Pročitaj mi članakU februaru 2019.g. patrijarh istanbulski Vartolomej dao je intervju Politici. Neki kažu da je taj intervju bio naručen i pominju jedno ime, ali to je druga tema. U intervjuu patrijarh Vartolomej, na pitanje o autokefaliji Makedonske crkve, rekao je: “To znači da Vaseljenska patrijaršija ne namerava da izmeni Ustav SPC, niti njene granice, ukoliko to ne prati sporazum i saradnja. Nikada Vaseljenska patrijaršija nije prekoračila granice drugih crkava, sem jedino ukoliko postoji odnosni zahtev i veća crkvena potreba.”
У више наврата сам говорио да се ова два наведена разлога за мешање у унутрашње ствари СПЦ односе на седеће. (1) “односни захтев” – захтев Фанару од јерахије у расколу и државног врха (као у случају у Украјини); (2) “већа црквена потреба” – то је нешто што Фанар сам прогласи.
Недавно смо сазнали о званичном обраћању државног врха Северне Македоније Фанару. У њему се тражи аутокефалија за македонску Цркву. Тиме је први услов испуњен. А данас имамо и изјаву Фанара да су они као “Мајка Црква” дужни да исцељују расколе, и посебно наводе Балкан. Тиме је испуњен и други услов за њихово мешање, прогласили су “већу црквену потребу”. Јер како кажу само је ђаво против исцељења раскола.
Међутим, на занимљив начин су истовремено рекли да не намеравају да дају аутокефалију македонској цркви (у овом тренутку!). Ово не треба схватити као неки њихов принципјелан став. Сами они сведоче да су грчки епископи из Атинске архиепископије уложили протест на могућност доделе аутокефалије Македонцима. Дакле, они питање доделе аутокфалије доживљавају више као своје унутрашње (грчко) питање. Притом не пропуштају прилику да пошаљу поруку свима како они на то имају право као “Мајка свих Цркава”.
Где смо ми? Будући да СПЦ није одговорила на њихов позив на Фанар на преговоре о Цркви у Северној Македонији, на суптилан начин нам пребацују да је само ђаво против исцељења раскола. Иако тај позив Фанара још није био саборно разматран од стране СПЦ. Међутим, у околностима у којима се Фанар понаша као надцрква кроз своје поступке од пропалог Критског сабора на овамо, а нарочито у Украјини, ми просто не смемо себи да дозволимо да кроз одазив на њихов позив за разговор о нашем унутрашњем проблему дамо легитимитет њиховом неканонском поступању и еклисиолошким претензијама.
Кључни моменат у њиховој последњој изјави није дакле питање Цркве у Северној Македонији, него питање прерогатива Цариградског Патријархата. Та питања ће од Украјине па на овамо, све до њиховог решења, бити препрека сваком будућем дијалогу, јер је сасвим јасно да се еклисологија Фанара све више и више разликује од остатка Цркве. Због тога наш одазив да се с Фанаром преговара о питању наше канонске територије (у Северној Македонији) би био легитимизација целокупне фанарке неоеклисиологије. Ми то не смемо да дозволимо ни сами себи, а ни због одговорности за Цркву у целини.
У међувремену, нама се даје ретка прилика да направимо искорак према јерархији која се налази у расколу у Северној Македонији и да покушамо да, унутар канонских оквира СПЦ, као аутокефалне Цркве која има пуноћу, пронађемо решење за ову деценијску кризу.
