Прочитај ми чланакШпигл је српској опозицији, намерно или ненамерно, открио име њеног (не)суђеног будућег лидера, јединог човека који својим ликом и делом може да их уједини под једну заставу и поведе до неке будуће изборне победе. Име које су они већ знали, али о њему нису размишљали на тај начин. Име Александра Обрадовића.
Немачки Шпигл објавио је прекјуче на свом сајту причу о српском узбуњивачу Александру Обрадовићу, који данас, надамо се, по војнички одбројава “нула-нула-ноћ” свог кућног робијашког стажа због откривања информација које су довеле до покретања афере “Крушик”.
ФОТО: Савез за Србију
Занимљив текст, не много дугачак, чији је аутор, позивајући се махом на писање наших медија (БИРН) и изјаве самог Обрадовића, а под насловом „Узбуњивач ставља српску власт под притисак“, богами лепо оплео по Вучићевој Србији, у којој се илегално тргује наоружањем и која је, како веле: “сушта супротност у односу на предивну слику западнобалканске земље која спроводи реформе, с којом председник АВ води кампању за приступање ЕУ”.
Новинар Кено Верзек још није поштено ни устао са столице и заклопио лаптоп, а Твитер у земљи Србији се усијао. Српски опозициони лидери и њихови сарадници, од којих неки гро радног времена проводе чучећи на тој друштвеној мрежи, скупљајући лајкове увек истих ликова уместо да јуре гласове по провинцији, брже боље су пренели писање Шпигла. Онако славодобитно, како то само ми умемо, баш ко да је Меркелова управо повукла амбасадора из Београда и послала Вучићу коњску главу са посветом.
А није. Ни близу.
Будући да нисам неки познавалац немачког, изузев оно пар фраза из партизанских филмова (шнеле-шнеле, аусвајс-бите, цвај партизанен шлафен ин кукурузен…), замолио сам оне који јесу да ми мало боље растумаче шта заиста пише у том штиву. У редовима, али и између њих. Пошто, да простите, домаћим медијима и њиховим преводиоцима нешто и не верујем на реч.
Оно што текст у Шпиглу имплицира није то да Европи као цивилизованом друштву не треба власт какву имају Срби, већ да им не треба Србија, таква каква јесте
Оно што сам открио било је прилично разочаравајуће, са становишта српске опозиције гледано. Али и ове државе, ан женерал. Наиме, иако се у Шпигловом тексту наводи да је Србија земља убога, у којој власт, склона корупцији, шиканира све који мисле супротно, његова суштина и оно што имплицира није то да Европи као цивилизованом друштву не треба таква ауторитарна власт, већ да им не треба Србија, таква каква јесте, са блиском историјом какву има.
“Чак и за време диктатора Милошевића, када је Вучић био веома ратоборни министар информисања, Србија је била једна од највећих база за илегално кријумчарење оружја у Југоисточној Европи. Ништа се није променило у међувремену. Због тога Србија, кандидат за ЕУ, представља безбедносни ризик који не би требало потценити“, дословце пише у тексту Шпигла.
Па, сад…Ономе ко заиста жели да разуме, а не да залуђује около себе и друге, прикупља “срца” и оне курчеве “палчеве” по друштвеним мрежама, њему су ствари кристално јасне.
Шпигл нам, истина индиректно, али зато врло сугестивно, поручује да су врата ЕУ за Србију до даљњег затворена. После Брегзита и низа афера, закључно са ставовима неких чланица (првенствено Француске) да се даље проширење стопира док се ЕУ из темеља не реформише (што су на својој кожи већ осетиле Македонија и Албанија), јасно је да ће Србија наредну деценију Европи служити искључиво као главни избеглички контејнер за мигранте који долазе са Истока.
Разуме се, нико нам то неће отворено рећи, али ко није у стању да растумачи тако очигледан “говор тела” европских емисара, тај не треба ни да се бави политиком.
Наравно да ће ЕУ наставити да маше слатком шаргарепом пред очима српских политичких првака, режимских и опозиционих (који су се листом изјаснили за ЕУ као једину и тако себи ускратили друге алтернативе), држећи их у стању хипнотисаног телета пред шареним плавим вратима посутим жутим звездицама, спремне да и даље чине уступке који Европљане не коштају ништа, ако у буџет не рачунамо шупља обећања. И није им замерити због тога. Мислим, Европљанима. Ко је, јелте, луд да пропусти такву прилику?
Колико смо Европи, тачније Немачкој, важни у овом тренутку, говори и чињеница да се аутор текста у Шпиглу, магазину који је чувен по истраживачком новинарству, није потрудио чак ни да плати карту до Србије и на лицу места прикупи чињенице, него га је написао угодно заваљен у своју новинарску столицу, негде у хладном Хамбургу. Мало сурфа по интернету, један телефонски позив у Ваљево, и…ето га.
