Pročitaj mi članakPočivša SFRJ može se analizirati i preko njenog ekonomsko-propagandnog programa. U TV EPP situaciji iz osamdesetih godina prošlog veka, seljak izlazi iz kukuruza i postavlja pitanje: "A muharike?"
Почивша СФРЈ може се анализирати и преко њеног економско-пропагандног програма. У ТВ ЕПП ситуацији из осамдесетих година прошлог века, сељак излази из кукуруза и поставља питање: „А мухарике?“ Утом, други сељак, са лукавим осмехом и специфичним нагласком одговара: „Е, мој пријатељу, ја сам се те напасти ослободио. Купио сам лассо атропин“ (врста пестицида). Било је промедби да је то „проста“ реклама „за прост народ“. Али, рекламу је урадио Желимир Жилник и она је ускоро постала култна. Јер „прост народ“ (сељаци и полутани) се и бавио пољопривредом.
Сећате ли се колико су Срби некад у СФРЈ кукали како им Словенци узимају сировине (као да те сировине нису плаћали), па их онда маркетишки пакују и продају их. Те је отуда „Фруктал“ био бренд, иако није имао сок од јабуке ни прићи оном „Будимке“ из Пожеге (ужичке). Тада је ретко ко у исфрустрираној Србији претпостављао да ће једна српска компанија у постјугославији (фамозном Региону) постати власник „Фруктала“.
Некада су словеначки маркетиншки мајстори бившу СФРЈ делили на „зону А“ (Словенија и Хрватска) и „зону Б“ (сви остали). За зону А рекламе су биле софистицираније, за зону Б простије. Ево најпознатијег примера који је постао и политичко-културолошки скандал: то је реклама словеначког произвођача ручних алата УНИОР Зрече из друге половине осамдесетих: За „Зону А“ приказан је никловани фарнцуски кључ поред орошеног ружиног пупољка. За „Зону Б“ пензионер (чувени Мија Алексић) покушава очајнички нешто да поправи (можда и вентил на радијатору из ког шикља вода), прискаче му у помоћ унук с алатком и решава проблем. И онда иде слога: „Са алатом УНИОР, мајстор је и јуниор!“, који деда Мија саопштава аудиторијуму Зоне Б.
Словеначка „Младина“ позних осамдесетих објављивала је наводне ЦИА карте о пројектованом распаду СФРЈ које су управо ишле по линији „зона“ А и Б. Или отприлике тако. У децембру 2016. ЦИА је објавила велики број географских карти још из 1970-их које показују која су светска подручја била у сфери посматрања америчких обавештајаца, а једна од њих приказује управо Југославију. ЦИА је указивала на јачање децентрализације Југославије, али је још за Титовог живота нагласила како су „аспирације за самосталном Хрватском главни извор напетости у југославенском политичком систему“. За Хрвате се наводи да су „националисти“, с изузетком Далматинаца, који су „ближи јединственој држави“. ЦИА је наглашавала да ће „Након Титове смрти остати само Армија (ЈНА)“. Хрватски национализам се рационализовао тврдњама како је економски допринос Хрватске тадашњој федерацији, „у неразмеру с њеним утицајем“.
Помало бизарно, али маркетиншку доктрину о Зони А и Зони Б која је прејудицирала распад СФРЈ освежио је политички помало постмодерно прво словеначки председник Борут Пахор тезама о регионализацији ЕУ, да би је недавно у љубљанском „Делу“ разрадио Димитриј Рупел, бивши дугогодишњи шеф словеначке дипломатије.
Прво је Пахор у свом говору дипломатама упозорио на реалну перспективу регионализације ЕУ, по којој би се државе чланице груписале по својим интересима и геостратешким трендовима. У конфузији потраге за „европским идентитетом“, Рупел предвиђа могућност поделе ЕУ на мање јединице, такозване „мегарегије“, које би према географском или интересном начелу састављале „сродне“ државе, према моделу по којем су се повезале државе Бенелукса или Вишеградске групе. При чему не помиње директно, али (не)намерно подразумева Крајовску групу (Србија, Бугарска, Румунија), коју су пројектовала три велика политичка другара – Вучић, Борисов и Понта.
Рупел Словенију види у „централној мегарегији“, заправо Вишеградској групи проширеној Аустријом и Словенијом. У том би случају, предвиђа он, Хрватска заједно са Бугарском и Румунијом, чинила источну мегарегију, на северу би се удружиле скандинавске и балтичке државе, а у јужну мегарегију медитеранске чланице Кипар, Грчка, Италија, Малта, Португал и Шпанија. Кад за то дође време, у европску источну мегарегију укључили би се редом Србија, Македонија, Црна Гора, Косово, Турска и Украјина, наводи Рупел. Што би била нека „мега Крајовска група“. Политички и привредно најјачу групу чиниле би чланице западне мегарегије, Белгија, Француска, Холандија, Ирска, Луксембург и Немачка.
