Стиже цензура: Британски закон о онлајн безбедности

Небојша Радић

08:00 07.10.2023.

Закон о онлајн безбедности је представљен јавности као најбољи могући начин да се заштите деца. А која то нормална особа не жели да заштити децу? Закон тако уђе на мала врата а онда почне да се шири и поприма своју, урођену му, канцерогену форму

После неколико година припрема, горњи дом британског парламента је 19. септембра изгласао Закон о онлајн безбедности. Овај закон је годинама био у припреми а његов поднаслов нас обавештава да је ово „закон за и у вези са регулацијом одређених интернет сервиса, за и у вези са комуникационим прекршајима а у сродне сврхе“.

Можемо, чак не превише критички или саркастично, рећи да синтагма „комуникациони прекршаји“ звучи претећи, а да је поље „сродних сврха“ онолико широко колико то пожели служба (државна или приватна) која тај закон и спроводи.

Директорка OFCOM-а, агенције државне канцеларије за комуникације, Мелани Доуз је тим поводом усхићено изјавила да је направљен значајан корак ка креирању безбеднијег онлајн живота за децу и одрасле у Уједињеном Краљевству. Сви се у агенцији осећају привилегованима што им је указано оволико поверење и предата им ова важна дужност, те да су сви и спремни да у праксу спроведу дотичне нове законске одредбе.

Једна од дотичних законских одредби даје OFCOM-у право да потражује и сакупља све врсте и, уопште, све потребне (њима) информације под претњом новчаних, па и затворских казни уколико компанија одбије да сарађује. Каже се на енглеском – fails to comply – значи, не само ако одбије, већ уколико и само не (успе да) испуни захтеве дотичне агенције.

А кад се каже информације, заиста се мисли на било какве информације и ова ставка је остављена недореченом и отвореном за најразличитија тумачења. Наиме, овај закон предвиђа да агенција може да захтева од било које особе да пружи било какву информацију у сврху спровођења или одлучивања било које функције закона о онлајн безбедности (страна 77: 87,1).

Закон даље предвиђа злочин преношења „штетних, лажних и претећих садржаја“. Претити неком је већ ван закона у Британији, тако да је једини новитет односи на штетне и лажне информације. Што каже Кит Најтли, уредник британског портала Оф гардијан, па и сама истина може бити „штетна“ по некога, а нарочито за елиту којој је циљ да себи приграби што више моћи и контролише незадовољни народ употребом немилосрдне и непоштене пропаганде. Најтли даље примећује да закон предвиђа да је слање поруке са лажном информацијом злочин (стр. 156) док су тога изузети медији масовних комуникација попут телевизија, новина и портала (стр. 157). Можда зато што су они у „државној“, или бар корпоративној служби?

На чистом српском то ваљда значи да, на пример, Жељко Митровић на ТВ Пинку може да прича шта хоће, а да било који грађанин Петровић иде право у затвор уколико у приватној преписци наведе информацију, став или изрази мишљење које агенција (OFCOM, у овом случају) сматра штетним или лажним итд.

Агенција, наравно, како смо већ видели, нема стриктно прописана правила и критеријуме које би примењивала у оваквим случајевима, већ се то имају тумачити… Да, ко ће то да тумачи и одређује? Закон не каже ништа о томе.

Ко је гледао сјајни немачки филм „Животи других“ (Das Leben der Anderen, 2006) о прислушкивачкој делатности источнонемачког Штазија над сопственим грађанима схватиће забринутост многих. Схватиће и они који нису гледали филм а разумеју шта значи спуштена песница цензуре.

Немачка цензура је и данас врло ревносна, имају ваљда дугу традицију, па је амерички публициста настањен у Берлину, Си Џеј Хопкинс, осуђен на плаћање казне у висини неколико хиљада евра или казне затвора због… објављивања твитова којима се релативизују и минимализују нацистички злочини. Дотичне твитoве можете видети овде па просудите сами. Изгледа доста бесмислено.

Описати Хопкинсов случај као бизаран или кафкијански је преслаба квалификација. Ако је ово релативизација нацистичких злочина, шта је онда оно било пре неки дан у канадском парламенту кад су аплаудирали припаднику СС дивизије „Галиција“? Шта је слање оружја оним Украјинцима са свастикама и мртвачким главама на униформама?

