Pročitaj mi članak
Бивши градитељ фабричких димњака и водоторњева, по негдашњој Југославији и шире, мајстор Сима Китановић из црнотравског засеока Вељковци подно планине Чемерник своју родну кућу претворио је недавно у приватни етно-музеј са једином намером да по сваку цену очува традицију црнотравских печалбара.
Засеок Вељковци удаљен је неколико километара од малене вароши Црна Трава, односно добрих сат времена „мушког“ хода уз врлете планине Чемерник.
Засеок се на надморској висини од око 1230 метара на висоравни оивиченој каналом који кроз прокопани тунел одводи воду из Власинског језера у електрану „Врла“.
У овом засеоку има једва двадесетак очуваних кућа, од којих свега две старије кућеице имају сталне житеље. Вељковчани се радо враћају у родни завичај, тако да увек се из неке до јуче од затворених кућа ненадно покуља дим из оџака.
„Огањ који гаји традицију, традиција гаји печалбарство, печалбарство рађа љубав, а љубав ствара неизмерно поштовање према ватри која на огњишту не да да утрне традиција“…,стихови су грађевинског инжињера и песника Славољуба Ракића – Паје уклесани чекићем на зиду породичне куће Китановића.
Један од оних који по сваку цену не да да утихне ватра у црнотравским планинским засеоцима је мајстор Сима Китановић, пензионисани печалбар из Лесковца, вечити градитељ фабричких димњака и водоторњева по Југославији и Блиском Истоку. Ових дана срећемо га у лесковачком „Радничком насељу“ где са много пажње шеће малог псића-пекинизера размаженог кућног љубимца.
„Волим ово лудо кученце“,уз осмех нам се у разговору придружује Сима и додаје:
„Изградили смо пола арапског света и целу „стару“ Југославију. Дошла су сада нека чудна времена да наше димњаке и водоторњеве тамо неки руше зарад некаквог олитичког напредка“ прича као за себе искусни печалбар по сопственом признању невешти политичар.
Да би счувао успомену на чувене црнотравске печалбаре Лесковчанин Сима је уредио свој родни дом у околини црнотравске вароши у етно-кућу и назвао је поетским именом „Завичај моје душе“.
У овој кући има сигурно више од 300 разних предмета који су свакодневно служили горштацима у врлетима Чемерника и најманје српске вароши и општине вароши,у Црној Трави. Ту су свакојаки кантари, разне врсте маказа, железа за коње и магарце, грађевинарски алат, кофер оца печалбара са којима би његов деда и отац годинама одлазиили у печалбу, па мистрије, вискови, дрвени метрови, преслице и слично…
Тамо је стари дрвени троножац, стар око 80 година. Кондир бакарни калајисани који заузима почасно место у сталажи старости је око 200 година. Ту је и шпорет на дрва направљен између два светска рата, ту су фењери, бучке, лампе, чиније, тамбуре, гусле, ћилими, старинска народна ношња, разни накити ручно израђени од плодова планинскога биља и шта све не…
Уз чашу препеченице од дивље крушке „оскоруше“ и планинскога меда друшво кад „пукне лето“ Китановићу праве бројни гости из Лесковца и околних места који на путу до Власинског јеезера на кратко сврате у овај „рај на земљи“.
Црна Трава је наводно добила име након Косовског боја. Српски властелин Стеван Мусић је, по запамћеној легенди, кренуо на Косово Поље са намером да помогне ујаку Лазару, српском кнезу, у боју са Турцима. Грешком он залута у кањон реке Власине. Опијена мирисом свеже планиснке траве српска војска уморена од лутања брзо заспа. Када се Мусић пробуди сунце је већ било на заласку а бој на Косову вероватно завршен. Очајни властелинзаплака и прокуне и себе и ову планиснску ливаду: “Црна траво да си ми чемерна…“ Планину која надкриљује ову омалену варош што „изниче“ на ливади наследници прозваше Чемерник а насеље у њеном скуту Црна Трава.
Општина Црна Трава данас укупно има непуних три хиљаде становника и најмања је и најсиромашнија општина у републици Србији. Црнотравци су расељени у свим већим градовима Србије. У шали кажу да је „највееће црнотравско насеље Нови Београд“, у којем су многи печалбари следећи примере Милентија Поповића и других значајних Црнотравца одлазили за кратко а остајали заувек.
Могао би Сима сатима да прича о својим градитељским подухватима и овдашњим печалбарима. Са тугом у гласу прича када је његов брат градећи фабрички димњак у Македонији направио прву, једину и нажалост последњу грешку и стрмоглавио се у понор.
Прича о српском печалбарству са тугом у гласу, застајкује као да мери сваку своју реч. „Ми грађевинци три пута меримо, више пута вагамо, па како испадне“смеје се на свој рачун и рачун завичајне носталгије, у разговору за нашу редакцију вишеструки ударник рада Сима Китановић.
По завршетку средње Грађевинске школе у Црној Трави отиснуо се у свет. Најпре у београдско предузеће „Црнотравац“, чији је стипендиста био, затим у „Ватросталну“ с а којом је градио кувајтске, либијске и сиријске водоторњеве, али и димњаке највеће петрохемије на обалама реке Одре у Немачкој.
„Мој највиши фабрички димњак којег сам ја изградио је око 360 метара у термоелектрани у Трбовљу. У Обреновцу смо изградили димњак од 300 метара, у Битољу такође. У РТБ-Бору, параћинској стаклари, у Какњу, Ријеци, Загребу, и тако даље урадио сам стотинак димњака махом бетонских али било је и зиданих. Мој брат Јован био је мајстор на гласу. О њему је снимљен филм који је у ондашњим биоскопима приказиван као журнал, а приказан је и на фестивалу у Кану као велкико југсловенско документарно-филмско остварење. Изградио је толике димњаке, а живот је изгубио стицајем околности приликом баналне интервенције на димњаку топлане“, прича нам стари ударник Сима Китановић невешпто кријући сузе.
Онда се трже па настави причу: – како је овде у Вељковцима пре неколико месеци стигла једна Ваљевчанка у друштву пријатеља Шкотланђанина. Неколико дана након тога јавио ми се тај новопечени пријатељ из Шкотске са писмом крцатим похвалама на рачун српске гостољубивости.
У локалној самоуправи општине Црна Трава одавно знају за Симин музејски ентузијазам, кажу волели би кад би могли да му у томе финасијски помогну да се више таквих кућа у Црној Трави преуреди а дивни црнотрваски обичаји сачувају од заборава.
Ово је прилика да у овој живописној планиснкој врлети током престојећег лета сврате истински љубитељи нетакнуте природе да се ту на сат хода од Симиног засеока истински одморе на обалама Власинског језера, по многима, планинског бисера у сенци још неистражанех планинских висова.
(Правда)
