Pročitaj mi članak

SRPSKA CRKVA U PRIZREN U OPASANA BODLJIKAVOM ŽICOM: Turci su je pretvarali u džamiju

0

U srcu Prizrena, u zidove jedne svete građevine urezana je, reklo bi se sva patnja sprskog naroda na Kosovu.

У питању је назнаменитија средњовековна грађевина у Призрену, црква Богородица Љевишка.

Већ с првим погледом на њу чини се као да сте пред капијама неког затвора. Она самује у престоници Душановог царства, отетом од његовог народа, покореном и застрашеном…сама, стешњена међу околним зградама, као да чека неко боље сутра за све нас.

У некаквом контејнеру косовски полицајац мотри на нашу светињу. Сам. Само један полицајац чува је од могућности новог разарања, као да није већ довољно била уништавана.

Бодљикава жица, сува и хладна штити је од вандала.

Постављена је да отера њих, да застраши. Ипак, она српски народ покорава из дана у дан…делује као да су маске пале, као да су опасане жице какав симбол неке нове окупације…

Да још тужније буде, верници изнутра слободу гледају управо кроз те решетке и бодљикаву жицу… јер, да се разумемо, слободе овде одавно нема…

Она је симбол свега што слобода није.

Покоравана је више пута, а и даље поносно, у име својих ктитора, пркоси злоби, времену, ударима, јако попут хероја са штитом.

Ова света велелепна грађевина подигнута је на темељима византијског храма. Оно што се у њој данас може видети подигао је њен ктитор краљ Милутин, у периоду од 1307. до 1309. године.

Црква је посвећена успењу пресвете Богородице и била је саборни храм све до доласка Турака негде око 1750. године који су је претворили у – џамију.

Црква је, кад су је претварали у џамију претрпела бројна оштећења. Целом површином излупана је чекићем, па премалтерисана.

У време Османлија, било је Турака који нису хтели ни смели да оскрнаве лица и очи светаца на фрескама, па су зато управо ти делови сачувани.

Оставили су они ипак и свој печат.

Ту се, преко фрески налази и натпис који је урезао један турчин, „зеницо ока мога, гнездо лепоте твоје, почасти нас с уласком, ово је кућа твоја“ ли у буквалном преводу „у оку моме станује твоја лепота“.

Кад су оскрнавили све фреске, ни једну не сачувавши, црква је премалтерисана.

Годинама и годинама касније, кад су реастауриране фреске, испод малтера су нађене фреске управо из времена краља Милутина.

Муком је враћено што се вратити могло. Рестаурација је трајала 20. година, а она је колико толико – вратила своју душу.

Иако је од доласка НАТО на Косово и Метохију 1999. године под заштитом немачких војника, још једном је ова црква тешко страдала.

Године 2004. дана 17. марта нападнута је од стране албанских вандала.

Гађана је из ватреног оружја, а потом и запаљена.

Лица светаца унутар цркве сада покрива гареж, само делимично очишћен, да се фреске не би уништиле.

Кад падне киша, унутра је кажу, веома тешко дисати због тешког мириса гарежи…увукао се мирис те паљевине у зидове, и не напушта је ни више од деценије касније.

Црква Богородице Љевишке је 2006. године стављена на Унескову листу светске културне баштине, као део ансамбла средњовековних споменика на Косову.

Иако је она бисер српске средњовековне баштине, она самује, а само је најодважнији Срби, који се дрзну – дођу да је посете.

Њена самоћа се, када овде дођете, веома јако осећа. Боли. Као неми прекор некаквог немоћног бића.

То биће трпи. Кроз њене се прозоре гледа на бодљикаву жицу. Ка небу. Ка слободи. А од ње ама баш ништа не зависи…

Поставља се само питање – докле?