Си Џеј Хопкинс то назива „криминализацијом непослушности“, а његов енглески колега Ијан Дејвис то артикулише овако: „Власт мора имати неограничене могућности да нас затвара, да почини било који злочин који сматра нужним да одржи поредак. Власт стога мора да тражи, изолује и ућутка свакога ко доводи у питање њен ауторитет… краљеви, краљице, директори, вође, парламенти и сенати су одувек владали једним те истим механизмом – страхом“.

Можемо рећи да су ово екстремни случајеви и мишљења. Можемо. Али морамо исто тако приметити ране сигнале који се помаљају на обзорју. Не приметити, или занемарити их, може бити погубно.

Навео сам овде пример британског закона и немачке праксе. Да ли се можда такве рестриктивне мере спроводе и другде у свету? Бивша премијерка Новог Зеланда, дражесна Џасиндa Арден која се као премијерка залагала за само једну и то државну истину, сад нам са говорнице Уједињених нација поручује да је слобода говора оружје у рату и да је цензура неопходна како би се та иста слобода говора управо и заштитила! Ако вам се ова флоскула учинила бесмисленом, то је зато што и јесте бесмислена. Уз Џасинду, на подијуму Уједињених нација стоји председавајући, Антонио Гутереш, и понавља рефрен дезинформације, мис-информације, штетно, штетно…

Но, Џасинда је сада сишла са власти (новозеландске) и није више ни толико битно шта она прича. Мислим да је то погрешна претпоставка. Погледајмо пример бивше премијерке Финске Сане Марин која је добила посао у Институту Тонија Блера и која сада (наивно) каже да има више моћи него када је била премијер Финске. Чудни су ти путеви моћи, зар не?

Истовремено је и социјалиста Лула у Бразилу ушао у клинч са слободом говора. Министар правде у Лулиној влади изјављује да је „време саморегулације или одсуства регулације, време слободе говора као апсолутне вредности прошло, сахрањено је, нека то свима буде јасно“. „Лаж је истина“, је л’ тако оно беше код Орвела?

Канађани имају закон који треба да заштити грађане од следећих садржаја: тероризам, подстицање на насиље, говор мржње, дељење интимних снимака без одобрења, као и секс са децом. То се све чини логичним и нормалним док се мало дубље не загледамо и замислимо над ставком – говор мржње.

Премијер Канаде Џастин Трудо је камионџије који су протестовали назвао нацистима. Онда је, пре десетак дана, једног правог, расног нацисту у парламенту поздравио аплаузом. Зар то нису примери говора мржње? Да сам ја тако шта окачио на Фејсбук страницу, да ли би ме кривично гонили? Утамничили? Говор мржње је, дакле, једна еминентно политичка категорија и као таква се да инструментализовати, злоупотребити.

Британија је, дакле, добила закон о онлајн безбедности, Канада сличан закон C-18, a Европска унија има свој Закон о дигиталним сервисима.

Да видимо како то изгледа у пракси. Председавајућа парламентарног комитета за културу, медије и спорт, лејди Каролајн Дајниџ, бацила се на писање писама. Тако је она то схватила. Њен супруг је иначе заменик заповедника 77. бригаде британских војних снага. То је она бригада, основана пре неколико година, како би се борила против дез- и мис-информација. Војска (супруг, барон Ланкастер) против спољњег непријатеља а министарство (лејди Дајниџ) против унутрашњег. Уз то, лејди Дајниџ је изабрани члан доњег дома Парламента а лорд Ланкастер је доживотни члан горњег дома, Дома лордова. Моћна породична спрега, нема шта. Замислимо само њихово ћаскање за породичним столом уз вечеру и лепу боцу француског вина.

Каролајн дакле пише и шаље „ситне књиге“ Јутјубу, Рамблу, ТикТоку, Џи Би Њуз… свима који су објављивали радове злосрећног Расела Бренда (јавно, медијски оптужен за силовања). Писма су на званичној хартији британског Парламента и сва гласе исто, само се име примаоца мења и пар детаља

Садржај писма је отприлике овакав (препричавам): Пишем у вези са озбиљним оптужбама на рачун Расела Бранда који на вашој платформи, Рамбл (нпр.) има више од 1,4 милиона пратилаца… Иако Рамбл није креатор садржаја који објављује господин Бренд, забринути смо да би он од тога могао да оствари новчану добит… волели бисмо да знамо да ли Рамбл намерава да се придружи Јутјубу и онемогући господина Бранда да зарађује новац преко ваше платформе. Такође бисмо желели да знамо шта Рaмбл ради како би осигурао да креатори садржаја не могу да користе платформу за подривање добробити жртава неприкладног и потенцијално незаконитог… (писма ево овде).