Време се заиста неумитно убрзава и банализује старе парадигме. И на словеначком случају. Пахор-Рупелова доктрина, као нека врста „словеначког вируса“, подсетила ме је на јун 2013. кад сам у Кану на једном скупу разговарао с Јелком Кацином, тадашњим ЕУ известиоцем за Србију. Испред хотела „Карлтон“, који је славио сто година постојања, био је паркиран „алфа ромео“- олдтајмер из 1962. године, који је некад „пичио“ преко сто километара на сат и био главни фазон тих времена, док је у конференцијској сали испод соба у којима су спавали Милош Форман, Софија Лорен и Клинт Иствуд, седео Јелко Кацин и бирократски гордо беседио је о глобализацији и позицији ЕУ у тим трендовима. Осврнуо се на тренутну политичку и економску неједнакост у ЕУ. Записао сам да је рекао како ће се европска економија опоравити помоћу три неопходна корака: либерализације тржишта рада, трансфера економске моћи са најјачих чланица ЕУ ка слабијима и великим инвестицијама у образовање и инфраструктуру.
За Кацина није било дилема да је француско-немачка моћ поставила Европу, али да та спрега и даље одржава политичку и економску структуру ЕУ. Међутим, ни у тим релацијама није све понекад идеално, па је Кацин иронично говорио о новим „Мажино“ линијама. Њега је нервирало то што аеродроми у Стразбуру и Франкфурту нису међусобно „наштеловани“ за чекирање на аутоматима, већ то мора понекад да ради Луфтханзино особље на лаптоповима. Такође, Кацин је нагласио да повезаност аутопутевима Француске и Немачке није најбоља. Некада, подсетио сам га, у Титовој Југославији, постојала је идеја за прављење аутопута Сплит-Београд, а онда је она у време хрватског МАСПОКА утихнула.
Могу замислити шта би Јелко који је Србији тако педантно и мало надмено ударао плусеве и минусе рекао на „Пахор-Рупелову“ доктрину
Учесници тог канског скупа сложили су да ЕУ симболички треба нека врста „аутопута Сплит-Београд“. Али, оно што је најбитније – учесници скупа из разних ЕУ земаља (укључујући и Велику Британију) сложили су се с Кацином да је непримерено правити паралеле ЕУ са бившом Југославијом или још горе Совјетским Савезом у смислу распада мултиетничких заједница. Јер, наводно, Европа је заснована на демократским принципима, који нису мање битни од заједничког тржишта. У том контексту даља економска интеграција је извеснији тренд него даља бирократизација ЕУ, понадали су се.
Е, мој Јелко. Нико тада у „Карлтону“ од „естаблишмента“ није ни помислио на Исламску државу, на избегличку кризу, на рат у Сирији, камоли на Брегзит и Трампа. Могу замислити шта би Јелко који је Србији тако педантно и мало надмено ударао плусеве и минусе рекао на „Пахор-Рупелову“ доктрину. Лета 2013. главна квадратура круга европских интеграција била је у амбијенту у коме се Немачка издвојила као европска економска суперсила, а мере штедње предузете у неким чланицама ЕУ показивале су да излазак из кризе неће бити лак ни брз. Наравно да нико тада није предвидео Сиризу и Ципраса на власти.
Забележио сам речи сер Пола Џаџа, члана Градског већа Лондона, који је направио занимљиве инверзије европских интеграција: Сматра се у Европи да је француска кухиња најбоља, да су Италијани најбољи љубавници, да Немци имају најбољу индустрију, а Швајцарци најбољу администрацију. Нешто је стереотип, нешто је истина. То је, додаје Џаџ – Рај. А Пакао би био да, рецимо, Швајцарци буду најбољи љубавници, да Енглези имају најбољу кухињу, а Италијани администрацију. Али то је само с једне стране Пакао, док би с друге стране то била и позитивна утопија, или још боље идеална метафора реалне и оптималне европске интеграције, где би се изгубила кастинска подела међу ЕУ чланицама и земљама које претендују да једног дана уђу у овај и даље елитни клуб.
У екс-YУ условима та симболика промене имиџа, била би да, на пример, сутра Босну и Херцеговину у свету препознају по производњи софтвера и црних лала, а не одмах по ратном наслеђу и нефункционалном државном устројству замрзнутог дејтонског конфликта. Односно, да Балкан не буде пародија Бенелукса, већ његова симпатична копија. Наравно, у реалним параметрима, јер кломпе овде ипак нису национална обућа.
„Пахор-Рупелова доктрина“ враћа се „оптималној“ Европи. У којој ће опако постојати разлика између „старе Европе“ и оне коју је Доналд Рамсфелд, бивши амерички секретар за одбрану, окарактерисао као „нову“ (некадашњи совјетски сателити), а поводом њихове спремности да буду НАТО пешадија.
Страсти је крајем 2016. тек распламсао угледни амерички часопис Форин аферс објављујући анализу политичке ситуације на простору земаља бивше Југославије, аутора Тимотија Леса, у којој он заговара прекрајање граница, па чак и стварање велике Србије, Албаније и Хрватске, а све у циљу мира. Време је, наводи Лес, за нови, радикални приступ како би се задржао мир и успоставила стабилност у региону Балкана. Ако је Запад, као што тврди, заиста веран циљу очувања мира на Балкану, онда је дошао тренутак да се прагматизам стави пре идеализма и крене ка реализацији идеје о правилно уређеним националним државама. Тако би, ваљда, био остварен идеал да Хрватима Срби коначно постану Бугари, а што је предуслов трајног помирења. Јер данас су српско-бугарским односима од Сливнице и Брегалнице битнији кумство Христа Стоичкова и Мирослава Илића – „ваистину Стоичков!“
Карте се поново цртају као на салветама српских академика и доктора Фрање Туђмана.
