Pročitaj mi članak
Чињеница да једну страну троугла византијско – руског породичног порекла Ивана Четвртог Васиљевича ,,Грозног’’ (владао од 1547. до 1584. године, а од противника, неистомишљеника и злонамерних тако прозван), цара свих Руса, затвара српска линија, мало је познат нашој широј јавности.
Управо српска генеалошка карика Иванове мајке Јелене Глинске, повезује његове корене са нашим средњовековним династијама: Немањићима, Лазаревићима, Бранковићима, Дејановићима и Јакшићима чији је она директни изданак. Њен син, у четвртом родословном колену, потомак је чувеног војводе Ђурађа Бранковића, Јакше.
Софија Зоја Палеолог
С очеве стране разгранато породично порекло сеже до сјаја и достојанства Ромејског (визнтијско ) кроз који су поново уткане златне нити српства. Наиме, његов деда, велики московски кнез Иван Трећи оженио се 1472. године наследницом византијског престола Зојом (Софијом) Палеологовом, унуком последње и једине византијске царице – Српкиње, Јелене Драгаш Дејановић. Била је уједно синовица последњег ромејског автократора Константина Палеолога – Драгаша.
Брак је осмислила папска дипломатија уз директно ангажовање кардинала Висариона, иначе пореклом Грка. Наиме, несрећна византијска принцеза је након 1460. године и пада Морејске деспотовине њеног оца Томе Палеолога под Османску власт, породично избегла у Рим, нашавши се под ,,покровитељством” папе Павла Другог.
Ангажовањем неких грчких и венецијанских пословних људи (трговаца) московском кнезу Ивану Трећем је послата порука с брачном понудом иза које је стајао један ,,шири пројекат’’ западноевропске дипломатије за цео наредни век, да се преко ове брачне везе Русија приволи католичанству. Касније ће удворице московском самодршцу говорити како му је ,,Софију послао управо Бог”, а за њу су писали ,, да је изданак царског дрвета које је некада својом сенком покривало све православне хришћане”.
Дочек принцезе рођене у порфири био је величанствен. Софија је из Рима допутовала до Либека, а одатле морем до Равела. У Пскову, Новгороду и другим градовима на путу до Москве приређивали су јој велелепне пријеме.
,,Венецијанско веће је са своје стране подстакло Ивана Трећег на мисао о његовим правима на наслеђе византијских царева, које је освојио заједнички непријатељ свих хришћана тј. султан, јер су наследна права на Источно царство природно прелазила на московског кнеза силом његовог брака’’ – закључује група руских аутора у ,,Историји дипломатије’’.
Иван Трећи, ослободилац и ујединитељ руских земаља узео је византијски грб са двоглавим орлом, увео у Москви компликовани византијски дворски церемонијал и преузео вођство над хришћанским, православним Истоком.
,,Руски кнез под утицајем жене почиње себе помало нападно сматрати главом православља, али и наследником византијских царева. Софија се одмах почела потписивати са ,,царица Византије” чиме је јасно дала папи до знања да од његове замисли нема ништа, пише Жељко Фајфрић у делу ,,Руски цареви”.
Са Софијом су тих времена у Москву допрли и понеки одјеци Ренесансе. Беху предузети радови на улепшавању резиденције московских владара; обновљени су неки храмови, а све по замисли и упуствима знаменитог болоњског архитекте Аристотела Фијоравентија, који је са собом довео велики број, понајвише италијанских мајстора. Фијоравенти је радио и на преуређењу руске војске с техничке стране, учио московске Русе да праве цигле и да пеку креч.
Посебно треба поменути Павла Босија из Ђенове који је московском самодршцу успео да излије огромни топ звани: Цар пушка који је стајао у Кремљу. Тај топ никада неће пуцати, јер због величине није ни могао, али је зато увек показиван (с очигледном намером исказивања моћи руских суверена) страним посланицима.
Није могуће, измерити Софијину улогу ни у наредним ратовима против Монгола. Летописци тврде да је она непрестано вршила притисак на Ивана Трећег да се коначно отресе завојевача, стално га питајући : ,,Хоћу ли ја још дуго бити робиња монголског хана?”.
Многи су склони да тврде да је Софија од Ивана Трећег начинила тако самосталног владара и да га је она научила да ,,проникне у тајну самовладања”. Можда и због историјске улоге ове византијске принцезе међу Русима формулисана је пророчка максима да је Цариград, ,,Нови Рим’’, заменила Москва, ,,Трећи Рим’’. У том смислу старац – калуђер Фотије формулише, већ за владавине њиховог сина Василија Трећег, око 1514. године ову теорију врло прецизним речима: ,,Два су Рима пала, Трећи Рим стоји ; четвртога неће бити’’.
(Наставиће се)
