Прочитај ми чланак
(Б92)
Почетком априла 2013. године издавачи научних часописа укидају приступ нашим научницима. Не ради се о априлској шали. Разлог је неплаћена претплата од стране Министарства просвете, науке и технолошког развоја.
Оставимо са стране питање како је до овога уопште могло доћи и позабавимо се питањем шта су ови сервиси, коме највише значе и повуцимо паралелу шта би био еквивалент овом губитку приступа у другим областима.
Кроз пројекат КоБСОН (Конзорцијум библиотека Србије за обједињену набавку) држава Србија је од 2001. године обезбеђивала својим академским грађанима приступ иностраној стручној литератури и научним часописима. Тиме је оптимизовано плаћање приступа научним публикацијама, зато што постоји једна и јединствена институција кроз коју се уплаћује претплата а онда је све научне институције користе. Између осталог, то значи да је држава Србија плаћала годишњу претплату научним издавачима.
Ове године те уплате су изостале. Како су саопштили на званичном сајту КоБСОН-а:
– „Највећи број издавача је на основу дугогодишњих коректних односа продужио електронски приступ својим часописима за додатна три месеца. На жалост, та три месеца су прошла и многи издавачи ће постепено укидати приступе. Од почетка априла то је учинио и Оxфорд Университy Пресс“.
Како ниједно од министарстава које је могло да се огласи по овом питању – Министарство просвете, науке и технолошког развоја, Министарство здравља, Министарство културе и информисања – огласило се Друштво за промоцију и популаризацију науке (ДППН).
„ДППН је кроз акцију СаДА за науку промовисао потребу за Министарством науке као посебним министарством након што је исто припојено Министарству просвете у марту 2011. године. Сматрамо да се Министарству науке ( да је остало независно) оваква грешка не би поткрала с обзиром да је у питању ствар од суштинског значаја за нашу научну заједницу.“ – каже се у саопштењу ове организације која се труди да наука буде доступна свима.
„Први на листи угрожених у новонасталој ситуацији – научници – нису снобови који би да уместо дневне штампе уз јутарњу кафу на послу читају научне часописе, већ су радници којима је ово једно од ретких средстава потребних за рад које им је држава ставила на располагање. Већ годинама су средства која држава улаже у науку најмања у региону, такође новца намењеног за комуникацију са осталим научницима кроз конфреренције, семинаре и сличне посете је све мање и мање, те је једини преостали начин да се стекне увид у рад других колега онај кроз писану реч.“ – саопштава ДППН.
Други на удару су сви они у индустрији који би нешто од нових научно технолошких достигнућа могли да искористе. Чак иако претпоставимо да се у Србији нашао неко ко је закључио да Србија као мала не треба да се бави науком већ само да користи нечије готове производе – последице истраживања у неким другим земљама – како сазнати да постоји нови метод којим бисте убрзали или унапредили прозиводну линију уколико су вам одузета једина средства информисања?
Трећа и можда најбројнија група директно угрожених оваквом одлуком су студенти. Студенти готово свих факултета универзитета у Србији, већ током основних академских студија немају неопходну литературу на српском језику већ се у свом учењу и напредовању ослањају на КоБСОН и приступ иностраним издањма.
У антерфилеу се налази објашњење шта би за нека од других министарстава Републике Србије значило гашење приступа иностраним издавачима.
Ови еквиваленти настали су под претпоставком да се државни врх водио логиком “Шта ће научницима у Србији приступ научним радовима иностраних истраживача – доста им је што смо им дали новац да се баве том својом науком”, кажу у ДППН.
Еквиваленти
Министарство унутрашњих послова
Укинути приступ Интерполу – зашто би знали како се неко изван Србије бави криминалом – ми имамо своје случајеве које ћемо ми, на наш начин да решимо, не желимо да “преписујемо” од других!
Министарство омладине и спорта
Замислимо да сви спортисти уче правила игре, али никада не гледају утакмице, већ све технике откривају на личном примеру и кроз своје лично бављење спортом.
Министарство културе и инфромисања
Еквивалетно би било улагати у одржавање споменика културе, на пример музеје, али онда их склонити од очију јавности – не дозволити приступ култури. Одакле у ствари можемо видети да је ова одлука последица дугогодишњег деловања Владе Републике Србије на примеру Народног музеја затвореног више од деценије, видимо корене оваквог размишљања.
„Што се тиче министарства информисања, оно је такође директно погођено оваквом одлуком државе, с обзиром да новинари који би извештавали о науци сада на располагању имају само непоуздане изворе информисања. На жалост научно новинарство је у Србији непознаница па се и до сада, са могућношћу коришћења поузданих информација, о науци писало врло штуро и чешће псеудонаучно.“ – појашњавају у саопштењу из ДППН.
