Pročitaj mi članakOd 1907. godine intenzivirane su pljačke banaka u Ruskom carstvu, a pogotovo u njegovim zabačenim kavkaskim gubernijama.
Иза тих криминалних акција стајале су бољшевичке јуришне групе, које су тако прибављале средства за деловање своје илегалне партије.
Осмишљавање и организовање тог посла Лењин је поверио Стаљину. А он га је обављао не само изузетно успешно, већ и са истинским уживљавањем у добијену улогу.
У то време се и одевао као амерички гангстер. Било је јасно да је рођен за криминално-страначки посао.
Полазећи од тога, потоњи озлоглашени шеф совјетских комуниста и њихове државе, кад би се поново појавио, и то у нашој напаћеној Србији, осећао би се као свој на своме.
Овдашња владајућа мафијашко-политичка конструкција – укључујући и њен модел „предизборне дебате“ на тзв. „јавном сервису“ – деловала би му као да је плод његовог опаког ума.
Већ годинама се перфидно реализује током парламентарних кампања, тако да грађани буду неадекватно обавештени и тако спречени да направе избор који би у другачијим условима учинили.
Ко сумња да је тако, нека само пажљиво погледа по коју „епизоду“ лажне дебатне емисије „Реч на реч“, која се десетак година приказује на Радио телевизији Србије.
Стаљин је још као млади револуционарни лидер наслућивао оно што Вучић у наше доба одлично зна.
Медији су постали централна политичка арена. Приступ средствима масовног информисања – од сензационалистички оријентисаних на најниже страсти, до оних релативно озбиљних – од кључног је значаја за ефикасно политичко деловање.
Али да би оно било што већег домета, важно је изналажење начина да се прекораче границе политичких, социјалних, културних и других друштвених подела, односно допре до што већег броја разноврсних грађана.
Не да би и они ненаклоњени владајућој опцији били „преваспитани“, већ да буду збуњени и колико је могуће пасивизирани, а политички процеси површно премазани танким слојем легитимитета.
У системима који нису баш тоталитарни, свака иоле релевантна партија или коалиција може да нађе неки медијски канал или каналић, али они су, по правилу, оријентисани ка одређеним циљним групама.
Власт, чак и аутократска као што је српска, у систему који је номинално демократски, то не може да спречи, као што нема ни нескривено страначке (дез)информативне путеве да допре до целокупне популације.
За то да што већем сегменту становништва „пошаље“ селективне информације па и чисте лажи, треба јој тзв. „јавни сервис“, који се код нас, уз све критике, ипак – гле парадокса – не суочава са заслуженом потпуном негацијом свог „нестраначког“ карактера.
Колико год после свега учињеног то било невероватно, вештим политичко-пропагандним играма, тако нешто успева да постигне Вучић.
РТС му служи, ништа мање само другачије од Пинка, а и поред тога има известан „кредибилитет“ код дела оних који нису склони СНС властодршцима.
Ти људи неретко кажу: „РТС је без обзира на све, бољи од Информера или Новости“.
Греше! Само му је другачији сет задатака.
Један од њих је и симулација предизборне дебате.
Њу ипак не би могао да организује Драган Ј. Вучићевић.
За то служи режимски пројекат у продукцији РТС-а и, са највишим сферама власти блиског а наводно независног, ЦЕСИД-а.
У питању је већ споменута емисија „Реч на реч“, која – што је у нормалним земљама незамисливо – у јеку предизборне кампање иде једном или двапут недељно и траје тек шездесетак минута.
При томе у свакој „епизоди“ те изборне трагикомедије, учествује исувише много политичара, који немају довољно времена да и кратко кажу шта нуде или замерају опонентима.
Не треба ни рећи, уз то се пажљиво води рачуна да већина учесника буде из редова режима или лажне опозиције.
Ко се међу њима нађе а није „њихов“, коликогод био борбен, образован и речит – мало тога може да уради.
На пар минута делује да постоји прави партијски плурализам.
Затресе се гора али се неминовно роди мишић. А и он за дан-два буде заборављен.
Да није тако поменута емисија би већ одавно била укинута!
Овако, продефилује екраном по неки истински представник опозиције, у журби прозбори пар реченица, некада и угреје емоције оних који желе да чују праву критику власти – и то је то.
После тога РТС режимска пропагандна машинерија настави да меље по старом.
Стаљин, коме се приписује да је рекао „није важно ко гласа, битно је ко броји“, слатко би се насмејао и додао: „није важно ко гостује, битно је ко, како и где, организује ТВ дебату“.
А јасно је да иза емисије „Реч на реч“ стоји његов млађи и глобално мање значајни колега, Вучић, односно да се свака њена „епизода“ пажљиво конципира од стране режимског пропагандног тима!
Каква црна независна продукција, слободна дискусија или демократска култура.
Но, ту смо где смо.
Опозиција је принуђена да се бори са оним што има.
Чак и у таквим околностима Вучићев брод почиње да тоне.
Ипак, битно је да ако власт, у хистеричној жељи да то успори, баш претера са директним и индиректним прекрајањем избора, опозиција буде спремна да одлучно реагује.
Једно је, што је својевремено рекао један наш политичар, (медијско и свако друго) крадуцкање, а друго је тотална крађа!
БОШКО: Ево зашто Вучић и СНС морају да падну с власти на свим нивоимаhttps://t.co/fvkeqvMteT
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 8, 2023
