Pročitaj mi članakOtvorene laži Bžežinskog o sovjetskim namerama prihvaćene su u američkoj imaginaciji, koju nikad više nisu napustile.
Отворене лажи Бжежинског о совјетским намерама прихваћене су у америчкој имагинацији, коју никад више нису напустиле.
Ратни злочинци одговорни за Ирак требало би да буду процесуирани. Британски Чилкот извештај само је најсвежији пример доказа који треба да буду истражени. Међутим, 1979. године, много пре него што су фабриковани докази искоришћени за оправдање ирачког рата, гнусан ратни злочин против Авганистана починио је саветник за националну безбедност у администрацији председника Картера – Збигњев Бжежински.
Бжежински није једини кривац. Вашингтонска бирократија му је омогућила да активира свој макијавелистички план свесног увлачења совјета у „авганистанску замку“.
КАКО ЈЕ ВАШИНГТОНСКА БИРОКРАТИЈА ОМОГУЋИЛА ПЛАН БЖЕЖИНСКОГ И ЗБОГ ЧЕГА ЈЕ ТО ДАНАС ЈОШ УВЕК ВАЖНО?
Оног тренутка кад су Совјети загризли мамац Бжежинског и прешли границу Авганистана, 27. децембра 1979, запечаћена је судбина обе земље. Као у трансу, задовољна бирократија је зажмурила на недостатак доказа за америчке тврдње како је совјетска инвазија корак напред ка остварењу светске доминације. У року од само неколико дана Белтвеј се претворио у групу навијача, што је омогућило Бжежинском да проведе у дело своје империјалне снове о организовању „совјетског Вијетнама“. Не треба много објашњавати мотиве бирократије.
Бжежински је добијао једину партију шаха која се тада одвијала – Хладни рат против „царства зла“. Чињеница да би лукави план Бжежинског могао довести до нестанка Авганистана као суверене државе није забринула вашингтонске политичке елите, како леве тако ни десне. Очекивано, животи Авганистанаца су претворени у бескрајну ноћну мору, која траје све до данас. Не само да Бжежинскијев план наставља да подрива авганистански суверенитет већ његова русофобија и данас наводи НАТО ка неоправданој агресији према Русији.
КАКО ЈЕ БЖЕЖИНСКИ АКТИВИРАО СВОЈ РУСОФОБИЧНИ ИМПЕРИЈАЛНИ САН, КОЈИ ДАНАС ПРЕОВЛАДАВА У ВАШИНГТОНУ
Кад је Бжежински 1977. ушао у Овални кабинет као саветник за националну безбедност у администрацији Џимија Картера, његова русофобија је била добро позната чињеница и Вашингтону и Москви. Не изненађује што није био задовољан америчким прагматичним хладноратовским приступом, који је подразумевао коегзистенцију са Совјетским Савезом.
Бжежински је као етнички Пољак производ раста нове врсте радикалних интелектуалаца, компулзивно-ксенофобичних Источноевропљана који су настојали да совјетско-америчке односе претворе у таоца својих погледа на свет формираних пре Другог светског рата. Судећи према Бжежинскијевом биографу Патрику Вуну, Бжежински је порицао и сам легитимитет Совјетског Савеза, називајући га „казаном покорених нација, брутално консолидованим вишевековном руском експанзијом“.
РАСИЗАМ НИЈЕ БАЗА ЗА РАЦИОНАЛНУ СПОЉНУ ПОЛИТИКУ
Фобија се дефинише као екстремни ирационални страх. Стога би русофобе могли дефинисати као људе који имају ирационални страх од Руса. Речју, русофоб мрзи Руса само због тога што је Рус. То се просто и једноставно назива расизам и не може бити база за рационалну спољну политику. Белтвеј је требало да захтева да добро познати русофоб попут Бжежинског доказима поткрепи своје тврње да је совјетска инвазија на Авганистан први корак ка успостављању светске доминације. Уместо тога, вашингтонска бирократија му је омогућила да оствари своју фантазију, и од тада се суочавамо са последицама таквог приступа.
БИРОКРАТИЈА ЗНА ДА ЈЕ БЖЕЖИНСКИ ОДУВЕК БИО РУСОФОБ
Пол Ворнка, Картеров преговрач за SALT II (споразум између СССР и САД о ограничењу стратешког нуклеарног оружја; прим. прев.) је у интервјуу из 1993. овако описао расне предрасуде Бжежинског: „Са Збигом је то готово етничко питање, у чијој основи је урођени пољски став према Русима. Наравно да је то фрустрирало Картерову администрацију. (државни секретар Сајрус) Венс је у великој мери делио моје ставове. Бжежински је мислио супротно.
