Pročitaj mi članakSvedoci smo pozorišnih predstava koje svakodnevno odvlače pažnju javnosti momentu u kome će Srbija prihvatiti nezavisnost takozvane države ”Kosovo” davanjem istoj stolicu u Ujedinjenim nacijama.
Поред огромног броја проблема који притискају наш народ, од имплантације миграната у наше друштво, преко скандала о обавезној вакцинацији деце, до најновијег поскупљења нафтних деривата које ће довести и до поскупљења осталих животних намирница, медији у Србији се баве естрадом, ријалитијима и сигуран сам произведеним скандалима који у њима настају. Штавише и одређене политичке странке учествују у овом пројекту ”замлаћивања” народа разним намерним испадима чиме купују још један дан у коме народ остаје у незнању. Пример председника и његовог одласка на састанак са Ангелом Меркел је најбољи пример тога.
Огроман број медија, чак и оних опозиционих је апостроф бацио на његово одбијање да руча са немачком канцеларком тобож од бриге за Косово и Метохију, а само неколицина се осврнула на стварну симболику те посете у којој је Александар Вучић фактички поручио да Косово и Метохију морамо признати као државу нагласивши да нам је Немачка главни спољно политички фактор. Те две изјаве, које су криминалне, морале би довести не само до осуде домаће јавности и захтевима за подношење оставке већ и озбиљне протесте широм Србије. Међутим утицајем медија, разноразних аналитичара и вечитих душебрижника главна вест је била ”шницла” коју председник није појео.
Јасно је да је целокупан политички систем са једне стране постигао консензус о признавању независности ”Косова” и преко својих уиграних медија из дана у дан припремају јавност на прихватање те њихове реалности. ”Сиротињом је најлакше манипулисати” је постала свакодневност политичке праксе у Србији чиме се на најбољи могући начин свест људи сужава и усмерава ка чистој егсистенцији и преживљавању изузимајући било какву друштвено социјалну црту коју сваки народ напросто мора имати.
На основу свих ових чињеница, које свакако отежавају борбу за национални интегритет као и опстанак Србије у данашњим границама, намеће се једино могуће решење у виду свакодневних протеста, са јасно одређеним циљевима, који би прерасли у стратегију опстанка српског националног бића на овим просторима. Услов оваквог вида борбе је свакако изостанак и недопуштање било којој политичкој странци узимања учешћа у организацији оваквих протеста и на тај начин очувања идеје која мора остати чиста и народна. Уједињење, саборност и слога морају бити носиоци будућих дешавања на улицама градова широм Србије.
Не сме се дозволити нови 5. октобар у којем би Запад преко домаћих политичара опет довео исте играче који се у нашем политичком животу неуморно смењују већ тридесет година, са истим циљем, а то је коначан пораз српског бића преко уништавања ”мита о Косову и Метохији” чиме би овај народ дефинитивно постао миноран чинилац политике и обитавања на Западном Балкану. ” Не дај Боже да се Срби сложе” постала је клетва овог народа симболизујући сталне разлике које нам се намећу са стране, а ми их обилато прихватимо и користимо једни против других. ”Само слога Србина Спашава” мора постати циљ ове борбе у којој ће народ окован деценијским неправдама подићи свој глас, организовати се, и по ко зна који пут у нашој историји уздићи се и покренути.
Иза ”кулиса” свакодневних представа рађа се сигуран сам идеја, снага и одлучност која ће покренути наш народ. Из низа појединачних деловања и акција преко одређених протеста, откривања аномалија садашњег друштва покреће се нешто ново. Нешто што ова власт, а и целокупан политички систем не препознају, а тиме и не могу то да спрече. Оно што ће на улицама широм Србије у мају ове године продрмати успавани српски народ и подсетити га да ми нисмо и никада нећемо бити робље у својој земљи. Још једном ће се дићи сељак и радник, студент и професор,син и отац у одбрану своје земље и подсетити како цео свет тако и домаће издајнике да је Србија нешто више од онога чиме нас сматрају. На крилима тих промена сигуран сам из народа ће исклијати неки нови људи који ће својим ставовима, интелигенцијом, образованошћу, храброшћу и посвећеношћу врло брзо опоравити земљу и вратити је на место где и припада.
Породица, војска и Црква свакако јесу кроз историју били стубови српског друштва, институције које су имале највеће поверење нашег народа. Кроз системско урушавање истих Србија је и остала огољена, препуштена домаћим и страним ”предаторима” на милост и немилост. Упркос свакодневним и све суровијим ударима на ове делове друштва, одређени број часних људи је кренуо у одбрану истих, одбијајући притиске,са огромним жртвама не желећи да се предају. На народу је да тај бунт препознају и укључе се у ту борбу а на свима нама да приђемо народу и затражимо његову помоћ. Сигуран сам да неће бити лако а уосталом када је па било али сам такође сигуран да ће српски народ препознати моменат у коме ће морати да устане и каже НЕ а тај моменат је све ближи и ближи. И баш из свих горе наведених разлога намеће се следеће ”НЕМА ПРЕДАЈЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ”.
