Pročitaj mi članak
Махмуд и Али већ две недеље спавају под ведрим небом, крај Центра за азил у Боговађи. Ствари су им на сувом и сигурном, а за то што се дешавало да они у сну покисну, не маре много. Преживели су, кажу, много горе ствари. Голгота ова два млада Сиријца започела је још у домовини, а наставила се паничним бегом од рата.
Преко Турске и Грчке, из руке у руку бездушних кријумчара, обрели су се у Србији. Разговарали смо са њима јуче, а можда су већ данас нестали без трага и домогли се Европске уније. Пред собом имају само једну слику – бољи и мирнији живот. То је, кажу, вредно сваке цене.
– Служио сам војску, а онда су се распламсали сукоби. Нисам желео да ратујем и убијам – започиње Махмуд (29) причу о својој голготи. – Дезертирао сам, па су ме ухватили. Био сам и у затвору. Тада сам одлучио да побегнем. Стигао сам некако до Србије и још ноћас ћу кренути даље, ако пронађем начин.
Са собом носи диплому правног факултета. Завршио је и мастер студије. Сања да се докопа Холандије или Аустрије, добије азил, да се школује још колико треба, запосли, оснује породицу…
Његов сапутник и вршњак Али, са којим се упознао у мађарском затвору прошлог месеца, када су их ухватили у илегалном преласку границе, машта о истим стварима. И он је из Сирије, завршио је Хемијски факултет и жели да стигне до Шведске.
ПРОБЛЕМ СВЕ ВЕЋИ
Центри у Србији од почетка године збринули су тражиоце азила из скоро 50 држава. Азил је до краја јуна затражило 4.257 људи, међу којима је било 541 дете. Без пратње одраслих стигла су 324 детета. Србија је насред азилантске трасе ка Европи, па се број ових миграната сваке године повећава. Тако их је 2008. било 44, прошле године 3.000, а у овој години тај број је већ премашен.
– Имали смо грозно искуство. Кријумчар, наш земљак, кога зову Мексиканац, узео нам је по 1.500 евра да нас пребаци у Мађарску. Побегао је, а нас је ухватила полиција. Вратили су нас и сад чекамо нову шансу – прича Али, који верује да га од нормалног живота деле бар две-три године.
Причају станари Боговађе и о дечаку из Авганистана који је нестао пре неколико ноћи. За њега је суму, од око 10.000 долара, колико је кријумчарска тарифа, окупљало цело село. Изабрали су га као најпаметнијег, најспособнијег и одлучили да заједнички уложе у његову будућност. Када се домогне циља и успе у печалби, од њега очекују да узврати и да им свима редовно шаље новац. Таква су неписана правила по којима су многи млади Авганистанци отишли у свет.
У Центру у Боговађи саставиле се десетине људских судбина. Прогоњени, злостављани, уплашени… Животне приче различите су им до тренутка када су напустили домовину. Прелазећи границе и државе, на путу до Елдорада, сви проживе исто. Неко се у Србији задржи пет дана, неко пет месеци, па и годину. Зависи од сналажљивости.Много је деце, а долази их све више. Да би им живот учинили колико-толико подношљивим, активисти Центра за помоћ и заштиту тражиоцима азила почели су да их припремају за школу. Већ их је неколико заинтересовано да 1. септембра седне у школску клупу са вршњацима из Боговађе. Педагог и психолог Центра разговарају са њима о школи, учењу, другарима, учитељима, пишу, цртају, а ускоро ће започети и часове српског језика.
– За ту децу је много важно да крену у школу, а показало се и да су најбољи мост између домаћег становништва и тражилаца азила – објашњава Радош Ђуровић, директор Центра за помоћ и заштиту тражиоцима азила. – Два дечака из Сомалије кренула су прошле године у први разред. Били су најбољи из математике и енглеског, постали су омиљени у разреду. Дивно су их прихватили и ученици и наставници. Њихови родитељи чак су тражили да иду на веронауку и уче о православљу, иако су муслимани. Говорили су да деца морају да упознају хришћански свет у коме намеравају да живе.
Зато ће, прича Ђуровић, његова организација учинити све да што више деце крене у школу и то не само у Боговађи, него и у Тутину, Сјеници и Бањи Ковиљачи, где су такође азилантски центри. Највише је малих Сиријаца, али ту су и Еритрејци, Сомалијци, Пакистанци…
Они, али и њихови домаћини, понашају се као да ће довека остати овде, у Србији. А са сваким сумраком нетрагом нестане неко од њих.
ЦРТЕЖ ЗА МАМУ
Ана, Линда и Малик у првој су групи деце која се припремају за школу у Боговађи. У својим завичајима већ су ишли у вртић, научили слова, помало и енглески. Током радионице са педагогом и психологом, Јованом Винчић и Јаном Стојановић, објашњавају шта су нацртали:
– То је моја кућа, у Сирији. Цвеће сам нацртала за маму, јер је много волим.
На зидовима импровизоване учионице цртежи афричког и азијског континента, застава, кућа и свега осталог што се урезало у њихово сећање.
(Вечерње новости)
