Прочитај ми чланак
Здравство, полиција, школство… Готово да не постоји област у српском друштву у којој нема корупције. Оно што не може да се заврши регуларним путем, решава се митом. Само треба знати колико и кога „подмазати“.
После скоро три деценије рада, Мирослав (право име познато редакцији) је остао без посла. Фирма је отишла у стечај. Покушао је да нађе ново запослење, али нико није хтео 60-годишњег референта са средњом школом. Убрзо се тешко разболео.
„Са уграђена три стента, нисам више био способан за рад. Сакупио сам све потребне папире и поднео захтев за инвалидску пензију. Три пута сам одбијен. Био сам очајан“, прича Мирослав. Када је изгубио сваку наду да нешто може да се промени, јавила му се рођака, иначе медицинска сестра.
„Распитала сам се. Треба ти 3.000 евра“, рекла је. Предао јој је новац, али не зна у чијем је џепу на крају завршио. Није га ни занимало. Добио је инвалидску пензију, а остало је, каже, хтео што пре да заборави.
Закон обесхрабрује узбуњиваче
Готово сви грађани верују да је корупција штетна друштвена појава, али мишљење се мења када и сами дођу у ситуацију да давањем мита реше проблем. Неки то називају и нужним злом – није исправно, али може да буде корисно.
„Занимљиво је да људи знају да чине нешто што није у реду и бесни су што су натерани да то раде, али немају вере да ће се ствари иоле променити ако пријаве корупцију“, каже за ДW Немања Ненадић из организације Транспарентност Србија.
Држава, при томе, недовољно охрабрује људе да пријаве корупцију о којој имају сазнања. Ко пријави да је негде дао мито, ризикује да и сам заврши у затвору.
„Предлагали смо још пре годину дана да се измени Кривични законик, како би се омогућило пријављивање што већег броја случајева корупције“, каже Ненадић. „Сматрамо да не треба да буде кривично одговоран онај коме је мито изнуђен и ко то пријави, пре него што се сазна за дело.“
Испитивање Транспарентности Србије показало је да грађани сматрају да је корупција највише укорењена у политичким странкама, правосуђу, јавним и здравственим службама, а затим и у полицији и образовном систему.
Како ДW сазнаје, испит на једном од београдских факултета кошта око 1.000 евра – скупљи је ако уколико се полаже у октобарском року јер је то последњи воз за студенте. За добијање наставничког посла у унутрашњости Србије треба платити неколико хиљада евра. Сви они којима се тражи мито добро знају за пример радника у Путевима Србије, који је раскринкао „Друмску мафију“. Иако је снимцима доказао вишемилионску проневеру, добио је отказ!
Држава би морала да заштити узбуњиваче, особе које пријављују корупцију, каже за ДW Владимир Радомировић, директор невладине организације Пиштаљка, на чијем сајту грађани могу потпуно анонимно (са заштићеном ИП адресом ) да пријаве корупцију. Очекује да ће ускоро и законом бити дефинисана системска заштита узбуњивча.
„Сада имамо Агенцију за борбу против корупције, која по закону не може да реагује на анонимне пријаве, што је ограничава у раду. У току је израда Закона о заштити узбуњивача, који би људе требало да охрабри да пријаве корупцију. Уз судску заштиту узбуњивача, новим законом требало би да буду прецизирани и рокови у којима би надлежне институције морале да реагују“, објашњава Радомировић.
Друштвена дијагноза
Учесталост незаконитих радњи свакако је одраз стања друштва. Културолог Ратко Божовић за ДW каже да су мито и корупција показатељи рушења система вредности и моралне интелигенције која налаже да не чинимо другима оно што не бисмо волели да други чини нама.
„Наше друштво је одавно аномично (прим. аут. друштво у коме се не поштују закони). Мито и корупција постали су општа појава – образац живљења. Не зна се ко је гори у тој причи, онај који даје или онај који прима. То је пораз људске комуникације“, закључује Божовић.
Није претерано тврдити да је у корупцију, овако или онако, умешан сваки грађанин Србије. Ако никада нисте узели мито, можда сте га некада дали. Ако нисте ни то, сигурно сте од пријатеља чули приче попут оне са почетка текста – а корупцију нисте пријавили.
