Време је да ЕУ и Немачка преузму одговорност и у односима са Пекингом озбиљно поставе питање кршења људских права

Кинески цареви су некада примали госте и вазале у Забрањеном граду или у својим летњим резиденцијама. Али њихови данашњи наследници то чине веома ретко. Гостију и вазала је једноставно превише. Зато је кинески председник Си Ђинпинг, како би могао да одржава велике пријеме гостију, саградио раскошни конференцијски центар на ободу Пекинга, усред бујних вртова и павиљона, недалеко од Кинеског зида.

Ово здање је прошлог викенда било дупке пуно када су се у њему окупиле делегације из 150 земаља, укључујући 37 шефова држава и влада, што је готово двоструко више од броја гостију на самиту Г-20. Дошли су на Сијев позив поводом Другог самита Пута свиле, прослављајући кинески глобални инфраструктурни и развојни програм, званично познат као Иницијатива појас и пут.

На првом самиту одржаном пре две године, присуствовало је само 29 председника и премијера. Овог пута, поред поузданих кинеских савезника из Азије, Африке и са Блиског истока, у Пекинг је дошло и неколико високо рангираних европских званичника, укључујући и шефове влада Италије и Аустрије. Немачка је послала министра економије, Петера Алтмајера. Али нису се све водеће земље света појавиле: Сједињене Државе су одлучиле да одбију позивницу, као и Индија, која је пропустила и први догађај.

Листа гостију за Самит Пута свиле је дипломатски одговор на неколицину далекосежних питања: Како би свет требало да изађе на крај са Кином? Колико тесно би требало да сарађује са Кином? До које мере се може веровати Пекингу?

НИКО ГА НЕ МОЖЕ ИГНОРИСАТИ

Кина је остварила економску, политичку и технолошку величину у обиму који свет није видео још од успона Сједињених Држава. Питање како са Кином изаћи на крај је за неке земље важније него за друге, али нико га не може игнорисати. Са сваким новим достигнућем и сваким новим гажењем људских права које направи Пекинг, проналажење одговора на ово питање постаје све теже. Рећи да је Кина компликована и контрадикторна је површно. Управо су димензије њених контрадикција оно што разликује Кину у односу на друге „тешке“ земље.

Достигнућа Кине од почетка њене политике реформисања и отварања су запањила посматраче, како из индустријализованих, тако и из земаља у развоју. Ова држава је прошла кроз степен економске и друштвене трансформације за који нико није веровао да је могућ пре 40 година, а просперитет и број радних места које је створила њена растућа економија су превазишли све историјске примере. Кинески технолошки напредак је срушио популарну тезу да иновације бујају само у плуралистичким друштвима.

Но, овај прогрес је праћен нивоом репресије и контроле који у својој дигиталној димензији баца у сенку чак и ситуацију из Северне Кореје. Кинеско руководство подвргава ујгурско-муслиманску мањину безбедносном режиму који подсећа на оно што смо могли да видимо 1930-их, како је то описао један високи званичник америчког Стејт департмента. Постоји забринутост да ће Пекинг проширити своје системе дигиталног надзора које сада користи за сузбијање ујгурске популације у регији Синкјанг и на друге делове земље – па да ће их можда чак и извозити једног дана.

Ове контрадикције савремене Кине су толико екстремне да изазивају екстремне реакције које варирају од некритичког дивљења – нарочито у пословним круговима – до директног одбацивања „кинеског модела“, нарочито међу заговорницима људских права.

Титански развојни нагон Пекинга представља и политички и интелектуални изазов. Тешко је формирати конзистентно мишљење о земљи чија величина, становништво и сложеност више могу да се пореде са континентном него са националном државом западног типа. Да ли услови својствени преображају Кине могу да оправдају методе које примењује њена власт? Да ли ове методе обезвређују оно што су Кинези постигли током протеклих 40 година? Какви се конкретни закључци могу извући из свега овога?

Немогуће је дати дефинитивне одговоре на та питања јер се над здањем савремене Кине и даље налази натпис „радови у току“. Иако политичко руководство покушава да створи утисак династичке стабилности, при чему је Си проглашен доживотним председником, ова земља и даље пролази кроз огромне промене. Ове године су годишњице три догађаја која су обликовала контрадикције, имиџ и самосвест данашње Кине.

