Pročitaj mi članak

Rusi čuvali Srbiju od 1806: Od medicinske i vojne pomoći do slobode i nezavisnosti

0

Daj Bože da se Rusija spasi i oporavi. Ona neće ostaviti Srbiju, koja će možda i postradati dok čeka; Rusija će je spasiti i načiniti još većom nego što je bila, pisao je ruski car Aleksandar Prvi Pavlovič Romanov srpskom voždu Karađorđu 1806. godine

Покушај страног фактора да одвоји Србе од Руса никада није успео. Без обзира на историјске околности – снага Србије, некако је, одувек, зависила од снаге Русије. У години када се прославља 185 година српско-руских дипломатских односа, сећамо се њених почетака: свих напора, жртви и помоћи, коју су Руси пружили братском српском народу.

Посебан осећај повезаности два народа гаје и дуже него што постоје званични дипломатски односи, каже за РТ Балкан председник Удружења ратних добровољаца 1912−1918 Никола Филиповић. 

Према његовим речима, „у време када се читава Европа борила против Турака, маневри руске војске на европском истоку олакшали су српским добровољцима да напредују и ослободе своју државу“.
„Руски генерал-фелдмаршал Михаил Кутузов остварио је већ 1806. године контакт са вождом Првог српског устанка Ђорђем Петровићем Карађорђем. Руски маневри са око 60.000 војника у Молдавији, Влашкој и на Дунаву одвлачили су пажњу турске војске са устаничке Србије на тај део садашње Румуније и Молдавије. Кутузовљеви маневри и ратна дејства олакшали су српским добровољцима и устаницима да напредују и ослобађају нахије.

„Као личност привржена Русији, Карађорђе је био веома поштован и уживао поверење цара Александра Првог Павловича Романова, који га је унапредио у чин генерал-лајтнанта руске војске и доделио му Орден Александра Невског првог степена“, наводи Филиповић.

У свом писму с краја 1812, цар Александар Први Романов удостојио је Карађорђа обраћањем „љубазни брате“, којим су се користили монарси у узајамном обраћању.

Руски цар је у одговору на српску ноту отворено изнео пред Карађорђем сопствени осећај тешке моралне одговорности што Русија, у том тренутку, не може да помогне Србији:

„Љубазни брате, Ђорђе Петровићу, мени је јако жао што је Русија принуђена да напусти Србију и да сву своју снагу употреби против Бонапарте, да би се спасила. Дај Боже да се Русија спаси и опорави. Она неће оставити Србију, која ће можда и пострадати док чека; Русија ће је спасити и начинити је још већом него што је била“.

Након вишевековног ропства, потпомогнути руском материјалном помоћи и још једним руско-турским ратом који је формално објављен 18. децембра 1806. године, Карађорђеви устаници ослободили су Београд.

Руси су већ крајем 1806. Србима упутили новац за набавку муниције и потребних ствари, како би им помогли материјално, када због ситуације на фронту нису били у могућности да им помогну у људству.

Месец дана касније, 11. јануара 1807. Србима се обратио генерал Иван Михељсон са посебним прогласом, позивајући их на сарадњу: „Кад се здружимо и ми и ви, шта све можемо постићи?“

Он је предлагао да Срби пођу и освоје Видин: „Народ српски достојан је бити народом, коме је стидно да плаћа данак Турцима. Није ли боље употребити те новце, које би за данак давали на своје потребе народа и на своје ослобођење од ропства“.

„Борбе су биле жестоке, а Срби су напредовали у свим правцима. Турци су, након тешких губитака на Балкану, али и истоку Европе покушали да се нагоде са Србима, преко видинског Мула-паше. Преговоре је водио видински митрополит и један представник влашког кнеза, а присуствовао им је, прерушен као српски великаш, дипломатски представник царске Русије Константин Константинович Родофиникин“, прича Никола Филиповић и додаје:

„Покушај да одвоје Србе од Руса није успео. Срби су тражили јемство Русије и Француске и говорили су о ослобођењу старе српске државе. Иначе су се увек држали савета Русије“, истиче наш саговорник. 

Царска Русија Србији отворила пут у слободу и независност

Иако је Карађорђе, несвестан европских прилика, одбио Букурештански споразум, који је био повољан по Србе, ово је први међународни уговор у српској историји у коме се модерна Србија помиње, чиме је царска Русија Србију увела у међународну заједницу.

„Срби не би добили самоуправу после Другог српског устанка 1815, нити би дошло до аутономије 1829. у Једренском миру, и касније, независности Србије 1878. године, да није било Русије и Букурештанског мира 1812. године. Иза ових међународних уговора стајала је Русија, директно у служби српских интереса“, наглашава Филиповић, отварајући за РТ Балкан врата богатог архива свог удружења које постоји дуже од века.

На позив српског кнеза Милана Обреновића 1876. руски добровољци и медицинска мисија на челу са генералом Михаилом Черњајевим долазе у Србију, њих 4.303.

„Руски добровољци учествовали су у борбеним дејствима против Турака. Српска војска је поражена у Првом српско-турском рату 1876. године у коме је погинуо славни руски војсковођа Николај Рајевски (гроф Вронски из романа „Ана Карењина“), али је победила у Другом српско-турском рату (1877–1878). Но, тек након победе Русије у Руско-турском рату, на Берлинском конгресу 1878. Србији је призната независност“, наводи Филиповић.

Балкански ратови, вођени од октобра 1912. до августа 1913. године, били су догађај од пресудне важности за историју и национални развитак балканских народа. Балканске државе Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора први пут у својој историји ујединиле су се око заједничког циља ‒ потпуног и трајног истискивања Османског царства из Европе. Русија је и овај пут имала значајну улогу у помоћу Србима.

„По избијању Првог балканског рата у Краљевину Србији стиже група пилота-добровољаца на челу са А. Агафановим и врши обуку и оспособљавање српских војника за управљање летелицама. Међутим, како на Балкану никада нема мира – Аустроугарска је, након Сарајевског атентата, објавила рат Краљевини Србији“, наводи наш саговорник и додаје:

„Према подацима Удружења ратних добровољаца 1912-1918, по аустријској објави рата Србији 1914. руски цар Николај Други Александрович Романов шаље помоћ у виду руских монитора, који су у првим данима бомбардовања Београда учествовали у одбрани и допремили топове, коње и сено“.

„Године 1916. преко Марсеја на Солунски фронт стиже између 20.000 и 40.000 руских војника у склопу Руског експедиционог корпуса, а цар Николај Други Романов вршио је притисак на савезнике да по хитном поступку изнемоглу српску војску из Валоне и Драча пребаце за Крф и Солун“, каже Филиповић.

По завршетку Великог рата и Октобарске револуције, Србија је постала уточиште за више од 200.000 белих Руса на челу са бароном Пјотром Врангелом. Нажалост, по отпочињању Другог светског рата и доласку нациста, Србија бива окупирана, бели Руси даље емигрирају за Шпанију и Латинску Америку.

Izvor: rt.rs

Oznake: , ,