије. Последњи динар од своје наследничке плате одвајао је како би потомству оставио значајне белеге српског трајања – каже Драгана Стојковић. – Богата етно збирка од ношњи, накита, посуђа, алата прикупљена је његовим рукама. И ту се види да је био велики естета и велики уметник.

СЕЋАЊЕ НА КИЦУ У ВЛАСОТИНЦУ

У Народној библиотеци у Власотинцу у поставци је изложба фотографија које је на свом ратном путу начинио Христифор Црниловић, овдашњи ратник и поратни српски југословенски уметник. Србољуб Такић, управник Библиотеке, каже:

– Одужујемо се, и на овај начин, нашем Кици, напаћеном српском ратнику и знаменитом уметнику који није задужио само своје Власотинце, већ нашу, српску историју. Део тог дуга и сећања на нашег славног претка је и фондација коју је наша општина основала. Да помогне младе таленте, који су, у уметности, на путу свог славног претка.

(Новости)

Ознаке: каплари, рат, Србија, страдање