Pročitaj mi članak
Чињеница да једну страну троугла византијско – руског породичног порекла Ивана Четвртог Васиљевича ,,Грозног’’ (владао од 1547. до 1584. године, а од противника, неистомишљеника и злонамерних тако прозван), цара свих Руса, затвара српска линија, мало је познат нашој широј јавности. Управо српска генеалошка карика Иванове мајке Јелене Глинске, повезује његове корене са нашим средњовековним династијама: Немањићима, Лазаревићима, Бранковићима, Дејановићима и Јакшићима чији је она директни изданак. Њен син, у четвртом родословном колену, потомак је чувеног војводе Ђурађа Бранковића, Јакше.
РУСИЈА У ДОБА ИВАНА ЧЕТВРТОГ
Још 1519. године папаска курија позива Василија Трећег, оца Ивана Грозног, ,,да за своју отаџбину цариградску постоји и да иступи ,, ради општег хришћанског добра против хришчанског непријатеља Турчина, који држи наслеђе цара све Русије ’’.
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ
Српски гени руског цара Ивана Грозног (1)
Након смрти оца, трогодишњи престолонаследник, Иван Четврти, нашао се у бурним и бременитим околностима регенства своје мајке Јелене Глинске – Јакшић и њеног љубимца, кнеза Обољенског, које је трајало свега пет година. Године 1538. Јелену Глински свирепо су отровали бољари.
,,Иза тога настаје деветогодишња, чисто бољарска управа која није водила много рачуна ни о великом кнезу, ни о његовом васпитању, ни о земљи. Са много горчине помињао је касније Иван своје детињство – свирепе борбе које су се водиле у његовој околини и пред његовим очима, заувек су удариле нарочит печат на његову личност и душу’’ – записује у ,,Историји Русије’’ предратни историчар Алексеј Јелачић.
,,Траг детињства’’ ускоро ће осетити најзначајније кнежевске и бољарске породице, Иванови саветници и дворски службеници, а међу првима њихов вођа Андрија Шујски, убијен по налогу тринаестогодишњег Ивана 1543. године.
,,Ту, пред гомилом најмоћнијих руских бољара, буде до тада неприкосновени кнез Андрија Шујски од побеснелих паса страховито измрцварен, а онда и растрган на комаде” (Жељко Фајфрић). Ако не већ тада, а оно деценију касније цар ће заслужити надимак Грозни или Страшни ,,који је у почетку требао да одражава његове особине као моћног владара, а не као неког ко шири страх и терор’’.
ИВАН ЧЕТВРТИ И ХИЛАНДАР
Свестан српског порекла Иван Четврти беше и велики приложник српским манастирима, посебно манастира Хиландара. Услишивши молбе игумана Пајсија 1550. године заузима се код султана да дâ светосавској лаври извесне олакшице, дарујући и сам богато српско-атоско братство омогућивши светогорским подвижницима да сакупљају помоћ по васцелој Русији.
Године 1558. руски моћник даривао је црнорисцима Милешевске лавре сребрну чашу са ћирилично искуцаним натписом на рубу, тзв. кољивљчу.
Једно време вредан дар чуван је у ризници манастира Кувеждина.
Посебном повељом из 1571. ,,руско-српски” монарх поклања Хиландарској лаври и предворје у Москви чиме стиче епитет и статус ,,четвртог ктирора и обновитеља” светосавско-симеоновског православног здања.
Личности које се, нешто касније, групишу око цара јесу ,са ретким изузецима, људи скромног порекла као Скуратов-Бјељски, назван Маљута (вођа опричника, прве тајне полиције коју је створио Иван Четврти ). Развратни и грабљиви они потпирују цареве рђаве и изопачене склоности. У таквој средини смишља он план да уништи племићку групу кнежевића’’ – пише други руски историчар Павле Миљуков.
Западноевропски писци – хроничари тог доба, али и неки Руси, творци мита о немилосрдном тиранину, манипулатору, безкрупулозном убици, шизофренику ,,који је имао ужасне нападе беса’’, деценијама и вековима су на свој начин и својом аргументацијом осликавали владавину Ивана Четвртог Васиљевича створивши ,,гомиле лажи’’ и ,,псеудоисторијске лекције’’ у чему су предњачили принц Андреј Курбски, Ханс Штаден, језут Антонио Посевини који је дошао у Русију ,,да покуша да увуче Москву у крило западне цркве’’, затим Таубе, Крузе, Хорси.
Научна неутемељеност, машта и клевете ових хроничара отишле су толико далеко ’’тврдећи’’ да је руски самодржац у Новгороду војском својих стрелаца побио 700.000 људи, при том занемарујући изнад свега демографску чињеницу ,,да се у свих 150 градова тадашње Русије не би могло сакупити ни половина од тог броја наводно побијених, јер је Новгород, други град по броју становника иза Москве, бројао око 26.000 људи’’- тврди у својој ,,Апологији цара Грозног’’ руски историчар Вјечеслав Мањагин и додаје да је ,,свако од њих као савременик описаних догађаја имао сопствени разлог да мрзи цара и да га оклевета. Они су своје памфлете писали далеко од места збивања – у Пољској и Немачкој’’.
Руском историчару се апологетски придружује наш стручњак Дејан Танић цитирајући Николаја Карамазина код кога ,,јасно стоји да су они (становници Новгорода-прим. аут.) помрли од епидемије, куге и глади. Штавише, умрли су после Ивановог одласка из Новгорода’’.
Цитирани Алексеј Јелачић у свом делу епизоду око Новгорода описује овако : ,,Године 1570. цар је отишао у земље новгородске – да казни своје ,издајнике’; више места било је опљачкано и опустошено од стране цареве хорде. Али су најгрознији покољ и пљачка изведени у самом Новгороду’’.
Још једна епизода, породичне трагедије Ивана Четвртог Васиљевича, укрстила је научна копља критичара и апологета – ,,синоубиство’’ у Кремљу 9. новембра 1581. године. Аргументација првих поново поткрепљује тезу ,,ужасних напада беса царевих’’ када се ,,посвађао са својим сином (такође Иваном, рођеним у браку са Анастасијом Романовом – прим. аут. ) и у жару убеђивања ударио га по глави својим дрвеним штапом. Иван је после неколико дана умро’’. Поново руски историчар Мањагин, вапећи, оспорава ову чињеницу: ,,Каква мрачна трагедија, каква апотеоза (обожавање) злочина, каква снажна слика и каква лаж у сваком слову. Једини истинит податак јесте да је тај царевић заиста умро у новембру 1581. године’’.
,,Немајући унутрашњег мира, ни политичког, ни личног, мучен страхом и грижом савести, физички и морално болестан и преуморан умро је за време једне шаховске партије 18. марта 1584. године. Мислило се једно време је отрован, али је много вероватнија његова природна смрт’’ записао је у последњим реченицама о ,,српском потомку ” Алексеј К. Јелачић у свом капиталном делу ,, Историја Русије ”.
(Kraj)