Шпигл нам, истина индиректно, али зато врло сугестивно, поручује да су врата ЕУ за Србију до даљњег затворена и да ће Србија наредну деценију Европи служити искључиво као избеглички контејнер за мигранте који долазе са Истока
Исувише нискубуџетно да би иза тога стајале некакве озбиљне намере Бундес републике, бар гледе онога што би желела српска опозиција, која ће, ако овако настави (живи били па видели), за ЕУ и даље представљати монету за поткусуривање са Вучићем, средство притиска којим ће га разни Меркели и Мекалистери терати да испуни обећања која је дао у вези Косова. И ко зна чега још…
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 17, 2019
Једини који то изгледа не капирају јесу српски опозиционари. Али ок, да им не потапам баш све лађе, имам за њих и једну добру вест…
Шпигл можда није најавио боље дане за српску опозицију, бар у смислу третмана који Вучићев режим има код тамошњих власти, али јесте нешто друго. Он је, чак из Немачке, приметио оно што српска опозиција, тушта и тма новокомпонованих странака и лидера, није успела да провали са Теразија.
Шпигл је српској опозицији, намерно или ненамерно, открио име њеног (не)суђеног будућег лидера, јединог човека који својим ликом и делом може да их уједини под једну заставу и поведе до неке будуће изборне победе.
Име које су већ знали, али о њему нису размишљали на тај начин. Име Александра Обрадовића.
Узбуњивач из “Крушика”, наиме, идеалан је камен темељац за будућу уједињену опозицију јер, за почетак, као својевремено Коштуница, има неукаљану биографију и свакако изазива најмање излива ега и сујете код осталих лидера опозиције, који би се пре поубијали него да један другом дају примат.
И на само због тога, наравно…
Поред сујете, опозиција би, пре него ли покуца на Обрадовићева врата, требала да се одрекне и неких суманутих идеја, попут оне о изласку на изборе у “неколико колона”
Ако је Коштуница био скромни политичар академских назора, лишен талента за самопромоцију и богаћење, те, као такав, у друштву Ђинђића, Батића, Човића и других лидера ДОС-а био идеалан избор за противкандидата Милошевићу, онда се Александар Обрадовић својом храброшћу и личном жртвом без интереса намеће као савршен кандидат за ово време и прилике.
Бар док Новак Ђоковић не покупи још тих неколико пехара који му недостају и не окачи рекет о клин.
Опозиционари би, уколико буде разума међу њима, колико сутра, ако Тужилаштво одлучи да укине кућни притвор Обрадовићу, ттребали да покуцају на његова врата и предложе му оно што сам горе, у кратким цртама, изложио.
Наравно, поред сујете, опозиција би, пре него покуца на Обрадовићева врата, требала да се одрекне и неких суманутих идеја, попут оне о изласку на изборе у “неколико колона”, јер је сваком са три грама мозга јасно да тако распарчани немају никакве шансе на изборима са овако мотивисаним непријатељем, који не ризикује само да изгуби власт, него и много више од тога.
Ајмо даље са прилозима тези о Обрадовићу као јединој нади опозиције…
Обични људи, који нису пулени ниједне странке а не миришу овај режим, очајни су и полако губе наду. Ти и такви, после серије заблуда, траже светло на крају тунела, ново лице које би их тргло из чамотиње. Актуелни лидери опозиције то сигурно нису. И што време више протиче – то ће мање бити. Али Александар Обрадовић јесте. Он је тај који би могао на биралишта да изведе ону критичну масу успаваних и неодлучних.
Тако уједињена опозиција, са Обрадовићем на челу (не обавезно и као носиоцем листе и кандидатом за премијера) и још неколико неукаљаних људи, попут судије Мајића, у првим редовима, могла би јасно и гласно Вучићу, Западу, али и Истоку, да стави до знања под каквим условима пристаје на изборе, али постави и друге захтеве који нису директно везани за гласачки процес.
Притисак на режим би у том случају порастао, а врло је вероватно да би и “међународни фактори” схватили да пред собом коначно имају озбиљну снагу, са којом морају да седну за сто и разговарају, а не разбијену војску чије посвађане лидере замајавају одвојеним ручковима по кафетеријама београдских амбасада.
У таквом једном расплету није чак пресудно ни да ли ће таква опозиција изаћи на изборе или не. И једно и друго може да буде wин-wин ситуација.
Како? Па, лепо.
Ако се одлуче за бојкот, у парламенту ће остати само посланици СНС и СПС што ће Скупштину учинити практично неважном и секундарном у политичком животу Србије, а опозицији отворити нове путеве борбе.
У случају евентуалног изласка на изборе, наравно под условом да се стекну иоле нормални услови за то, идеални сценарио је сваки резултат који би СНС оставио испод 50% посланичких мандата.
Јер, онда остаје Дачић. А сви знамо ко је Дачић…
