Pročitaj mi članak
„Моји Козарчани су били упорни као Руси, док су Руси, замислите, стално питали: у ком је правцу Берлин? Циљ им је био само један – главни град Немачке“, – сећа се у интервјуу за „Глас Русије“ српски ветеран Другог светског рата, носилац медаље „Партизанска споменица 1941. године“ Раде Кевић.
Раде Кевић је рођен у Пискавици, сада је то територија Републике Српске, близу планинског ланца Козара. Од почетка рата он се налазио у редовима Народно-ослободилачке армије Југославије. Његов пут је повезан са 1. Крајишком пролетерском ударном бригадом.
21. маја 1942. године формирали смо ту бригаду. Било је јако много оружја, заробили смо доста ратне опреме, тако да је сваки сељак личио на правог ратника и борца. Чак је и Врховни командант Тито, када је дошао у Босанску Крајину и видео постројену војску, рекао да је то права војска и да се поноси њом.
Прва Крајишка бригада је учествовала у битци за Козару у западној Босни. После ње је уследела казнена операција Немаца и усташа: најмање 35 хиљада цивила је погинуло, многи су се нашли у концентрационим логорима, где их је чекала иста судбина. Међутим, после тог југословенског Хатина дух народног отпора је коначно ојачао, – каже Раде Кевић.
Један од догађаја у историјату Крајинске бригаде, који је запамтио ветеран, то је август 1943. године, када су југословенски борци озбиљно „поломили крила“ непријатеља на аеродрому Рајловац близу Сарајева.
Била је река Миљацка која је излазила из Сарајева. Та река је била пуна муља и, што би се рекло, фекалија. И ми смо морали њу прегазити ту где је она била јако непријатна, јер ако би ишли ближе Сарајеву, онда би нас опазили. Ми смо спалили 35 авиона, а десет смо оштетили. Хитлер је тврдио да је уништио партизане у Југославији и да само хватају још појединце и мале групице. Међутим, ми смо то грдно демантовали, попалили смо им авионе и доказали да има још партизана!
Први сусрет с Црвеном Армијом је одржан већ у Србији, 1944. године. Уз помоћ Руса смо заузели Смедерево, а затим смо „братским напорима“ ослободили и Београд, – сећа се Раде Кевић.
Осећали смо љубав и усхићење када смо се срели са Русима после толиких година битке, у којој смо били увек усамљени без јачег оружја, само са пешадијским оружјем. Није било границе љубљења, весеља. Ми смо сањали тај сусрет. Нисмо знали да ли ће уопште доћи до тога, да ли ћемо преживети, да ли ће остати који жив од нас, па да види Русе.
Вест о капитулацији Немачке, Раде Кевић и његови другови дочекали су у малом селу на југословенско-аустриској граници. За мене је то био дан радости, слободе и… одмора од рата, који није узимао у обзир ни непроспаване ноћи, ни тешке планинске походе, – каже Раде Кевић.
Савремене покушаје оправдања злочинаца он не прихвата, у том смислу закон о забрани рехабилитације фашизма, који је неколико дана пре Дана Победе потписао Владимир Путин, сматра правилним.
Није модерна она Европа која поново иде ка фашизму и која жели да се поново стварају онакви логори…
Ја никако то не прихватам и мислим да ниједан поштен човек који је прошао све страхоте Другог светског рата не жели рехабелитацију нацизма, и то је Путин добро урадио. И ја желим да пошаљем поруку младим генерацијама да се не дозволе никако више да фашизам икада дигне поново главу.
Колектив „Гласа Русије“ срдачно честита официру Радету Кевићу празник! Хвала Вам, Победитељу!