Треба, међутим, похвалити директора видео платформе Рамбл (Rumble), Канађанина Криса Павловског који је одбио да се повинује жељама/наредбама/претњама британског комитета.

„Данас смо примили једно врло узнемирујуће писмо послато од стране председавајућег комитета у Великој Британији“, пише Павловски. „Треба међутим приметити да такве оптужбе против Расела Бренда немају никакве везе са садржајем који он објављује на нашој платформи. Јутјуб је демонетизовао (не може да наплаћује преко платформе) Бренда на основу медијских гласина. Рамбл се води другачијим вредностима. Ми смо посветили свој рад одбрани слободног интернета и тако ће остати“.

Храбро и принципијелно, нема шта. Свака част Крису Павловском и његовом тиму. Сад само треба пратити надолазеће притиске и нападе на Рамбл и Криса лично. Биће то занимљиво.

Каролајн Дајниџ је дакле узела на себе и свој комитет да одређује ко, где и шта сме да објављује и да од тога живи. Шта њен супруг спроводи у Авганистану, Ираку или Украјини, лејди Дајниџ спроводи у Великој Британији. Да поново напоменемо да Расел Бренд није осуђен ни за какав злочин. Против њега је подигнута координисана медијска хајка а држава (писмо на папиру парламента) је пожурила да покрене процедуру застрашивања и ућуткивања на чијем усавршавању, нема двојбе, ради већ извесно време.

Би-Би-Си-јев кореспондент за дезинформације, млађана Маријана Спринг, ћути. Чувени фект чекери ћуте. Зна се за кога они раде, носе исте дресове као и лејди Дајниџ, оне са државним грбом где се под државом не подразумева раја (гласачи, порески обвезници, грађани…) већ органи који оперишу из сенке или потпуног мрака.

Закон о онлајн безбедности је представљен јавности као најбољи могући начин да се заштите деца. А која то нормална особа не жели да заштити децу? Закон тако уђе на мала врата а онда почне да се шири и поприма своју, урођену му, канцерогену форму.

Замислимо само случај америчког сводника и шпијуна Џефрија Епстина. Самоубио се у затворској ћелији а да списак путника на његовим честим летовима на карипско острво није доступан јавности. На то острво је изгледа доводио и малолетну децу која су служила за забаву моћника. Знамо да је Бил Клинтон летео тим авионом на ту дестинацију 26 пута. Шта је са другима? Дајте имена, зар не треба заштити децу? Сваке године 8 милиона деце је отето од родитеља и установа.

Како каже канадски коментатор Вива Фреј, „ово нема никакве везе са Раселом Брендом. Ово је само изговор да владе широм планете могу да координирају са медијским компанијама освајање потпуне контроле интернета и ућуткају гласове противљења“.

И заиста, руско-британски политички коментатор Константин Кисин примећује да је у Британији прошле године ухапшено 3.300 особа због порука које су оставили на друштвеним мрежама. У Русији је тај број био 411, каже Кисин. А Русија има и више него дупло становника. Демократска Британија и ауторитарна Русија!

Закон о онлајн безбедности може лако бити инструментализован у сврху специфичних политичких агенди. То се догађа у тренутку када се стари политички систем растаче и распоред снага мења у корист мултинационалних корпорација које прождиру националне државне творевине и претварају их у своје сервисе. Грађанин и његови интереси не могу више бити адекватно заступљени на политичкој сцени. Последње што је грађанину остало су сопствени глас и илузија слободе. Уколико нам буде одузето право слободног говора, па самим тим и удруживања преко интернета, заћи ћемо у мрак можда без повратка. А како смо видели, то се не односи само на Британију, па ни на друге овде споменуте земље. Интернет је глобална појава, па ће и стега бити глобална.