Прочитај ми чланак
(Рафаил Карелин – Пут спасења у 21. веку)
Телевизор је заузео у нашем дому место које му не приличи.
Будући да је скромно средство информисања, он је монополизовао и унификовао наш духовни живот.
У прошлости је средиште породице било огњиште. Затим је то постао сто, за којим су се окупљали сви сродници после радног дана. Тамо они нису само обедовали, него су читали Свето Писмо.
Сада је њихово место по важности заузео телевизор. Али телевизор не сједињује, него раздваја чланове породице. Свако је зачаран плавичастим екраном. Карактеристично је да телевизор заузима место у соби где је раније био свети угао (место са иконама).
Стари Грци су говорили о духу дома – Дајмону, или Генију, који човеку улива мисли, прости народ – о кућном духу, који мучи житеље куће ноћним кошмарима. Домаћи дух нашег времена сасвим је материјализован – то је телевизор.
Свети Оци су се одречно односили према позоришту и позоришним играма, које развијају моћ маште, тесно повезане са страстима. Јован Златоусти називао је позориште школом страсти, ма да је старогрчка трагедија, по нашим схватањима, мало поучна. Свети Оци нису делили позоришне представе на корисне и штетне. Они су осуђивали сам метод – имитацију истине, изигравање тварности.
Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.
Телевизор нас је лишио домова, претворивши их у позоришне сале. У Библији је написано: „Не пуштај многе у свој дом“! Телевизор је развалио врата нашег дома и нама долазе гомиле људи и стижу дошљаци са свих планета, које су створили фантасти. Долазе без куцања и без питања, стижу каубоји и ганстери, долазе људи са којима не бисмо хтели да имамо ништа заједничко. Дом је постао пролазно двориште.
Телевизија је створила нову врсту човека – homo medium -човек са живчаним системом истрошеним од непрекидног гледања, као од сталног пијанства, човека у душевном расулу, који не може да одреди границу и постави филтер спољашњој информацији и усваја је , тако рећи, у сировом облику – некритички, само простим механичким памћењем. Смислено памћење при том отупљује, стваралачке снаге бивају ослабљене.
Човек мисли посредством речи, човек се назива у патристици словесним створењем. Телевизија учи
човека да мисли у чулним представама, и изазива расејаност и лаку пријемчивост за утиске. Душа постаје размажено млитава, чулна и хистерична.
Телевизор је згунутост страсти; страст је неодвојива од чулних и пожудних слика. Аскетска борба са страшћу је очишћење душе од фантазије и представа.
Страст се заодева у форму заводљивих слика. Телевизија пружа мноштво форми за чулност. Телевизијха раслабљује интелектуалне снаге човека. Ум треба да вежба, да трага и да савлађује препреке, као што атлетичар тренира своје мишиће. Телевизија даје обилну, рафинирану и приготовљену храну, од које ум постаје тром, немоћан и неспособан за самостално размишљање, као што се тело при обилној храни гоји, постаје изнемогло и стари.
Сваки призор захтева уношење, ми се укључујемо у поље страсти и ово поље индукује (побуђује) и храни наше страсти. У сваком познању постоји елемент симпатије, заједништва. Грех који је прешао у навику, престаје да буде одвратан.
Телевизија је посегнула за духовном сфером. Фантазија у духовном животу рађа лаж, која се код Светих Отаца назива преласт. Немогуће је представити духовни свет визуелно, представљати га значи налазити е у затвореном кругу страсних привиђења и гордих утвара, изазваних уобразиљом.
По учењу Светих Отаца, сваки човек је мали свет. Сваки човек је непоновљива индивидуалност. Телевизија унификује (уједначује и упрошћује) и обезличује људе. Древни философи су рекли: „Човек је оно што једе“, имајући у виду, разуме се, не вештаствену (материјалну) него духовну храну – оно што чита, оне са којима је у заједници, оно чему стреми. Телевизија нуди једну те исту храну десетинама милиона људи. Због тога су људи постали слични једни другима, слични не у јединству духовне љубави, већ у јединству једноликости. Људи губе интересовање једни за друге.
Телевизија хипнотише. Бујице слика, упадљивих и засићених страстима, истовремено и видивих и чујних, поробљавају психу, разумевање постаје успорено (укочено) и човек се претвара у медијум саме телевизије, усвајајући оно што она улива.
Телевизија шири антихришћанство. Религија је заједничење душе са Богом. Религија развија мишљење као созерцање и концентрацију пажње и усредсређује на мали број најважнијих онтолошких објеката. Телевизија је дијаметрално супротна: смењивање утисака, при коме се губи контрола над сензорном (опажајном, чулном) делатношћу.Религиозно чуло је мистичко осећање, танано и нежно, као латица цвета. Оно се доживљава у молитвеном тиховању, а не у буици улице.
Телевизија шири нервне и психичке болести. Могућности човекове психе нису неограничене. Крај телевизора човек за неколико сати добије толико утисака, као раније за месец дана.