I Пре тачно сто година, четвртог маја 1919. године, 3.000 студената се окупило у Пекингу како би протестовали против одлуке победоносних Савезника из Првог светског рата да се Кини не врати простор који окружује Цјажоу залив – који је иначе раније преотела немачка колонијална сила – него да уместо тога он буде додељен регионалном ривалу Кине, Јапану. Комунистичка партија – заједно са другим политичким покретима који су обликовали кинеску историју – налази свој корен у овом „Покрету 4. мај“, чиме он постаје један од кључних датума настанка савремене Кине.

Изван Кине се мало зна о значају овог догађаја, а то незнање је симптоматично за дисбаланс односа који многе земље имају према Пекингу. „Кина нас познаје. Али ми не познајемо Кину“, написала је недавно Немица Марина Рудјак, експерт за Кину, у свом есеју за Центар за либералну савременост, иначе берлински тинк-тенк. Овај мањак знања на Западу често води до симплистичких и неисторичних дебата о темама као што су кинески светски поход на моћ и иницијатива Пута свиле.

Да, Комунистичка партија је бестидно преправила скорашњу кинеску историју и злоупотребила је за сопствене интересе. Али чак и мимо пропаганде, многи Кинези имају свој поглед на историју, а то мења њихову перцепцију актуелних кинеских трговинских сукоба, као и схватање глобализације. Пекинг извлачи корист из свих предности своје велике економије, субвенционише читаве индустријске секторе и прибегава економском притиску против других земаља, док лимитра приступ сопственим тржиштима.

ДУГО ПАМЋЕЊЕ

Многе Кинезе чуди што Европљани имају примедбе на све то. Када је Запад успостављао правила светске трговине, европске велике силе се нису замајавале са субвенцијама и тржишним рестрикцијама. Послале су ратне бродове дуж Бисерне реке и Јангцеа, насилно упадајући у кинеске луке и успостављајући колоније, попут оне у области око Цјажоу залива, што су називали „концесијама“.

„Кинези желе да нас поразе јер имају дуго историјско памћење“, рекао је недавно један од водећих немачких пословних експерата за Кину, директор BASF-a Мартин Брудермилер, додајући да то објашњава „нагон и амбиције Кинеза“. Ради се о погледу на свет са којим морамо да будемо упознати када се бавимо овом земљом. Не само да Кина има другачији поглед на историју и далекосежније памћење о глобализацији од већине Европљана, него се и на кинеским мапама Америка налази далеко на истоку, док је Европа често представљена као малено полуострво северозападно од Русије. Пацифик, подконтинент (мисли се на Индију, прим. прев.) и Африка делују много већи.

Историја, географија и глобализација: у поређењу са проблемима односа према Кини, ови термини би могли да делују апстрактно, али ствари не стоје тако. Они нас подсећају колико мало ми на Западу знамо о Кини. Европа – а нарочито земље попут Немачке које имају тесне економске везе са Пекингом – мора драстично да увећа своје знање о Кини. Берлински Институт Меркатор један је од малог броја тинк-тенкова у свету који су специјализвоани за Кину, али је у Европи и даље премало стручњака за Кину. Европски медији, укључујући и Шпигел, нису ни приближно тако снажно представљени у Кини као што су у Америци – а такође су далеко испод америчког медијског присуства у Кини.

Жеља да се боље схвати Кина не значи усвајање кинеског погледа на свет. Напротив, она изоштрава поглед на шансе и ризике које отвара успон Кине и предуслов је доношења тешких одлука.

II. Било је то пре 70 година када је Мао Цедунг прогласио Народну Републику Кину, а Комунистичка партија планира да овај јубилеј првог октобра прослави уз војну параду. Председник Си ће се провозати поред трупа одевен у модерно стилизовано Маово одело и салутираће им уз речи: „Тонжимен хао!“ („Поздрав другови!“) Биће то маскарада. Иако Комунистичка партија данас има око 90 милиона чланова и прожима све сфере јавног живота, Сијева Кина је на много начина директна супротност Маове Кине. Мао је био утописта који је покушавао да држи своју земљу у стању перманентне револуције. Си Ђинпинг је бирократа на челу глобалне силе који по сваку цену тежи поретку и стабилности.

Маов тону и по тежак портрет и даље виси на капијама Тјенанмена, али се партија из идеолошког покрета трансформисала у инструмент силе и развоја каријере. Милиони чланова партије тренутно сакупљају поене на пропагандној апликацији која проверава њихово знање о говорима Сија Ђинпинга – премда се труде да случајно не премаше скор лидера своје партијске ћелије. Они који марксизам схватају обзиљно се третирају као проблематични. Када се група левичарских студената прошлог лета упустила у кампању за формирање независног синдиката у једној топионици, полиција је упала у њихове домове и похапсила њих 50-ак.