А Картер није могао да одлучи кога од њих да послуша. Тако је створен рецепт за неодлучност.“ Варнка је рекао и да је он веровао како Совјети никад не би ни извршили инвазију на Авганистан да Картер није постао жртва ирационалних осећања Бжежинског према детанту (појам настао од француске речи détente, који се користи за раздобље генералног побољшања односа између САД и СССР током 70-тих; прим. прев.) и његовог подривања споразума SALT II.
У нашем истраживању разлога совјетске инвазије дошли смо до закључака који потврђују Варнкине претпоставке да до инвазије не би дошло да није било свесних намештаљки Бжежинског.
На конференцији у организацији Нобеловог института 1995 године високорангирана група бивших америчких и совјетских функционера поставила је питање: због чега су Совјети упали у Авганистан? Бивши члан Савета за националну безбедност др Гери Сик утврдио је да су САД означиле Авганистан као совјетску сферу утицаја годинама пре инвазије. Зашто је онда Америка изабрала идеолошки пристрасан приступ, кад је постојао велики број проверених и чињенично утемељених објашења за мотиве совјетске инвазије?
За бившег шефа CIA Стенсфилда Турнера одговорност се не може свалити искључиво на једну личност. „Бжежинскијево име се овде помиње сваких пет минута, али нико још увек није поменуо да је он Пољак“, рекао је Турнер. „Чињеница да је Бжежински Пољак по мени је од кључне важности“. Турнер је тада, 1995, хтео да укаже на добро познату русофобију Бжежинског, која га је навела на неоправдано експлоатисање једног совјетског погрешног потеза.
Конференција је открила да су „самоиспуњујућа пророчанства“, „дубиозни дедуктивни апарат“ и „одлуке које су провоцирале ништа мање него што су одвраћале“ дуже од деценије служили као оперативни систем хладноратовске политике у мандатима председника Картера и Регана. Бројни експерти су разматрали Бжежинскијев процес доношења одлука пре, током и након совјетске инвазије.
Др Керол Сајвец са Харварда утврдио је да: „Без обзира да ли је Збиг био Пољак или не, он је имао своје погледе на свет и тенденцију да догађаје интерпретира у складу с њима. До неке мере, његови страхови су постали самоиспуњујућа пророчанства… Нико други није потпуно самостално посматрао Авганистан и све што се тамо дешавало.“
Тек у интервјуу за Нувел обзерватер Бжежински се похвалио да је испровоцирао инвазију наводећи Картера да одобри председнички указ о намерном увлачењу Совјета у Авганистан, шест месеци пре него што је Москва почела да разматра инвазију. Ипак, упркос признању Бжежинског, цео вашингтонски политички спектрум наставио је да следи свој оригинални лажни наратив о томе како су Совјети тада имали намеру да покоре цео свет.
РУСОФОБИЈА БЖЕЖИНСКОГ ЈЕ ЈОШ УВЕК БАЗА АМЕРИЧКЕ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ ПРЕМА РУСИЈИ
За Бжежинског навођење Совјета да изврше инвазију на Авганистан била је шанса да политику Вашингтона према Совјетском Савезу усмери на напопустљиви и тврдолинијашки приступ. Служећи се комбинацијом обмана и тајних операција, створио је услове који су испровоцирали дефанзивни одговор Совјета, који је потом искористио као доказ совјетске експанзије. Ипак, претеривања Бжежинског и отворене лажи о совјетским намерама постале су прихваћене а потом и удомљене у америчкој имагинацији, коју никад више нису напустиле. Америчка спољну политику од тада наводе обмане о тријумфализму и провоцирање међународних инцидената и касније извлачење користи из насталог хаоса.
Тренутни – готово мистични – статус Бжежинског као „мудрог старца“ америчке спољне политике би требало да буде примљен са екстремним опрезом, с обзиром на средства којима се служио да би га стекао. Данас легат Бжежинскијеве русофобичне идолошке агенде настављају многи његови следбеници, укључујући његова два сина, који настављају његовву линију агресивног навођења белтвејске политике ка опасној конфронтацији са Русијом.
Трагично, легат Бжежинског такође живи и у пропалој авганистанској држави, будући да су омражени талибани спремни да поново преузму власт. Док авганистански народ преживљава сав тај хорор, НАТО снаге користе домовину Бжежинског Пољску за провокативне насртаје на руске границе.
Улога коју је Бжежински одиграо, као и улоге званичника који су му омогућили да изазове смрт Авганистана и свесно подстакне раст исламског екстремизма, морају бити испитане. Покретањем судског поступка, макар и у одсуству оптужених, отпочеће очајнички потребан процес прекидања готово опсесивног утицаја који русофобија Бжежинског још увек има на вашингтонску спољну политику, која пориче своју кључну улогу у стварању исламског екстремизма и довођењу Америке на ивицу нуклеарног рата са Русијом.
Без обзира ко је председник, ако желимо да спасимо Америку, морамо истерати на чистац овај 40 година стар злочин против Авганистана.
Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
