Прочитај ми чланак
“То су горштаци са урођеним манирима, пастири који живе за слободу и жене које су лепе као даме из швајцарских кантона” – тако је Алфонс де Ламартин, француски 19-вековни романтичар, песник, путописац и политичар доживео становништво Србије након што је посетио нашу земљу 1833. године.
Ламартин је први човек чије је мишљење имало велики утацај а који је пронео Европом глас о патњи балканских народа под отоманском влашћу и великој храбрости Срба у борби за слободу. Његова земља до тада је била у добрим односима са Отоманским царством, али након Ламартинових речи, све се променило.
Пролазио је кроз целу Србију, упознавао сељаке који су га гостили у својим скромним сељачким кућицама, причао са кнезовима, ратницима и закључио да „међу њима има веома мало имовинске неједнакости, а једина раскош је у оружју“ којим су они бранили своју слободу.
Допадао му се српски језик јер га је сматрао „складним, музикалним, ритмичним“. Али постоји нешто што је у земљи овог малог балканског народа најдубље дотакло душу романтичног песника.
Наиме, у повратку из Цариграда, једног давног јуна 1833. године, пожелео је да се одмори недалеко од Ниша. Нехајно је сео на камен испред грађевине која му се нашла на путу а правила је довољно дебео хлад за његов предах.
Када је подигао главу, ужаснуо се. Испред њега је стајала страховита кула направљена од људских лобања.
Под утиском откривања овог дивљачког споменика, песник је у књизи „Пут на Исток“ у одељку “Списи о Србима” записао:
„Стаза ме је к њој водила; ја јој приђем ближе и давши једном турском детету што је ишло са мном свога коња да ми прдржи, седох у хлад од куле да мало отпочинем. Тек што сам сео, кад подигавши очи на споменик у чијем сам хладу био, видех да су његови зидови за које ми се учинило да су од мрамора или белог камена начињени од правилних слојева људских лобања.
Те лобање и та човечија лица огуљена и побелела од кише и сунца; може бити петнаест до двадесет хиљада облепљена са мало малтера, образовала су потпуно славолук који ме је заклањао од сунца; на некима је још заостала коса и лепршасе на врату као лишај или маховина, јак и свеж поветарац дувао је с планина и продирући у многобројне шупљине глава, лица и лобања, изазивао у њима жалостиво и тужно звиждање. Никог није било да ми објасни тај дивљачки споменик…“
Песник није дуго чекао на објашњење. Из страшног призора тргли су га турски коњаници који су дошли да га допрате у варош, и испричали му причу о бици на Чегру која се догодила 24 године пре него што је Ламартин угледао срашну кулу.
Он се окренуо, још једном погледао кулу и „оком и срцем поздравио остатке тих јуначних људи чије су одсечене главе постале камен темељац њихове отаџбине“.
Сурови Хуршид паша је давао за сваку српску главу по 25 гроша, да би одрану кожу са њих пунио памуком и слао у Цариград као доказ своје победе. А Србима и свим осталим који би и само помислили да подижу буну против великог Отоманског царства, направио је, као претњу, споменик од лобања 952 српска војника.
Међутим, Срби се нису дали тако лако заплашити, па су истрајали у својој борби, јер како је написао Ламартин: „…српски народ имао је поносито срце које се могло расцепати, али не и савити, као што се не може савити ни срце храста у гори…“
(magacin.org)