Али постоји једна ствар која повезује Маову и Сијеву визију Кине: то су глобалне амбиције и одлучност да се промени свет. Како је британски синолог Џулија Лауел написала у недавној монографији, маоизам се ширио као грозница по целом свету, као интелектуална мода у многим западним земљама и као убилачка идеологија која је инспирисала милитантне покрете у земљама у развоју, од Камбоџе до Колумбије.

РАТОБОРНИЈИ ПРИСТУП

Тренутна глобална визија Кине није грозница, него је пре амбиција уливена у бетон. Од аеродромских писта на пацифичким острвима до брана на Меконгу и носећих зидова на лукама Медитерана, Нови пут свиле – тај Сијев милијарде долара вредан развојни програм – је осмишљен тако да зацементира геополитичке циљеве Кине.

Америка је била прва која је схватила да Кина почиње да љуља саме темеље успостављеног светског поретка. Под председником Обамом, Вашингтон се одлучио за стратешки „заокрет ка Азији“ (Pivot to Asia), док се Трампова администрација одлучила за ратоборнији приступ, етикетирајући Кину као „стратешког конкурента“ и „ревизионистичку силу“ која користи јефтине позајмице и политичку моћ како би једну по једну земљу довела под свој утицај. Овог пролећа, Европска унија је пошла истим путем. Користећи готово исте речи, Европска комисија је у једном стратешком документу написала да је Кина „системски ривал који промовише алтернативне моделе управљања“ и „економски конкурент који тежи технолошком вођству“.

Остаје да се види хоће ли такве декларације ривалства импресионирати Пекинг. Премијер Ли Кећијанг је наводно био изненађен скептицизмом са којим се сусрео током свог прошлог путовања у Брисел. Слање јасне поруке Кини треба поздравити, чак и ако ће стратешки документ ЕУ највероватније у почетку више допринети унутрашњој кохезији Европе, него било каквој промени курса од стране Кине.

Од далеко већег значаја, међутим, јесу конкретни кораци, попут одлуке француског председника Емануела Макрона да позове немачку канцеларку Ангелу Меркел и председника Европске комисије Жана Клода Јункера да се придруже разговорима које је имао са Сијем током његове званичне посете Паризу – то је импресиван нови моменат у историји европске дипломатије. Државе Европске уније никада неће бити у стању да заједно поступају у спољним пословима са оним степеном јединства који имају Сједињене Државе. Али чланице ЕУ морају да до детаља коориднишу свој дипломатски приступ Кини поводом низа питања која се крећу од става о контроверзном провајдеру информационо-комуникационих технологија Хуавеј, до људских права и геополитичких конфликата, какав је онај који се тренутно кува у Јужном кинеском мору.

Пројекти које Европа покреће како би се супротставила кинеској економској снази – у Европи и на њеној периферији – такође морају бити конкретни. САД су реаговале на иницијативу Пута свиле покретањем фонда од 60 милијарди долара како би могле да потпуно наставе монотони посао развојне сарадње у многим земљама широм света. Ко је спреман да ускочи и учини то исто у растућим економијама Северне Африке и Блиског истока? Ко је вољан да подржи енергетске инфраструктурне пројекте од Балкана до Марока? Ако су услови поштени, а процес надметања транспарентан, нема разлога да не сарађујемо са Кином у овим регионима. То је пре свега задатак за Европу коју мучи константан прилив избеглица.

III. Догодило се пре 30 година, 4. јуна 1989, да су тенкови изашли на пекиншки трг Тјенанмен. Реформиста Денг Сјаопинг, који је покренуо кинеско економско чудо, згромио је највећи демократски покрет који је Кина видела још од 1919, а стотине људи је убијено, како студената, тако и војника. Тачан број жртава остаје непознат. Ове године, почетком јуна, нико у Кини неће из цензурисаних медија чути или прочитати ни једну једину критичку реч о овом трауматичном догађају. Студентски лидери из 1989. су у егзилу, грађански активисти ће из великих градова бити послати у унутрашњост земље недељама пре ове годишњице, а држава чврсто држи штампу и интернет под контролом.