Нервни систем човека се исцрпљује и, неподносећи прекомерно напрезање, као да штети себе, предаје се болести.
Телевизија учи људе да буду окрутни, и то се не односи само на слике убистава и насиља, што је у телевизијским емисијама понекад окружено атмосфером дивљења и јунаштва, него се тиче и нечега не мање страшног: доживљавања човека крај телевизора толико су интензивна и напета, да га емоционално пустоше и он у свакодневном животу постаје равнодушан, хладан и отуђен.
Телевизија међусобно отуђује људе који живе у једном истом дому и породици, заменивши дружење и заједничење људи варкама и привиђењима екрана. Изгубивши осећање живог човека, он је изгубио љубав према њему и састрадање. Човек се више не сматра за личност и претвара се у инструмент.
Кажу да телевизија може да постане извор религиозног просвећивања, али она убија само срце религије – молитву, мистичку беседу душе с Богом. Оптерећена, пренатрпана и заглупљена бујицом утисака душа није у стању да се усредсреди на молитву, а на речима молитве наноси се и гомила (слој), молитви туђих, страсних представа. Молитва је средиште духовног живота. Човек избацује душу из непокретног центра у круг представа које се смењују у непрекидном обртању (кружењу). Без молитве и созерцања није могуће унутарње осећање Бога, сведочанство душе о присуству Божјем.
Ако телевизија чак и постане канал за религиозне емисије, свеједно, и тада ће она лишавати религију оног најважнијег – дубине и мистике, задржавши се на катихизацији и оглашавању, на нивоу речи, а не силе. Без религиозне интуиције, која сазрева у молитвеном тиховању такво оглашавање или неће бити прихваћено, или ће бити прихваћено на нивоу духовно-културних вредности. Потребна је морална припрема, потребна су религиозна трагања, неопходна је борба са страстима и гордошћу да би се човек припремио за прихватање хришћанства, да би осетио његову препорађајућу силу. Иначе ће Христос узалуд куцати на врата.
Нарочито погубно неморалне сцене утичу на дете које уз прећутни притисак родитеља седи заједно са њима (иначе би родитељи морали да искључе телевизор, или да удаље дете из дома на много сати и зато се родитељи радије праве да не примећују децу која гледају телевизију иза њихових леђа).
Деца могу да владају својим чулима још мање него одрасли и зато ће, после духовног развраћања крај телевизора, схватити хришћанство као систем забрана, уз отворени или прећутни протест против њега. Могу нам приговарати да има и телевизијских програма чистих и моралних, али у стварности то нипошто није тако.
Када би се у емисијама бавили само моралисањем, тада телевизоре уопште не би куповали. Погледајте на лица оних који седе пред телевизором. Шта изазива њихово највеће интересовање – моралисање или ганстери и захвати у џудоу? Ако се семе цвећа и корова помеша и заједно баци у земљу, можемо бити уверени да ће коров угушити цвеће.
Уз телевизор одраста човек са угушеном духовношћу. У најбољем случају он схвата религију као морално-културно историјску вредност, што је у суштини религија без Бога. Стога, изопачава дечје душе. Телевизија одузима деци детињство, одједном прави од мале деце старе људе – децу без детињства и чистоте!
Вера је тајна, а телевизор тајну претвара у рекламу. Литургија се не може схватити као визуелна представ; то је мистичко понављање Голготске жртве, и зато је у древна времена учешће и созерцање у њој допуштено само после припреме, и то једино члановима Цркве који нису били под епитимијом. Литургија је силажење Духа Светога и преображење човечије душе. Па зар телевизија може забележити силазак благодати?!
Телевизија је унела у домове верујућих људи светогрдне филмове о Христу Спаситељу. Вештина глумаца да се претварају, умеће да забораве себе и поистовете се са онима који играју, показује одсуство сваког религиозног осећања или изопачену религиозност глумца који себе поистовећује са Христом. Сатана је рекао : ја сам Бог. Адам је рекао: ја хоћу кроз себе да покажем свету Христа Спаситеља. Дакле, тај глумац је уверен да може да мисли као Христос и да делује као Христос.
То је већ богохуљење од примитивне и вулгарне антирелигиозне пропаганде. Данас глумац игра улогу ганстера, сутра апостола, прекосутра, можда, председника (Регана) или друга (генералног секретара)! Али наша психа, усвојивши у представи лик банализован позориштем, по законима асоцијације и аналогије у мишљењу, ставиће ту варљиву слику, као жиг, на светињу.
Телевизија је непријатељ с којим се не можемо договорити. Њена агресија нема мере ни границе. Ако се пустиња Сахара шири брзином од пет километара годишње, онда телевизија победничким маршем наступа по целој планети, исушујући последње изворе и врела, загађујући и затирући последње оазе духовности.
Ускоро човек неће имати потребе да посећује пријатеље, да одлази на конференције, да долази у школу ради наставе: моћи ће то да чини управљајући телевизијским системом и не напуштајући сопствени дом. Човек ће остати у свету као у пустињи, хладној према свему и туђој свима.