То су „алтернативни модели управљања“ које ЕУ с правом осуђује у свом стратешком документу. Кина је успоставила надзорни и безбедносни режим без премца у свету. Пун досег овог софистикованог апарата контроле је постао упадљив током претходне две године у аутономној регији Синкјанг, где државне снаге безбедности надзиру и сузбијају претежно муслиманску етничку мањину Ујгура, којих има око 11 милиона. Пекинг правда ову политику указивањем на низ уличних немира и напада у које су били умешани милитантни Ујгури, а своје акције пореди са мерама које су предузеле западне земље у борби против тероризма након напада од 11. септембра 2001.

Али чак и неке Кинезе који подржавају циљеве ове политике одбија начин на који их држава остварује. Сви муслимански становници Синкјанга су под интензивним полицијским надзором, како конвенционалним, тако и оним технолошки најсавременијим: камерама које снимају свако двориште и сваки такси, „WiFi детекторима“ који пресрећу податке са телефона, али и преко комшија које систем храбри да цинкаре. Свако ко се понаша сумњиво може бити ухапшен. Према проценама Адријана Ценца – немачког истраживача фокусираног на Синкјанг – око милион људи се налази у затворима и сабирним логорима који се еуфемистички називају „центрима за реедукацију“.

Држава сакупља личне податке свих становника, укључујући и њихове ДНК профиле. Нови софтвер за препознавање лица сада чак омогућује идентификацију Ујгура помоћу њихових биометријских одлика. Кина већ примењује сличне технологије, које још увек нису тако напредне, и у провинцијама изван Синкјанга. Како је Њујорк тајмс известио, кинеске компаније такође извозе такве системе у иностранство, нарочито ауторитарним режимима, али и западним земљама.

ИСТОРИЈСКА ДУЖНОСТ

Репресија Пекинга у Синкјангу приморава западне владе да преиспитају своје односе са Кином. Али пуко спомињање проблема везаних за људска права иза затворених врата током државних посета више није опција. ЕУ чланице, попут Немачке, које су болно свесне последица тоталитаризма, имају историјску дужност да се у потпуности посвете овом питању.

Ово не умањује аргументе које годинама износе такозвани „кинески реалисти“ попут бившег америчког државног секретара Хенрија Кисинџера и бившег немачког канцелара Хелмута Шмита. Када је Кисинџер путовао у Кину почетком седамдесетих у име тадашњег председника Ричарда Никсона, ова земља је и даље осећала последице Културне револуције, током које су чињени неизрециви злочини. Али нико неће порећи да је, упркос томе, успостављање односа са Пекингом у том тренутку био прави потез – исто као што је било исправно што је председник Бил Клинтон пружио руку Кини пет година након масакра на Тјенанмену.

Али политички прагматичари 20. века нису могли да знају шта ће технолошки прогрес учинити за аутократије 21. века. Употреба дигиталних алата за контролу грађана се мора обуздати преговорима, исто онако као што су међународни споразуми сузбили ширење нуклеарног оружја. Спољна политика базирана на универзалним вредностима мора бити спремна да сноси очекиване политичке последица због држања таквог курса.

У Америци је 24 сенатора и 19 чланова Представничког дома из обе странке захтевало од Трампове администрације да се супротстави Пекингу поводом ујгурског питања и, према Закону Глобал Магницки, наметне санкције против водећих кинеских званичника у аутономној регији Синкјанг. „Магницки“ је најснажније оружје америчке владе против иностраних политичара оптужених за кршење људских права и омогућава, између осталог, замрзавање банковних рачуна циљаних индивидуа и ускраћивање њиховог уласка на територију САД.

За сада, ЕУ нема упоредиво дипломатско средство на свом располагању, али је овог марта Европски парламент гласао за промену таквог стања. Европска комисија ће, надајмо се, одобрити ту резолуцију, нарочито у светлу скорашњег развоја ситуације са Кином.

Још ефектнија би била широка иницијатива – која би укључивала и САД – за успостављање глобалних стандарда за употребу технологија масовног дигиталног надзора, слично замаху који је 1960-их довео до међународних преговора о разоружању, а 1970-их до Комисије за међународну безбедност и сарадњу (CSCE). Када говоримо о дигиталној сфери ЕУ можда делује ситно у поређењу са САД и Кином, али њена регулатива о заштити података је узор широм света. Водећи се интересима својих грађана, Европа би морала да се постара да те стандарде у будућности не поставља Кина.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Извор: Spiegel.de

Ознаке: анализа, Бернард Зенд, Кина, Пекинг